Kako je Vasa Rešpekt obnavljao Dušanovo carstvo
Velika Srbija

Photo: afrodita.rcub.bg.ac.rs

Domoljupci i rodoljupci

Tu, nedavno, jedan moj prijatelj, Slovenac, predložio mi je nešto duhovito. Na pakost aksiomatski raspoloženim Hrvatima i Srbima, koji pouzdano znaju da na sunčanoj strani Alpa nikada nije bilo mesta za autoironiju, i podsmeh samome sebi, predlog je sadržao poziv na boj oko indijskog nasleđa. On bi, naime, dobro naoružan otkrićima o Venetima kao vlastitim precima, tvrdio da je Indija nedvosmisleno slovenačka, što bih mu ja osporavao, ako ne ničim drugim, ono makar mojom uverenošću da, dokle god u pomenutoj zemlji postoji samo jedan srpski grob, ona će biti srpska i biće to sve dok na svetu bude bilo ijednog Srbina. Jer, svuda gde ima srpskih grobova – tamo ima i Srbije. Uz put, ja zaista, sasvim slučajno, znam čak za dva srpska groba u Indiji (on nije znao ni za jedan slovenački), iako su oni, grobovi, što je za prirodu spora uostalom nevažno, iz vremena posle drugog svetskog rata. Nevažno je bilo već i stoga što sam ja planirao da se u polemici prethodno valjano obezbedim naučnim rezultatima o “Sorabima“ i “Srbima (kao) najstarijem narodu na svetu“. Ožalošćeni, ubrzo smo, međutim, obojica shvatili da je od takve raspre bolje odmah odustati, budući da bi izgledi na očekivanu neozbiljnu percepciju simuliranog dijaloga bili izuzetno skromni.

A kako i da ne budu skromni, u okolnostima u kojima se svuda neguje naklonost prema svakojakim etnogenezama, prema propovedima o mržnji kao sudbinskom okružju pravednog i izabranog naroda, o naciji kao predziđu “Europe“ i njene kulture ili o istorijski predodređenim ratnicima-mirotvorcima? Makar delimično, objašnjenje takvih okolnosti našlo bi se i u istorijski pogodnom lokalnom tlu za rađanje raznovrsnih povesnih “opštih mesta“ u mitskim zazivanjima prošlosti kao zamene za nepovoljnu sadašnjost i još goru budućnost. Jer, one su izvesne pri postojećem stanju stvari. Navedenih klišea ima, razume se, i kod drugih, izvan Balkana, pri čemu im je svima zajedničko obeležje idealizovana autoprojekcija i statični pogled na istorijsko vreme. Nisu li to i nebrojeno puta ponavljana raspredanja o razvijenom severu i za siromaštvo i lenčarenje predodređenom evropskom jugu? Malo je tu važno što takozvana “naučna“ istorija jedva da pomenutoj hipotezi u prilog može “navući“ nekoliko stoleća, naspram više od dva milenijuma koji bi “severnjake“ osporavali. Slični su i “toposi“ o Italijanima i Nemcima kao bojovnicima, “toposi“ čije je poreklo toliko sveže da se ni vekovima ne da meriti. Navodno, Italijani su kukavice a Nemci bogomdani vojnici, premda čitavo mnogostoletno evropsko iskustvo govori pretežno obrnuto. Najbolji i najbolje plaćeni ratnik- profesionalac u XV veku, na primer, nije bio niti Bavarac niti Englez (pa ni Srbin) već nekakav “condotierre“ (zajedno sa družinom zemljaka). Ko sumnja u sumnje o trajnoj predispoziciji Germana za borbene veštine, odnosno sklonosti Apeninaca prema dezerterstvu, neka zaviri u drevne platne spiskove. Uostalom, neka proveri i kako je o Germanima, pišući o zbivanjima sa početka XIX veka, još uvek sudio početkom XX veka Lav Nikolajevič Tolstoj u svome “Ratu i miru“. Iz iskustva našega doba očigledno proizlazi da se Tolstoj prevario, ali iz perspektive napoleonovskih vojni nije. Jednostavno, hoću reći da se, u sferi istorijskih saga, ravnopravno sa za boj vazda spremnim i nespremnim Prusima i Lombarđanima, može meriti paralelna nekadašnja tradicija o navodno hrabrim Italijanima i kukavnim Nemcima. Samo toliko.

