Dorćol – Crni talas u belom gradu

Dorćol ne čine ljudi

„Na Dorćolu je ipak najlepše“ je opšte mesto kojim se završavaju sva moja beogradska lutanja. Ono pokriva i oduševljenje nekim drugim krajem, a umelo je da zvuči i kao osuda, naročito kad bih se vraćala iz omražene Savamale.

Van toga – ne ponosim se Dorćolom kao što se ne ponosim ni time što živim u Beogradu, što sam rođena u Kragujevcu, što sam u Srbiji. Sve je to bio splet slučajnih, ponekad srećnih okolnosti.

Na pisanju o (rodnim) gradovima mnogi su izgradili karijere. Pišući o Beogradu i Dorćolu naročito, toliko ponosni na njih kao da su ih podigli iz temelja i izgradili lično. Dva su, inače, postupka u tom pisanju kojih se gnušam – personifikovanje gradova/opština/kvartova/krajeva i njihovo poređenje s drugima i uzdizanje. Što je poređenje besmislenije, to je iritantnije.

Konstatacija koja isprva zvuči logično, a nakon što se milion puta ponovi neopisivo ide na nerve je: „Gradove čine ljudi.“ Ako ćemo tako, onda je Dorćol jedno odvratno mesto za život. U mojoj zgradi se, na primer, većina komšija ne javlja drugima, prolaze pored njih kao da ne postoje. Vole da maltretiraju interfon, guraju vrata i lupaju, ključ od zgrade mrze više od svega. Dorćolski vlasnici pasa obožavaju da ne počiste za svojim ljubimcem, pa šetnja Dorćolom najviše podseća na igranje školica u pokušaju preskakanja izmeta.

Dorćol je, uprkos tome, i dalje lep, prijatan, ušuškan i otporan na te ljude koji ga „čine“, na govna, doslovno i figurativno, na skorojeviće i njihove terence u Strahinjića Bana, na kvazidizajnerske kvazimodne ateljee koji niču kao pečurke, na hipsterske lokale i koncepte, podele na „donji“, „gornji“, „šipku“ i „maj“, a nadamo se da će uspešno preživeti renoviranje koje mu predstoji i da će se njegove vodovodne cevi pokazati u punom sjaju.

Dorćolski leksikon   

Na Dorćolu najviše volim: uličice, krošnje, mir, jesen, izvesnu izmeštenost a blizinu centru, reku, kej

Na Dorćolu ne volim: industrijsku zonu oko Dunavske i sve u vezi s njom, zapuštenu prugu, pasarelu koja prelazi preko nje i jezivo je plava, pomenuti izmet i podvožnjake

Volela bih da znam više o: jevrejskom nasleđu na Dorćolu

Volela bih da ne znam ništa o: dizelaškom nasleđu na Dorćolu i raspravama između Dorćolaca, Zemunaca, Čuburaca, Krstaša (?!) o tome čiji je kraj bolji i zašto

Kontroverzna izjava: dorćolski kej je lepši od zemunskog zato što je manji i ima manje posetilaca, a od savskog zato što nema mnogo splavova

Pored Dorćola volim i: sve osim Savamale

Sandra Dančetović

Kad mačke plaćaju kiriju

Ugušen smogom, posebno u puste noćne sate, Dorćol ovih dana podseća na scenografiju iz vremena Crnog talasa, pa se kao komentar nameće ono što je o ovom delu grada govorio Živko Nikolić: „Sećam se jutra kada sam krenuo na studije. U Beograd. Sećam se železničke stanice, sebe sa pohabanim, starim koferom u jednoj ruci, kako u drugoj grčevito stežem adresu druga iz detinjstva - Vuka Ćetkovića, Dunavski kej 17. Dobro sam zapamtio taj kraj, Dorćol. Vuk je radio i studirao, kao mnogi drugi tada. Živeo je u jednoj zapuštenoj, neurednoj baraci, u kojoj se nikada nije znalo koliko ljudi trenutno spava. Iz tog 'stana' bi izlazili kao iz rudnika. Tu su se taložili i nastajali mnogi kadrovi mojih budućih filmova.”

Moj put ka Dorćolu bio je podjednako traljav i nezgrapan, a počeo je jednim oglasom za izdavanje stana. U podstanarskom očaju su često velike oči, pa se uz pregršt bezrazložne i izveštačene veselosti kreće u potragu, ne samo za novom stambenom jedinicom, već i za novim početkom, budući da se tokom selidbe pored starih stvari odbacuju i stare emocije, kao koža nekog gmizavca koji se presvlači u nove sobe, nove ulice, i, naravno, nove komšije.

U moru luksuznih stanova i garsonjera, koje kao da se podsmevaju onima čija platežna moć nije rasla proporcionalno željama, pojavio se i moj oglas – neugledan i neupadljiv, bez fotografija i detaljnog opisa, kao da krije neku mračnu tajnu koju znaju samo oni koji su u misterioznom prostoru proveli jedan deo života. Mračne tajne, naravno, nije bilo, već se dobri starci od kojih sam stan iznajmio nisu razumeli u tehnologiju i moderno oglašavanje.

Tako smo se mačka i ja zaputili ka novom životu, ka raskršću četiri ulice - „četiri puta,“ dört – četiri, yol –put (raskrsnica o kojoj je reč nekada se nalazila na uglu današnjih ulica Cara Dušana, Kralja Petra i Dubrovačke, i predstavljala je važnu trgovačku vezu između Turske, Austrije, Bugarske i Mletačke republike).

„Ko je to?“ pitala je buduća gazdarica upirući prstom u mačku.

„Bliska,“ odgovaram.

„Ovo je stan za dve osobe – dakle vi i mačka, to je dvoje.“

Tako je Bliska postala osoba, jer na Dorćolu je sve moguće, pa i to da mačke plaćaju kiriju.

Bilo je to u vreme kada se na uglu Kralja Petra i Cara Dušana još uvek nalazila stara Višnjica, portal u prošlost i doba kada su rafovi bili prazni, a prodavci manje nervozni. Vreme kada novi arhitektonski mutanti u obliku modernih luksuznih zgrada nisu bili ni u najavi, i vreme kada je u hotelu Rojal još uvek moglo da se pije do ranih jutarnjih sati. Bilo je to i vreme kada je stan u Strahinjića Bana mogao da se iznajmi za „male pare,“ i da se pronađe tišina u samom srcu grada koji je uvek bučan.

Zajedno smo ušli i u 2020, mačka, Dorćol i ja, a godina je za kraj u kojem živimo, evo, već godinama, dobro počela, budući da se našao na The Guardian listi urbanih četvrti koje bi trebalo posetiti, i zauzeo 9. mesto, odmah posle Praga, a pre Brisela. Možda je to znak da smo prevalili dalek put od Silikonske doline, koja je bila primer i upozorenje na sve ono što je krenulo naopako u godinama tranzicije. A možda i nije, ali to je već neka druga priča.

Milan Živanović