Kako je Nele Karajlić otkrio da je već sto godina Beograđanin
Soluns 01 S

Kuća u Solunskoj 28: Ovde ne živi dr Karajlić

Photo: Marija Đoković/XXZ

Dorćolac iz Sarajeva

Dorćolska skromnost: Nenad Janković u opštinskom glasiluBudući da je Nenad Karajlić Janković davne 1997. sa svojim tadašnjim bendom No Smoking Orhestra usred Beograda objavio album zanimljivog naslova „Ja nisam odavle“, gde ni pomena nema od Dorćola ili pradede Dorćolca („Kao pravi zadnji papak/ kao sneg u proleće/ kao Bosna bez mira/ kao usran bez papira/ kao uljez osećam se/ ja nisam odavle”), urnebesno je iščekivanje šta u opštinskom Informatoru Starog grada o svom dorćolstvu kaže nekadašnji Sarajlija, danas tvrdi Beograđanin koji bi godine 2018. mogao da napiše pjesmu pod prigodnim naslovom: “Ja jesam odavle”!

- Moj pradeda došao je pre više od sto godina iz Prahova u Beograd. Tu je napravio dve kuće. Jedna od njih je na Dorćolu, u Solunskoj ulici. Do početka devedesetih godina prošlog veka ja nisam znao da imam kuću u Beogradu, jer su moji roditelji živeli u onom sistemu vrednosti u kome imanje nije neka vrlina, pa mi nisu odmah otkrili tu tajnu.

Porodica koja krije tajnu da u Beogradu – ima kuću? Ili – kuće, dve? Koji je to „sistem vrednosti“ gde „imanje nije neka vrlina“? Imanje, btw, ne može nikako da bude „vrlina“, može da bude ili dobra investicija ili finansijski teret, ali, muči me – u kojoj je to državi živela Jankovićeva familija? Koliko pamtim, SFRJ je dozvoljavala privatnu imovinu, zašto bi onda otac od sina krio kuću u Solunskoj, da otac možda nije zaboravio koliko kuća i vila i imanja ima – ili je ovo još jedna pjesma s budućeg albuma „Ja jesam odavle“.

Dorćolac nastavlja: - Kada sam se doselio u Beograd 1992. godine, ta mi je kuća bila prva beogradska adresa, pa sam sva dokumenta dobio kao suvlasnik kuće na Solunsku 28. Mogu slobodno da kažem da sam stanovnik Starog grada više od dvadeset godina.

Pogled iz dvorišta: Solunska 28, kuća koja je bila velika porodična tajna

A, šta je s kućom? Zašto Karajlić nije postao vlasniik, već samo suvlasnik? Da čujemo književnika sa Dorćola: - Kuća je delila sudbinu Beograda i celog naroda, ali je ostala na istom mestu na kojem je i sada. U međuvremenu je prodata. Nažalost, zidovi nisu u stanju da govore, ali je zato tu moja mašta i moja knjiga koja nam govori šta se tu krije.

Kako je baš ta kuća delila sudbinu Beograda i celog naroda? Šta je sa ostalim kućama iz Solunske ulice? Ko je prodao kuću? Ko je prodao Beograd? Ako je Karajlić suvlasnik, ko je drugi vlasnik? Deda iz Prahova?

Poruka iz 1997: Ja nisam odavlePažljivo izbegavajući da pomene Sarajevo, odakle je 1992. pobegao u Beograd, Dorćolac se vraća svojim vekovnim opsesijama – razmišljanjima o glavnom gradu Srbije. Da čujemo njegovu definiciju Beograda: „Beograd je Beograd i tada i sada“.

Na šta liči Beograd, reci nam, Karajliću: „Beograd liči na kupleraj, ali i na crkvu, možete da ga nazovete metropolom, ali i provincijom“.

Po čemu se Beograd odvaja od drugih gradova, reci, doktore Jankoviću: „Ono što Beograd odvaja od drugih gradova u ovom delu sveta je to što su u Beogradu sva čuda moguća. Otuda on više liči na Njujork nego na Beč“.

Liči li možda na Sarajevo?