Naravno, “toposu“ se kritička pamet teško odupire, ali mu se ipak mora suprotstavljati, pogotovu onda kada je ta pamet u prilici da bude saslušana. Da bih stekao poverenje strpljivog čitaoca, biću najstroži prema vrhovniku moga ličnog panteona, prema Jovanu Cvijiću, čoveku na koga se često i rado pozivam. Primer koji ću navesti tiče se upravo njega. U jeku ratova koji su do krajnosti suprotstavili Bugarsku i Srbiju i u srpskom kolektivnom sećanju ostavili duboke tragove o bugarskoj svireposti a zatim i političkoj prevrtljivosti, Cvijić se, naime, osetio pozvanim da, u očima svetskog javnog mnjenja, položaj Srbije brani kako naučnim tako i propagandnim nastojanjima. Ne bez razloga, jer bio je uvažen i smatran nepristrasnim, što ipak do kraja nije bio. Otuda u njegovom (naknadnom) dopisivanju stranica o “istočnobalkanskom tipu“ stanovništva, u okviru opsežnog spomenika srpske misli kakva jeste knjiga o Balkanskom poluostrvu i južnoslovenskim zemljama, ima i ovakvih rečenica: “bugarski političari (za razliku od ostalih južnoslovenskih tipova) obdareni su većom jačinom volje… oni su siroviji, više samovoljni, često sposobni za neverovatne obrte… U drugim grupama vodeći krugovi teže duhovnom i moralnom napretku i često pokazuju vrlo jasno izražen smisao za književnost i umetnost; bugarske vođe streme poglavito materijalnim ciljevima… U oblastima centralnog tipa … ’bugarin’ je postao označenjem za sve što je prosto, duhovno i materijalno… Makedonci vele ’pričati kao Bugari’, to jest nevešto, kao seljaci. U južnoj Makedoniji … čuo sam izraz ’izbugari se’ kad se govori o ukvarenom žitu koje nije dobro za seme, a izraz ’pobugari se’ kad se hoće da kaže da se jedna stvar kvari i haba. ’Bugarka’ je vrsta najprostije pšenice“. Bugari su, nadalje, proždrljivci, “ozbiljni, neveseli i često sumorni“, “neprijatelji šale“, tvrdice, lukavi i podmukli, ružni, “Bugari ne cene viteška dela i smatraju ih za detinjariju“, a jedan od Bugara boraveći među Crnogorcima, “smatrao je za komediju i njihovo držanje i sve ono što su rekli i učinili; od svega toga on nije ništa razumeo“, “kod njih nema ni one sklonosti za svirku i pesmu“ koja je uro đena kod drugih Slovena na Balkanu, u poređenju sa ovima oni su “teški i kruti, bez intelektualne gipkosti“, primili su najviše osobina od Turaka, svojih ugnjetača… Među manama Bugara nisu izostavljeni ni sebičnost i nedostatak ponosa, “materijalizam“, činjenica da “oni nisu imali Kosovo“ i tako dalje. Krunski argument, međutim, ipak je u saznanju da su “Bugari izvrsni vojnici, disciplinovani, vrlo hrabri, ali bez smelosti; uporni ali bez oduševljenja; to je jedina vojska koja ne zna za pesme na maršu; kreću se pognutih glava, ćutljivi, čvrsti prema teškoćama, ravnodušni, gnevni bez žestine i pobednici bez radosti; oni ne pevaju!“ Sic dixit Iohannes Tzviyitch. Pesma nas je održala – njojzi hvala!

