Đorđe Marjanović : Milord za sva vremena

„Mi ga volimo najviše, volimo ga više od oca i majke!".

„Volećemo ga i kad ostarimo, kad se udamo, voleće ga i naša deca. Od rođenja biće ‘đokisti’. On ostaje deo naše mladosti, naše bezgranične sreće!".

„Mi nikad ne kažemo ‘majke mi’, već ‘Đorđa mi’.

„Htele smo da se ubijemo kad nam je neko telefonom javio da je na festivalu u Opatiji, Đorđe dobio paralizu vilice i da više neće pevati. Rekle smo: ako se do ponoći ne pojavi na malim ekranima, s nama je svršeno!".

„Mi želimo da uverimo sebe da je on običan čovek smrtni, ali ne uspevamo. Možda smo fanatici, ne znam. On je za nas - bog!"

„Možda je on zaista naš bog, ali neće da nam kaže. Mi smo srećne i radosne... Kad smo čuli da mu se rodio sin Marko, više smo se radovale nego da se naše dete rodilo! Našu decu vaspitavaćemo u ‘đokističkom’ duhu jer smatramo da treba prenositi ljubav za Đorđem sa kolena na koleno. Imamo i svoju uniformu, a uskoro ćemo izdavati i svoj list".

„Bilo je to prošle godine kada je Đorđe odlazio na višemesečnu turneju po SSSR-u. Padala je kiša, a mi plakale. Niz naša lica slivale su se suze, a kiša je topila boju na našim transparentima. Klečale smo ispred pragova vagona i ljubile Đorđeve noge. Voz nije mogao da krene i kondukter nas je molio da se uklonimo. Đorđe, koji je takođe plakao, sklopio je ruke i molio nas da ne tugujemo i da ne pravimo gluposti. Htele smo da se bacimo pod voz od tuge, ali je lokomotiva bila predaleko. Bilo je strašno. Nismo bile svesne šta činimo".

„Znamo kako Đorđe stvara, koliko truda i znoja utroši, koliko daje sve od sebe. Zato mi i najbolje osećamo Đorđeve kompozicije i interpretacije, zato i plačemo na koncertima, šizimo, vrištimo, padamo u trans".

„Naš odnos sa Đorđem zasnovan je na uzvišenom prijateljstvu. Kad je on srećan - i mi smo. Kad bi ga neko udario ili kad bi mu pao kamen na nogu i mi bismo osetili bol. Spremni smo da se tučemo, da poginemo za Đorđa..."

Ovako su u punom cvatu Marjanovićeve karijere, članice Kluba njegovih obožavlaca, s maramicom u ruci i suzama u očima, otkrile javnosti sastavne elemente autentičnog kulta ličnosti i bezgraničnu odanost i poverenje vođi iz Kučeva, ljubav koja se dokazuje bacanjem na železničke šine, strast kao vodilju u budućnost u kojoj će naraštaji, od malih nogu, učiti o Velikom Muzičkom Ocu, Dobročinitelju Nacije, Našem Lideru - Đorđu Marjanoviću.

U vreme kad se na Zapad još gledalo kao na dekadentno čudovište spremno da svaku našu neodlučnost u idejnoj borbi i neizvršavanje partijskih odluka iskoristi za duhovno pokoravanje - pojavio se Đorđe Marjanović da estradu, dotad uglađenu i primerenu moralu novog, postrevolucionarnog vremena, za tili čas okrene tumbe. On neće ostati upamćen samo kao čovek koji je prvi kod nas mikrofon izvadio iz stalka i s njim prošetao kroz zabezeknutu publiku; istorija možda neće zabeležiti da je prvi skidao sako na sceni i bacao ga navijačima, da je prvi skakao i padao po pozornici, pokazavši da gravitacija nije dogma koja se ne može sruštiti, da se valjao po daskama koje život znače - ali je nepobitno dokazano da je baš Đorđe Marjanović trasirao put rokenrolu i bio prvi u socijalističkoj Jugoslaviji koji je osetio sve dimenzije neviđene slave i popularnosti po aktuelnom tržišnom principu.

„Organizovanost i fanatizam ‘đokista’ - pisao je svojevremeno Rene Bakalović u „Startu" - jedini je pojavni oblik naše masovne kulture koji intenzivnošću ne zaostaje za zapadnjačkim fenomenima stardoma. Zvijezde jugoslovenske pop-glazbe imale su i imaju mnoge kvalitete koje Đorđe Marjanović nije nikad posjedovao; no, eruptivna strast, kojom se obožavaoci vezuju za njega, jasno ga odvaja čak i od takvih imena kao što su Ivo Robić, Arsen Dedić, Goran Bregović, Zdravko Čolić i Bora Đorđević. Bezrezervne pohvale i pokude jedina su dva načina u medijskom eksponiranju Đorđa Marjanovića".

