Deca srebrne emulzije (1)
Sgls 02 S

Direktorska kancelarija u Studentskom kultunrom centru: Cane i Ćirilo poziraju kao da su najbolji ortaci

Photo: Zoran Vujović

Domaća gnezda

Mnoge beogradske kafane imale su presudnu ulogu u istoriji roka. Pričalo se da je veliki broj grupa osnovan u Šumatovcu. Poznato mesto okupljanja bila je kafana Mornar, u kojoj je smišljen naziv benda Električni orgazam. Rokeri su voleli da sede i u Manježu, Poletu i Pod lipom. Osamdesetih su masovna okupljanja bila u Šansi, Suncu i bašti SKC-a. Krajem sedamdesetih jedno od najtolerantnijih mesta u gradu, tradicionalnu kafanu Pevac, na uglu ulica Cara Lazara i Gračaničke, gde su svi bili dobrodošli, ugrozio je prvi kafić Zlatni papagaj, otvoren u neposrednoj blizini u Ulici Đure Jakšića. Uz zvuke muzičkih hitova, šum kafe-aparata i navikavanja na kapućino, frappe i tople sendviče, Zlatni papagaj se razlikovao od Pevca jer je pokušao da liči na Zapad. Klasične kafeterije su bile do tada nepoznanica. Zidarsko  pivo i karirani stolnjaci postali su dekadencija za tu papagajsku ekipu.

Književnik Vladimir Arsenijević počeo je kao najmlađi panker u ekipi onih koji su stvorili novi muzički duh BeogradaDoduše, još uvek su naručivali štok, vinjak i vekiju. Ali i pored konkurencije, Pevac je i dalje bio pun, mnogo originalniji i autentičniji zato što je bio naš. Onda su osamdesetih svi krenuli u kopiranje Zlatnog papagaja, pa su se u gradu pojavili kafići Galerija, Freska, Trozubac, Košava, Cvetić, klub Nana i ostale preteče splavova. Sedamdesete su bile poznate i po nekim suludim trendovima koji su se vezivali posebno za Zlatni papagaj.

Levis je tada bio totalni aut. Masovno su se kupovale italijanske zvoncare feruđi, james brown i swinger. Sve to si mogao da kupiš u Trstu, a ako si naivčina, što smo svi pomalo bili, i kod šanera na Zelenom vencu. Priznajem da su i meni „uvalili pušku“. Bio sam klinac, a njih su najviše varali. Odvedu te u hodnik zgrade da probaš, odmah vidiš da je obična krpa i da ništa ne valja, a oni se bune što odustaješ. Hoće da te biju. Zapravo, nisi imao izbor.

Električni orgazam kreće na turneju: Čavke iznosi bubnjeveTakođe se sećam kako je te 1977. izgledala kupovina dikanki, domaćih šimika, u čuvenoj obućarskoj radnji „Dikan“ u Prizrenskoj, koja ih je proizvodila. Radio je neki čika u predratnom fazonu, prava bečka škola. Obraćao se svakome sa „gospodine“. Prvo pita za broj, pa ti sedneš, pružiš nogu, on je natalkira i obuva ti dikanku. Bile su od kože i skaja i s blokejima. Brzo su se raspadale i još brže izašle iz mode. Tokom osamdesetih nosili su ih samo džiberi.

I zvoncare su pukle osamdesetih, a na velika vrata se vratio levi’s i čuveni 501. A da Beograd još davnih šezdesetih nije bio grad za potcenjivanje, svedoči diskoteka Kod Laze Šećera, koja je otvorena 1967. u Domu Jevrema Grujića, pored Ateljea 212. Za nju se govorilo da je bila prva diskoteka na potezu od Trsta do Vladivostoka. Tada su slične noćne klubove imali samo Pariz, London i Milano. Kultni klubovi sedamdesetih bili su Cepelin na Tašmajdanu, F na Filozofskom fakultetu, a za njima su stigle i Akademija, Zvezda, zatim i uglađenija mesta za studente poput Bonafidesa na Pravnom Fakultetu i KST-a na Elektrotehničkom fakultetu.

Ljubitelji disko-plesa imali su Bezistan, a mnogi se sećaju i Crvenog podijuma na Kalemegdanu koji je, kao najveća diskoteka na Balkanu, mogao da okupi i do deset hiljada ljudi. Priča o umnožavanju klubova i diskoteka zapravo je bila najava kraja mnogih bendova koji su prepevavali hitove i izvodili ih na bini. Kako su nova ozvučenja i hi-fi tehnika stizali, kvalitetan zvuk s ploča osvajao je Beograd.

Naša ceremonija izlaska izgledala je ovako: prvo se ide u Dvoranu kulturnog centra na neki film. Uglavnom  od 19 časova. Onoga ko se ne pojavi uvek su kritikovali ostali. Obično odgledamo neki klasik. Sećam se da me je oduševio film Berija Gordija Mahagoni s Dajanom Ros i Entonijem Perkinsom. Totalno sam odlepio na Zabriskie point Mikelanđela Antonionija, koji je kod nas prvobitno bio idiotski preveden kao Kota Zabriski, a onda i kao Dolina smrti. Naravno, Kopolina Apokalipsa danas bila je pravo čudo koje smo svi gledali više puta. Nikada neću zaboraviti raspravu o žanrovima koju sam jednom čuo u holu bioskopa.

– Šta je ovo? Krimić? – pita neko.

– Mislim da je triler – odgovara tip do njega.