No, ako je tako sa Cvijićem, šta li tek ostaje za zavičajna “opšta mesta“ u tumačenjima prošlosti južnih Slovena i za protagoniste njihove distribucije ojađenim sunarodnicima s kraja XX veka? Malo, očigledno. Uprkos svemu, vredi li bar pokušati sa “hlađenjem“ ro đene i prirođene braće? Za neku sledeću priliku ću ostaviti pripovesti koje bi potvrđivale ili osporavale superiornost hrvatske kulture ili srpskog junaštva. Neću se baviti ni tvrdnjama o hrvatskom junaštvu i srpskoj civilizaciji minuloga doba. Znači, izostaviću i potvrde iz prošlosti o sklonosti dalmatinskih mesta ka prljavštini (pa i one, neodmerene iskaze, poput izjave kakvog, higijeni kobajagi genetski sklonog Francuza iz XVII stoleća, o osmanskim kasabama koje su čistije od varoši pod Srbijom), o sklonosti Trenkovih pandura ka alkoholizmu i porocima pre nego ka čojstvu i junaštvu, o pojedinim Zrinskima koji hrvatski nisu ni znali zboriti i još koješta drugo rečenome nalik. Neću se zadržavati ni na primerima koji poriču herojske osobine srpskih srednjevekovnih vitezova i vladara (uključiv i takve u kojima se, katkada, događa da se, navodno, pokoji župan i upiški od straha pred neprijateljem), kao što ću sada prenebregnuti i teze o srpskoj velikodušnosti ili vrednoći. I time bi se moglo pomoći pri pronicanju u razloge nevolja sa turizmom u Jugoslaviji leta gospodnjeg hiljadu devet stotina devedesetog – ako je po sredi stanje sa klozetima na plavome Jadranu, time bi se moglo poslužiti i pri razumevanju neuspeha zajma u Srbiji – jer njeni žitelji, čak i da su široke ruke, upravo kao patrioti harač nikako istorijski ne vole a, sudeći po Srbima veoma sklonom zemljaku Joakimu Vujiću, ne vole preterano ni da rade. Recimo, za ovo poslednje Vujić je našao sledeće opravdanje: “Zemljodelci Serblji jesu srednji, ne odveć prilježni i trudoljubivi, jerbo heroji, ratoborci i junaci, kako što su Serblji, ne mogu zaista biti dobri orači i kopači; a tako isto biva i kod drugi herojski naroda“. Iznetim, ne daj Bože, ni ne pomišljam da u celini poreknem zasnovanost pojedinih među mitovima. Prosto naprosto, želja mi je samo da ih odmerim, ne bih li ih približio istorijskoj realnosti.

Ovoga puta, u obliku paradigme, baviću se zapravo jednim “domoljupcem“ plemenitih pobuda i pogibeljnim posledicama njegovih poruka, pretvorenih u povesne istine bez priziva, u naraštajima koji slede, u redovima novih “rodoljubaca“. Namerno izvodeći sinonimiju između navedenih termina (iako svestan njihovih različitih konotacija), hoću da istaknem da su i “domoljubac“, ličnost koja doprinosi rađanju i jačanju mita, kao i “rodoljubac“, čovek koji je egzekutor toga mita, u potpunosti bezazleni i nevini. Da mi se ne bi prigovorilo na pristrasnosti, prvi će biti iz plemena Tuge i Buge, to jest hrvatskoga, dok će drugi biti izdanak najdičnijih sokolova koje rodit’ znade samo Srpka. Uostalom, to je i svejedno, jer obojica su najpre žrtve mitske prošlosti.

August Harambašić bio je sin pravoslavnog oca i katoličke majke. Svojom pesničkom sudbinom on ilustruje domete i ishode života mnogih koji su vlastito umeće, kakvo je da je, bili spremni da uslove usudom političkih stranaka čijim bi se izazovima odali i podali. U osnovi nedužan, Harambašić je ličnu sudbinu poverio čuvenome Anti Starčeviću. Posledice pomenutog poverenja bili su i stihovi poput ovih:

“Ja sam, draga, dobar Hrvat,

Bistra vida, uma zdrava,

Ja sam, draga, dušom, tielom,

Privrženik stranke prava!“

 

A pevao je i ovako:

“O bud’te ljudi, junački Hrvati,

Pa ustanite listom poput lava!

Slobodi vi ste već pred samim vrati,

 

Do nje vas vodi samo stranka prava…“

Možda zbog svoga sumnjivog “unitarističkog“ porekla, a možda i zato što baš nije najbolje razumevao program svoga poverioca, Harambašić je međutim običavao da se katkada prilično i zaleti, na primer u opisu hrvatskih granica:

“Od Adrije tamo do hladna Timoka,

Od Balkana pa do Triglava visoka,

Svud su tvoja djeca – i svud sreća huda!“

Ali, da budem pravedan, voleo bih da vidim koga među današnjim pristašama takvog umetničkog “angažmana“ u političkoj zbilji koji bi smogao snage da zapiše i sledeće:

“Eto vidiš, taj me udes čeka,

Svi će onda zaboravit mene,

A i moje pjesme skrparene!“

A kada su “toposi“ u pitanju, kakav je i navedeni stih sa sanjanim narodnim međama, njima vrvi i jedna i druga bratska literarna baština, sve do nama bliskih vremena zla, vernika, grešnika i otpadnika. Da bi se uverio, pokušaj, čitaoče, da zameniš etnonime u stihovima fra Filipa Grabovca, stihovima nastalim sto pedeset godina pre Harambašićevih, pa onda prosuđuj svojom glavom o posebnosti nacionalnih istorijskih predanja:

“Da b’Arvati skladni bili,

Ne b’ovako žalost pili.

