Protiv nostalgije i kontrole
Don't Worry, Darling

Photo: Warner Bros.

Don't Worry, Darling: Stvarno, kao pravi film

Film Don't Worry, Darling nas vodi u neki drugi svet, savršeni svet kojim vladaju simetrija, kontrola i usklađenost... U neka srećnija vremena kada se znao red, kada su se poštovale prave vrednosti, kada su žene bile - žene, a muškarci - muškarci, kada je svako znao svoje mesto i obavljao svoju ulogu... Kada su deca bila - deca i igrala se spokojno, bez mobilnih telefona, kada ljudi nisu bili otuđeni jedni od drugih... Kada je hrana bila ukusnija, žene ženstvene, a muškarci muževni... Kada su glave porodice privređivale, a supruge pazile na kuću, potomstvo i svoj besprekorni izgled, te u slobodno vreme išle na balet umesto na kojekakve brančeve... Ah, ta dobra stara vremena, san svih incela, nesnađenih kada ne mogu da kontrolišu druge i na tome grade svoju vrednost.

Kad pogledamo kroz pukotine tog sveta, života lažiranog zarad umirivanja sopstvenih frustracija, videćemo šta zaista simetrija i kontrola nose sa sobom. Budući da ne bi imalo smisla išta dalje otkrivati, to je sve što ću istaći kada je o radnji reč. Iako ne donosi ništa novo i epohalno, film je pun iznenađenja koja ne treba kvariti.

S obzirom na sve što se dešavalo na snimanju, „dramu“ koja ispunjava trač-rubrike, negativne kritike i trenutno nepovoljnu reputaciju rediteljke, glumice i producentkinje Olivije Wilde, film Don't Worry, Darling uopšte nije tako loš. Kako smo sve najcrnje o njemu i akterima već čuli, ostalo je samo da se prepustimo i, na kraju, gledalačko iskustvo može biti sasvim zanimljivo. Retko ko će ostati ravnodušan nakon filma; zbunjen, zapitan i spreman za raspravu – sasvim sigurno.

Jasno je da nije reč ni o kakvom remek-delu, ali ni o uratku koji zaslužuje Zlatne maline. Dobro, možda samo jednu malu malinu. Pogađate, dobija je Harry Styles, tinejdž pop zvezda, poslednjih godina stasala u respektabilnog muzičara, a večito željna kvalitetne filmske uloge. Ne zna se šta je to što dobre pevače tera da budu nikakvi glumci, i obratno, ali činjenica je da preko mikrofona hoće filmskog platna kao da im život od toga zavisi. Setimo se, čak je i nesrećni Elvis mislio da će nekom legendarnom rolom, a ne pesmom, zaslužiti mesto u večnosti.

Moguće je i da te zvezde žele da se oprobaju u nečem novom, uživaju u nekoj drugoj vrsti neizvesnosti i ne stide se da neslavno propadnu u tom poduhvatu, što je za svaku pohvalu. Međutim, kako se Don't Worry, Darlig približava kraju tako nam je sve očiglednije da se Harry ne snalazi i da bi neki drugi glumac, odnosno – glumac – dao liku Jacka neophodnu dubinu. U početku, dok je Jack još miran i veseo, ima nade za Harryja i za gledaoce, no onda kada treba da pokaže bes ili ljutnju, sve pada u vodu. Njegov lik se čini kao jednodimenzionalan i tek na kraju shvatamo zašto su bitne njegove tamne nijanse koje Harry nije mogao da pokaže. Opet, ni scenario nije blistav pa da pruža dovoljno materijala, ali sjajni glumci bi uspeli da ga podignu.

Baš to je učinila Florence Pugh, u zapravo jedinoj glavnoj ulozi. Tumačeći Alice, Jackovu suprugu, odigrala je u stvari sve, uz veliku pomoć sporednih glumaca čiji su likovi pak nedovoljno raspisani. Svako od njih ima interesantnu pozadinsku priču, motivaciju i razvoj, ali ništa od toga nije sasvim iskorišćeno u filmu. Chris Pine, Gemma Chan, KiKi Layne, Olivia Wilde, Nick Kroll... Svi su odreda dobri u svojim ulogama, ali nedovoljno angažovani u razvoju priče uprkos tome što imaju istoriju koju bi bilo zanimljivo istražiti, koja bi objasnila neke nedorečene postupke.

Stoga film istovremeno deluje i kao predug (traje oko dva sata) i kao nedovršen. Mnogo je toga ostalo nejasno i za „domaštavanje“ koje gubi poentu ako samo ostvarenje ne prati do kraja svoju unutrašnju logiku. Možda bi za Don't Worry Darling idealno bilo da bude mini-serija. Likovi bi imali vremena da se razviju, radnja bi bila zaokružena, a Stylesovi agenti ne bi bili zainteresovani. Ovako smo dobili čudan cut, pa se čini da bi neka malo drugačija verzija sve popravila. Kao da su u montaži određene scene izostavljene, izbačene, prekrojene zbog nekog spoljnog faktora, te finalni proizvod više liči na kompromis nego na jasnu autorsku viziju.

Nakon što nas je medijski cirkus ubedio da je film lošiji nego što uistinu jeste, marketing stručnjaci su odlučili da film promovišu kao romantičnu dramu sa elementima psihološkog trilera. Kao da su se svi urotili da sahrane Don't Worry, Darling i iznevere nam očekivanja čim uđemo u bioskop. Možda je posredi takozvana obrnuta psihologija, a možda i želja da se i van samog filmskog narativa publici i medijima dosledno bacaju „crvene haringe“ kako ne bi bilo nikakvih spoilera u javnosti. I, zaista, niko nije „pokvario“ film, niti unapred ispričao o čemu se radi, te publika uglavnom ne zna šta da očekuje, a i to što očekuje – neće dobiti. Ima to veze i sa samim narativom – niko od likova suštinski ne dobija to što želi, odnosno dobija nezadovoljavajuću verziju.

Takvu verziju filma smo u konačnici svi dobili, ali ona ni približno nije katastrofalna kao što armija boraca iza tastatura želi da je predstavi. Možda je u pitanju osveta fanova Jordana Petersona, budući da je lik Chrisa Pinea stvoren po uzoru na Petersona. A možda prijemčivost ovog filma leži u tome što se čini kao „pravi film“ ili, rečima Harryja Stylesa, „my favourite thing about the movie is like it feels like a movie“. Zato idite u bioskop, u inat incelima.

Oceni 5