Gurnut pred mikrofon

Rođen je 30. oktobra 1933. u Kučevu, istočnoj Srbiji. Majku nije upamtio jer je umrla kad mu je bilo devet meseci; otac se ubrzo drugi put oženio, ostavivši Đorđa i njegovu sestru Ljiljanu kod dede i babe. U Požarevcu je završio gimnaziju, i sa sestrom koja se opredelila za studije književnosti, došao u Beograd i upisao farmaciju. Stanovali su u iznajmljenoj sobi i životarili od novca koji su im slali deda i baba. Međutim, Ljiljana se udala, otišla u Čačak; umrla mu je i baba, jedini životni oslonac - i Đorđe se početkom pedesetih, odjednom našao u velikom gradu, bez dinara i bez prijatelja. Zimi 1954. sedam dana spavao je na železničkoj stanici! Fakultet je sasvim zapustio, počeo da radi manuelne poslove: na stanici je istovarivao vagone, kod „Prosvete" cepao stare knjige, bio je čak inkasant Radio-Beograda!

Sreća mu, ipak, nije sasvim okrenula leđa. Uz pomoć očevog prijatelja našao je sobu u Dobračinoj ulici, a od saznanja da će uveče spavati u svom krevetu - zamalo se nije onesvestio! Poslove nije birao. Pokušavao je kao glumac, čak je statirao u filmu „Svi na more" gde su mu dozvoliti da pred kamerom izgovori jednu rečenicu. U traganju za ,,tezgom" obreo se kod slavnog glumca Milivoja Živanovića, prijatelja njegovog oca, koji mu je „namestio" da povremeno statira u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Na sceni se Đorđe najčešće pojavljivao kao deo gomile, dok je vrhunac njegove dramske karijere bila uloga paža u „Kralju Liru"! Ni muzika nije ostala pošteđena Đorđevih eksperimenata: iznebuha, odlučio je da konkuriše za člana Beogradske opere, ali je, naravno, odbijen. Veliko „ne" podarili su mu sa Pozorišne akademije, i izgledalo je da od čitavog svaštaranja ništa neće biti.

Đorđe jednostavno nije znao šta hoće, sve do 1954. kad je, prateći kolegu na audiciju pevača zabavne muzike - koju je organizovalo Udruženje džezista Srbije - i sam zapevao. Zbunjen i zabezeknut, u pozajmljenom odelu kome je podvrnuo nogavice i zasukao rukave, Đorđe je otpevao jedine dve pesme koje je znao: „Mulen ruž" i „Usamljeni gaučo". Aplauz je bio gromoglasan. Dušan Vidak, tadašnji sekretar Udruženja džez muzičara, pohvalio ga je: „Samo ti guraj dalje, mali! Ima u tebi nečeg...".

- Đorđa sam prvi put video 1954. ili 1955. u stanu Dušana Vidaka - priča Predrag Ivanović. - Tad se kod nas pevalo u stavu mirno, pevači nisu mrdali. A Đorđe je, sećam se, pred nama, dok smo svirali kod Vidaka, imao čitav scenario: kako će on da se šeta, da priča s publikom! Za mene je to bilo otkrovenje. Da ono što je viđeno samo na filmovima, o čemu smo slušali, radi neki naš čovek!

Od samog početka svestan da nema glas od kojeg bi se lusteri tresli, Đorđe je rešio da - vežba i radi. Mada su mu svi govorili da digne ruke od muzike i da nikad neće uspeti, bio je tvrdoglavo uporan. Pevao je po drugarskim večerima, igrankama, zabavama. Stigao je da se pojavi na Kalemegdanu, gde su se održavale najuzbudljivije igranke onog doba; pevao je i u Domu kulture „Božidar Adžija" - i polako je, po Beogradu, počela da se širi fama o „mladom, talentovanom pevaču koji pravi lom gde god se pojavi".