Rekoh, da bi sklad imali,

Svim bi svitom ti vladali.

Na oružju junak vrli,

Svaki kralj ih zato grli…

Kad kralj hoće kog da s’rve,

Tad Arvate meće prve,

A dobitak kad se dili,

Tad pitaju: gdi ste bili…“

I tome slično, sve u duhu upozorenja da “Srbi (Hrvati) u miru uvek gube ono što su na oružju stekli“! Za utehu, konkretni “topos“ toliko je čest, pa ga je moguće pronaći čak i u Vizantiji, državi spremnoj na svakojake lukavštine i mirnodopske prevare. I Vizantinci su, začudo, često bivali gotovi da sebe vide, poput časnih Srba i Hrvata, kao ratnike nevešte pregovorima, nagodbama ili neprincipijelnim koalicijama.

Jakov Ignjatović je, međutim, bio ipak slučaj za sebe. Optuživali su ga, istina, za dvojnu pripadnost, tvrdeći da kod njega prevagu ima čas mađarsko “domoljublje“ čas srpsko “rodoljublje“. No, da je samo do toga, Ignjatović bi bio jednostavno jedan od mnogih u vlastitome narodu. Još manje bi se Jakov Ignjatović mogao izdvojiti po istrajnom nastojanju da, kao pisac, bude na korist “nacionalnoj stvari“, tek ponekad primećujući da je i sam, nehotično, postao žrtva egzekucije pomenutih mitova. Ono što ga izdvaja, zapravo je redak zapis u prozi o rođenju, životu i umoru jedne takve žrtve. Pri tome, potpuno je nevažno što Ignjatovićev “Vasa Rešpekt“ misli ozbiljno ili što, eventualno, Ignjatović ozbiljno misli o svome junaku – posledice su iste: setni osmeh, pun razumevanja, na licima piščevih poštovalaca s kraja ovoga stoleća. Ključ za prilazak tužnoj priči o Rešpektu, samosvesnom patrioti i ugarskom husaru, nije teško pronaći, Ignjatović ga nudi na skoro svakoj stranici. Recimo, nešto iz Rešpektovih školskih dana: “No na stranu sve te školske knjige, Vasa je najvoleo čitati srpske junačke pesme, iz nekih starih ’sobranija’. Što je god čitao o junacima, sve je držao da se baš to tako zbilo, ma da je na nemogućnost naličilo. Kako seče Arape Kraljević Marko, junaštvo Strahinj-bana – to Vasa ne bi dopustio da je moglo biti drukčije. Te vile srpskih junaka, te su živele i žive ostale. One Osijanske slike gde srpski junak, kada mu je vrućina, iščupa s korenom čitavu jelu iz zemlje, pa na konju jezdeći drži jelu u ruci a sunčani zraci kroz lišće na toke mu padaju – to je sve tako bilo, kao god i ono kad se Marko buzdovanom u oblake hita… No sad treba dalje da ide u školu“.

Zajedljivac, bundžija i kavgadžija, Vasa je, mimo škole i uprkos njoj, imao i druge izvore svojim rodoljubivim maštarijama. Jer, otac mu, čika Ignja, “čitao je knjige, osobito što se tiče Rusije i Srbije. Nije ni čudo, cela porodica je šovenistična, to jest svoj narod u zvezde kuje, i sve se nada velikoj budućnosti, no uvek i sve redom smrt prevari“. Uz Crnog Đorđa i Hajduk-Veljka, čika Ignja je “ruskog cara Nikolu obožavao i na dan Sv. Nikole uvek bi ispio čašu i ’u zdravlje svesilnjejšeg imperatora Nikolaja’ i u zdravlje sviju baćušaka, da dobiju Carigrad, da podignu krst na crkvi Sv. Sofije, a Srbima da dadu Bosnu i Hercegovinu i Prizren – ’daže do morja’“.