– Pa to i kažem. Krimić.

– Nije to isto.

– U čemu je razlika?

– Triler je krimić s tri glavne muške uloge. Čist krimić je film s jednom.

Masimo Savić i Švaba u društvu menadžera Nebojše Grgića Grge, muzičkog urednika SKC-aSvi smo znali kinooperatera Duška Veličkovića. Nedavno sam ga sreo. Još uvek živi u prošlosti. Predložio mi je da mi organizuje projekciju za dvoje, da dođem s devojkom... ma, sjajan tip. Dakle, nakon filma u DKC-u odlučujemo gde ćemo dalje. Ja sam obožavao Cepelin. Tu je postojao matine za klince od 17 do 19 sati. Zimi se uvek prvo išlo na klizanje na Taš, a zatim u Cepelin. Izraz „padavičar“ odnosio se na dugokose momke koji su, uz tada vrlo popularnu pesmu Led Zeppelina Whole lotta love, đuskali tako što su jednom rukom bili oslonjeni na zid i mlatili glavom gore-dole. Išli smo i na Filozofski fakultet u klub F koji je okupljao hipike. Tu smo prvi put videli travu. Bio je jedan tip, zvao se Bire, koji je bukvalno šetao klubom i prodavao travu u korpi, kao semenke. Tu su hipici često dobijali batine od nekih tipova koji nisu bili pankeri već begunci iz popravnih domova. Hiposi su se osećali u celom gradu. Mogao si pačuli da namirišeš i u prevozu. A hipi devojke koje su dolazile u F bile su prelepe.

Neka unutrašnja lepota, a savršeno lice. Sušta suprotnost onih doteranih riba koje će biti zaštitni znak Zvezde i preteče današnjih sponzoruša. Tada se najviše puštao fanki. Čak i u Cepelinu. Disko se vrteo u klubo vima koji su bili prilagođeni za ples, s obaveznom kuglom. Jedan takav je bio u Domu omladine. Tu su se najviše okupljali Romi koji su voleli da igraju, pa smo mi ta mesta zvali „romoteke“. Pošto je u to vreme bio moderan film Kosa, svi smo pomalo glumili hipike. To danas mnogi rokeri kriju. Skupljali smo se u parku Manjež, sedeli na klupi, bacali frizbi po travi, ložili se na Hesea, ezoteriju, na one knjige o samospoznaji. A kada je Cepelin zatvoren, prešao sam u SKC. Meni je to brzo postao hram.

Nekako sam sebi utuvio u glavu da je to kopija Vorholove fabrike u Njujorku, ali na socijalistički način. Kao da si stavio deo Njujorka u centar Beograda. Kada sam prvi put ušao tamo, imao sam isti osećaj kao kada sam ušao u diskoteku ABC. Tu su se tada okupljali i naši pankeri. Njihova priča je takođe počela prvo u Cepelinu, gde su dolazili da slušaju muzički blok posvećen njuvejvu i panku. U prvo vreme ih je bilo samo nekoliko i prepoznavali su se po bedževima na kojim su uglavnom bili Sex Pistolsi ili neke buntovničke poruke. Posle su svoje stalno mesto našli u „Sava Kranju“, pa u podzemnom prolazu

Slučajni susreti na ulici: Anton s devojkom na platou ispred crkve svetog MarkaTerazija, a zimi su bežali u zavetrinu u Bezistan. Do početka osamdesetih bilo ih je oko dvadesetak, ali se kasnije njihov broj povećao na blizu šezdeset. Svi su imali neke bendove i svirali po podrumima. Bili su tu Urbana gerila, pa Arhiva, Košmar, Krvna zrnca, Lobotomija, TV moroni. Ma čista energija. Među njima je bilo mnogo onih koji su danas postal poznati i priznati umetnici. Pored Caneta, najpoznatiji beogradski pankeri bili su Đorđe Lukić Rahaja, Petar Ilić Ćirolo, Uroš Đurić, Vladimir Arsenijević, Srđan Dragojević, Branko Rosić i Srđan Petrović, koji se devedesetih našao i u Arkanovoj Srpskoj dobrovoljačkoj gardi. Inače, stalno su ih tukli. Po tome su se i razlikovali od britanskih koje niko nije smeo da pipne jer su bili ratoborni, agresivni i opasni. Jedna od najpoznatijih tuča bila je kod hotela „Moskva“ kada su ih sačekali studenti Vojne akademije i bukvalno ih odvalili od batina.

U Beogradu su se svi tada borili za imidž. To je bilo vrlo važno jer je svako želeo da bude autentičan, drugačiji, da ga okolina primeti i tako postane popularan u gradu. Oni koji su poznavali „pola grada“ bili su lideri, a slava se često sticala foliranjem. Nije u tome bilo ničeg lošeg. Gradske face vukle su sa sobom veliki broj ljudi koji su mogli nešto da nauče o Zapadu. Čak i oni koji su u razvijanju svog imidža preterivali s pričama imali su veliko znanje o onome o čemu govore. To je bilo dovoljno da vas zainteresuju. Postajali ste pametniji.

Šetajući Knez Mihailovom, mogli ste da vidite taj spektar svega i svačega. Odličan primer tadašnjeg foliranja bio je slučaj pankera Bore Grbavog koji je s dolaskom filma Briljantin preko noći postao Džon Travolta, pa Talični Tom, a zatim završio u rokabili fazonu kao Toni Montano.

Oceni 5