“U posleratno je vreme svet iza granice bio za nas zagonetni svet raskoši - pričao je Marjanović u razgovoru za „Start" 1982. - Tamo je sve bilo izuzetno: garderoba, muzika, provod. Sve smo to indirektno osluškivali, nije bilo ni gramofona, ni ploča. Istovremeno je još uvek postojao neki direktni revolucionarni duh, što se odražavalo u prvim pesmama koje su imale naglašenu patriotsku notu i odisale optimizmom. Ljudi su se zaželeli razonode, zabave, okretali su se intimnim emocijama: igranje sa devojkom, ljubavna šaputanja nisu mogle pratiti takve pesme. Trebalo je nešto za nežni zagrljaj, za lagano njihanje u ritmu muzike, za dodir, šapat. Najviše su se pevale ruske pesme iz filma ‘Pastir Kostja’. Sećam se i lepe ratne pesme ‘Tjomnaja noć’. Ne znajući ruski, mi smo zamišljali tamnu noć, u sasvim jednoj drugoj atmosferi, a ona je izvorno pripadala žanru, što bi se reklo, angažovane pesme. Borac razmišlja o svojoj ženi i sinu, koje je ostavio. M smo razabirali da se spominju stepa, vetrovi, usamljenost, to je za nas bila ljubavna pesma. No, pedesetih godina u naše kinematografe počinje lagano ulaziti američki film.

Prvi koji sam gledao bio je ‘Serenada u dolini sunca’. Tu se pojavljuje Glenn Millerov orkestar. Pravi šok za nas; da ne pričamo o uzbuđenju koje je doneo film ‘Bal na vodi’. Gledao sam ga barem deset puta! Dugo se stajalo u redovima da bi se videli Esther Williams i Harry James. Svi smo znali melodije iz filma i počeli smo ih pevati i svirati po igrankama. Bilo je teškoća da se ta muzika probije u javnost i ustali na repertoaru, a na tom mukotrpnom putu puno je značio rad, pre svega, Ive Robića u Zagrebu, i Vojina Popovića u Beogradu, jer je u to doba bilo nepoželjno svirati tuđu muziku... Nije se moglo čuti mnogo stranih jezika, ali ja sam voleo da slušam Robića, pa Riječanina Bruna Petralija. Pojavljuje se već i Duško Jakšić, koji mi je postao idol. Sve što su oni pevali postajali su hitovi, pa sam i ja pevao njihove pesme. Ali, počeo sam da razmišljam: „Šta učiniti da stvorim neku svoju pesmu, pa bilo to dobro ili loše, jer ja nisam ni Robić, ni Jakšić, ni Petrali." Prva pesma koju sam odlučio da pevam samostalno bila je štampana u „Metronomu", ediciji Udruženja džez-muzičara Srbije: ‘Zvižduk u osam’. Niko je pre mene nije pevao, iako ju je napisao kompozitor Darko Kraljić ranih pedesetih. Ja sam je počeo pevati negde krajem pedeset i sedme".

Otkrovenje u Nišu

„Prelomni momenat u mom opredeljenju bio je nastup u Nišu 1958. Pokojni Duško Radančević bio je šef jednog malog beogradskog ansambla, koji je pratio humoriste i pevače: Čkalju, Oliveru Marković, Lolu Novaković, Duška Jakšića, te najveće zvezde narodne muzike, Dušana Nikolića, Nikolu Kolakovića, Savetu Sudar. Bili su tu i Đuza Stojiljković, Ljubiša Bačić, Olga Nikolić, sami velikani. Jednog dana Radančević me je sreo i pitao: ‘Đokice, da li bi ti s nama hteo da ideš u Niš, ima jedna velika revija koju organizuje niška robna kuća i otvara se letnja pozornica. Ne bi ti bilo loše da se pojaviš, prosto kao zavesa između pevača narodne i zabavne muzike, trebaju ti samo dve pesme’. Rekao sam - hoću, kako da ne. Spremio sam ‘Zvižduk u osam’ i ‘Plavo u plavom’.

No, dok sam probao, rekao mi je Radančević: ‘Kad smo već tu, daj da spremimo još dve pesme, pa ću te ja povremeno voditi po manjim mestima. Malo ćeš pevušiti, malo voditi program, i tako’. Spremio sam još ‘Stidljivu serenadu’ – ‘Timida serenada’, to je bila jedna pesma sa San Rema, nešto simpatično, u ritmu laganog kalipsa - i još jednu pesmu iz tada vrlo popularnog filma ‘Crvene podvezice’. Došao sam u Niš, i kad sam video svu tu publiku i sve te pevače, opet me uhvatila trema. Nisam hteo da izađem. Niška letnja pozornica bila je tako krcata... toliko sam sveta video samo na fudbalskim utakmicama. Ljudi su bili na stepeništu, ispred pozornice, na pozornici, na zidovima, na drveću..."