Ah, da, umalo da zaboravimo: kako bi dr Karajlić to mogao da zna, kad je on, Nenad Janković, oduvek bio Beograđanin. Preciznije – Dorćolac. Što bi u opštinskom Informatoru rekli: „Pravi, pravcati Dorćolac“.

Odlomak iz romana“ Solunska 28“ (Prvo poglavlje u kojem se otvara pitanje šta je to život)

Kuća u Solunskoj 28, junakinja knjige u kojoj se raspravlja šta je to život na Dorćolu

„Ti ćeš se roditi u Beogradu. U Ulici Solunskoj, broj 28.“

„U Beogradu?“

 „Da. U Beogradu ćeš i umreti.“

„Rodiš se, pa umreš? I to između je život? Ništa više?“

„Pa šta hoćeš više?“

„Ne  znam.  Ja  sam  mislio  da  je  to  nešto  više.  A  zašto  u  Beogradu? U toj... Solunskoj?“

„Tako ti je zapisano! Čovek ne odlučuje ni gde će se roditi, ni kad će se roditi. Ne odlučuje ni kad će umreti. Ha-ha-ha.“

„Pa to znači da čovek ne odlučuje ništa!?“

„Ništa! Živi u neznanju! Gluv, slep, nem, ali upravo zbog  toga život je lep!“

Bini i Mića su sedeli na samoj ivici svemira, koji se nad njihovim  glavama  zategao  kao  dečji  lastiš,  pa  su  se  zvezde  raširile po tamnome svodu, poklanjajući mu boju zlata. Bini je mlatarao nogama iznad praznine iz koje se plazilo veliko Ništa, a Mića je, kako nije imao tela već samo dušu, ličio na  plavičasti  dim  koji  menja  oblik  uvijajući  se  oko  zamišljene  ose.  Bini  nije  znao  zašto  je  u  svoje  meditacije,  od  milijardi  duša koje plutaju prostorom, prizivao baš onu Mićinu. Verovatno mu je godilo prisustvo dečaka istih godina i slične radoznalosti. Voleo je da priča priče, a znao je da Mića voli da ih sluša. Te priče su ih i zbližile. Pošto još uvek nije bio rođen, Mići  su  ove  priče  bile  veoma  dragocene.  Otkrivale  su  mu   lepotu Života, koji će kad-tad proživeti.

Pogled sa same ivice svemira: Solunska 28 o kojoj ćakulaju neki Bini i neki Mića

A Binijeve priče bile su toliko zanimljive i žive da je Mića jedva  čekao  da  se  rodi.  Da upozna  Život.  Bini je  to  osetio.  Zbog  toga  je  voleo  da  ih  priča.  Želeo  je  da  u  Mićinoj  duši  probudi ljubav za životom. Verovao je da je to nešto važno. Zato nije prestajao da ih priča za sve vreme meditacije, sve dok ga ne bi prekinuo strogi glas učitelja Jadre, koji se tobože  ljutio što njegov učenik priziva duše nerođenih.

Mića je o Biniju znao samo ono što mu je ovaj o sebi otkrio, ali je primetio da nema zvezde u svemiru koja ga ne zna. Bini mu je dosta toga ispričao, jer Bini je voleo da priča.  Pričao mu je da je živeo sa majkom i ocem, i da su i oni znali  da nije „obično dete“, da su se u to uverili kada se odbranio  od  napada  kobre,  tako  što  je  po  prašnjavoj  zemlji  iscrtao  krug oko sebe, pa se nesrećna životinja pri napadu zakucala u nevidljivi zid, da su posle toga dolazili ljudi iz sela i molili ga da im izleči krave, otera oblake, donese prinove, da pirinču podari moć da proklija tri puta godišnje, da zaustavi vetrove... Svašta su ga molili, a on im je izlazio u susret, odbijajući za to darove i sklanjajući se od njihovih zahvalnosti i ponuda.

Znali su i da preteraju, takvi su ljudi.

„Jednom su od mene tražili da vodu pretvorim u vino, ali se ja tada naljutih, jer moje znanje nije za cirkus, već nešto  što bi trebalo da koristi ljudima, a ne da ih zabavlja.“

   

Oceni 5