Obuzetost srodnim mislima Rešpektu neće oduzeti ni zlehuda sudba, pa ni kazamat u kome je dugo bio zatočen. Tamo mu je od naročite pomoći bio jedan popa, od koga se nadahnućem snabdevao: “Od sveštenika dobije knjige geografske o Austriji, o Turskoj, Staroj Srbiji, i jednu o novoj mladoj Srbiji, o Crnoj Gori… Kad mu je u ruke došla srpska karta, on stane pa se misli. Probudio se u njemu prvi instinkt njegova detinjstva. Palo mu je na pamet da je njegova rođena varoš naseljena ’iz Srbije’, da je u sredini Mađarske, i da je tu zakopana srpska radost i žalost, jer negda su bili slavni, a sad izglodani. Pade mu na pamet: Mi že Sent-andrejci, cjelog svjeta slavni. Misli se, Bog zna nije li nesrećan što je Sent-andrejac. Jer ne može biti drugo nego Srbin, a ne da mu se biti Srbinom. Ali opet ga uzbudi kad vidi srpski grb, kad vidi mapu, bilo stare bilo mlade Srbije. I kad mu padnu na pamet junačke pesme o Kraljeviću, Obiliću…“, “duh mu se sasvim preobrazi, želeo bi onamo otkud su njegovi stari došli“. Rešpektova zamisao o povratku na Kosovo ostala je, kao i kod mnogih do naših dana, ipak jedino alibi za dalje maštanje. Tamo se nije vratio, ali, “katkad, zamišljen“, sedeći u dalekoj Ugarskoj, “gledi na mapu Turske. Onde je Metohija, otkud su njegovi došli, pa onda Priština, Prizren. Uzdahne, pa škripne zubima; tu bi se voleo sa Mujama tući“.

Nepristrasno zboreći, popa je kod Rešpekta uspešno i dugo gradio veru “da se za deset godina mora obnoviti Dušanovo carstvo“, no kada je ovaj takve podsticaje stao uzimati zdravo za gotovo, sveštenik je ustuknuo. Međutim, bilo je kasno. Rešpekt je uveliko već započeo sa pravljenjem Velike Srbije i Dušanovog carstva. Sedeći u zatvoru, oslobađao je Arnautluk, Bosnu, Hercegovinu, Jadransko more, slao vojske preko Drine i u Sandžak, tvrdio da će odbranu pred Austrijom postaviti na Uni, uporedo računaju ći da “dođe li Rusija, neka je, neće ona biti sama tu; doći će i druge velesile, pa…“, pa ćemo onda videti čija majka crnu vunu prede! Tako Rešpekt nepovratno ode u svoj Vilistan, dok je popa odocnelo uzdisao, nesvestan vlastitog udela u Vasinoj tragediji: “No to je baš fantazija, reče krsteći se, tek što ne kaže ’budi Bog s nama’. Pa se krsti, glavom maše, otkud u robijašu takve misli. Do duše misli su kriminalne, ali i Rešpekt je u kriminalu“.

“Sav život Rešpektov već je od detinjstva ogorčen, pa mora u tom ogorčenju i skončati“. I Rešpekt je skončao, obolevši od tuberkuloze, nedugo po izlasku iz zatvora, obeshrabren nikako, ali prevaren “istorijom“ i popom – to svakako. A Ignjatović, Sent-Andrejac? Sumnjam da ć e ga se ko prisetiti 1990. godine, pogotovo sumnjam da će kome pasti na um Vasa Rešpekt u jeku proslavljanja tri stotine godina od seobe Srbalja u nepoznato tuđe. Iako je itekako zaslužio. Grabovaca i Harambašića je i kod Srba oduvek bilo na pretek, kao i kod Hrvata, kao i kod svih ostalih, ali valja znati da srpskoj književnosti, srpskoj nacionalnoj zrelosti (kao i svačijoj drugoj), više pomaže jedan “Vasa Rešpekt“ (ukoliko ga u baštini ima) no što su to kadra da učine svekolika (pa i Ignjatovićeva) sočinjenja o mitovima. Međutim, ima li danas koga voljnog za takvu poruku?

*Tekst objavljen u listu Demokratija danas, Beograd, 6 (oktobar 1990), preštampan u knjizi “Vlast, opozicija, alternativa” koju je priredila Latinka Perović (Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd, 2009)

Oceni 5