“I sad najave nekog Đorđa Marjanovića, mali aplauzić, i ja počnem ‘Zvižduk u osam’. Otpevao sam prvi deo. Tu sad dolazi orkestarski intermeco. Odjednom začujem neobičan zvuk; učinilo mi se da su se srušile tribine. Shvatio sam da je to aplauz. Otpevam pesmu do kraja, zatim odmah ‘Plavo u plavom’, i onda počne skandiranje ‘Đorđe’, ‘Đorđe’ - zapamtili mi ime! Ja odem sa scene pošto mi je Radančević rekao da pevam samo dve pesme. Izađe čovek da najavi pevače zabavne muzike, ali nije uspeo, i Duško Radanćević mi da znak očima da pevam treću pesmu. Ja otpevam ‘Stidljivu serenadu’. Opet ista reakcija. Ne znam šta da radim, Duško mi opet daje znak i ja otpevam onu kaubojsku pesmu iz filma ‘Crvene podvezice’ - a onda nastane lom i pakao!"

„Dogodilo se nešto, verujem, jedinstveno. Morao sam da pevam bis, ali nisam više imao pesama i opet sam otpevao ‘Zvižduk u osam’, ‘Plavo u plavom’, ‘Stidljivu serenadu’ i ovu kaubojsku. Na kraju sam rekao: ‘Ne znam više’. Program se nastavio, a ja sam bio u šoku. Vraćali smo se kasnije u Beograd kolima, sedeo sam u ’olimpiji’, Duško Radančević pored mene. Stari put Beograd-Niš, šest, sedam sati putovanja. Dobro se sećam razgovora.

Neki put sam mu zahvalan, neki put ga proklinjem. Duško mi je rekao: ‘Đokice, ja još od pre rata pratim sve jugoslovenske pevače. Ovo, što se večeras dogodilo, nije se dogodilo nikad do sada i ne znam da li će se ikada više dogoditi. Večeras je prvi put stvorena kod nas prava zvezda. Vrata su ti se širom otvorila, kao da se umešao prst sudbine. Prema tome, ti nešto u sebi nosiš, priroda ti je dala. Hteo bih da te opomenem. Ovo je jako gorak hleb. Mnogo je teško. Ako si spreman na ta odricanja, na to da te jedni pljuju, a drugi hvale, ti imaš sve uslove da budeš zvezda. Ali, ako nisi u stanju da podneseš, bolje zauvek napusti pevanje. Rekao mi je da mu se javim za nedelju dana. Ja mu se javim već posle par dana - nit' sam spavao, nit' sam jeo: ‘Duško, ja sam se odlučio. Krećemo!’…”

Serijom koncerata, Đorđe je prekršio sva pravila estradne discipline. Umesto da stoji pred mikrofonom ukočen k'o pritka, šetao je, skakao, ležao na pozornici, skidao sako i njime mlatio po vazduhu - i sve vreme, pred publikom koja ga je gledala u neverici, uspevao čak i da peva! Dežurni čuvari morala hteli su da puknu od muke. Na njihove oči, Đorđe je uzurpirao pozornicu, a na njoj se ponašao kao da nikad nije čuo za domaće vaspitanje.

Još gore, publika ga je volela! Žene i muškarci, svih dobi, stajali su ispred njegove garderobe i čekali da se pojavi. Javno mnjenje, skroz zbunjeno, nije znalo kako da reaguje. U novinama su, stidljivo, počeli da izlaze komentari o zabavnoj muzici, a u okviru njih pokoji osvrt na „neukusne gestove i pokrete kojim se neki domaći pevači služe, bedno imitirajući Zapad koji nam nikad, ni u čemu, neće biti uzor". Već tad, Đorđe je morao da navikne na bes oficijalne kritike. Panično su ga optuživali za „majmunsko" i „klovnovsko" ponašanje, i javno tvrdili da je njegova popularnost prolazna. „Publika će se već opametiti" zaključivali su, i sa odobravanjem pozdravili potez Radio-Beograda koji pred mikrofon nikako nije hteo da pusti Đorđa. Naime, u kontigentu mladih nada koje je Radio-Beograd poslao na muzičko usavršavanje kod prvaka beogradske opere, Darka Pivničkog, nalazio se i Marjanović. Docnije, usledila je audicija, ali...

„Ja sam kasnije, igrom slučaja, video zapisnik sa te audicije. Pod imenom Đorđa Marjanovića zapisano je: apsolutno beznadežan slučaj! U zapisniku postoji i ocena Pivničkog pred komisijom: ‘Ne želim da utičem na vašu odluku. Ja se dugo bavim pedagoškim radom i mogu da vam kažem da ovakvog momka još nisam imao. On u sebi nosi čudan vulkan nekog talenta - a i sam ne znam kakvog. Radiću s njim bez obzira na vašu odluku, besplatno’. Radili smo tehničke vežbe, vežbe disanja, korepetirao me je u šlagerima i tražio da ih pevam potpuno operskim manirom, ali je rekao: ‘Đokice, sine, na času kod mene to ćeš ovako pevati radi tehnike, radi pravilnog disanja, radi učvršćivanja intonacije, ali kad odeš na scenu, ovo zaboravi’…".

Najveća zvezda „Opatije '60"

Dok se na profesionalnom planu borio kao lav, za privatni život gotovo da nije imao vremena. Otud je, kao provrazredno iznenađenje za obožavateljke i kolege, bila vest da se Đorđe sve više i sve češće druži sa Zlatom Rakić, službenicom Radio-Beograda. Čaršija je bila uzbuđena: „Zlata je od njega starija deset, dvanaest, petnaest, dvadeset godina!"; „Zlata je ‘drmator’ u Radio-Beogradu. Lako je Đorđu kad ga ona gura"; „Lansiraće ga u Americi", tvrdili su iz pouzdanih izvora. U stvarnosti, sve je bilo drukčije. Mada dosta starija od Đorđa, Zlata je - sećaju se - bila slična Đorđu, nesebična, usamljena, željna da pomogne.

„Umeli smo satima i satima da razgovaramo - pričao je Đorde mnogo godina docnije Višnji Marjanović u razgovoru za ,,TV Reviju". - Zlata je bila prva osoba koja je umela da me razume, s kojom sam mogao o svemu da razgovaram i pred kojom sam iskreno otvarao svoje srce. Nemate pojma koliko je teško razgovarati, naći pravog sagovomika. Zlata i ja smo bili drugovi u najlepšem smislu ove reči”.

Od drugarstva do ljubavi, samo je mali korak, koji je Đorđe napravio 1959. kad se venčao sa Zlatom Rakić, ne obazirući se na fantastične priče koje su kolale Beogradom. Veoma brzo, Zlata Marjanović postala je Đorđev najverniji saradnik i najdragoceniji savetodavac: radila je kao njegova sekretarica, menadžer, šef za reklamu, bila mu je čak i - lični šofer! Đorđe se nije usuđivao da u repertoar uvrsti novu pesmu dok se prethodno ne bi posavetovao sa suprugom. Ali, tek što je zaplivao bračnim vodama, Đorđe je morao u JNA. Nekoliko dana pre odlaska u armiju, pozvao ga je Ljubomir Kocić, tadašnji šef produkcije Radio-Beograda, i predložio mu da hitno snimi nekoliko pesama. Orkestar i Đorđe radili su celu noć; ujutru je odjurio kući, strpao stvari u drveni sanduk i krenuo u vojsku, u Ljubljanu.

Jednog dana stiglo mu je pismo RTB u kojem mu javljaju da je upravo otvorena istoimena fabrika ploča i da se kolegijum jednoglasno složio da prva ploča zabavne muzike bude longplej sa osam pesama - Đorđa Marjanovića! Sudbina je htela da se album pojavi u prodaji baš 30. oktobra 1959. na Đorđev rođendan!

Pesme „Lazarela", „Zvižduk u osam", „O, kakav mesec", „Vera", „Ćao, ćao, ćao", „Volim te, devojčice", „Ti, mama i ja" i „Stari frak" - zapalile su jugoslovensku publiku. Predrag Ivanović pamti da je album prodat u 11.000 primeraka, u vreme kad u celoj Jugoslaviji nije bilo više od 20.000 gramofona! Za mesec dana planuo je čitav tiraž!

Čim se vratio iz JNA, Đorđe je krenuo pred publiku. Poziv za festival „Opatija 60" bio je velika prilika za javnu afirmaciju: „Tad je taj festival bio praznik za Jugoslaviju. Za vreme njegovog održavanja, ulice su bile prazne, išlo se u sindikalne podružnice da se u njima gleda televizijski prenos. Pevao sam ‘Pesmu raznosača mleka’ i ‘Prodavač novina’. I tu se, nekako, umešao prst sudbine. Bile su kao napisane za mene i uopšte ih nisam morao glumiti, mogao sam ih pevati kao da pričam deo svog života. Jer, kao brucoš raznosio sam mleko, novine, i sakupljao staru hartiju".

Sa dve pesme Đorđe je osvojio - tri nagrade! Kolege, među kojima su u Opatiji 1960. bili Gabi Novak, Ivo Robić, Marko Novosel, Vice Vukov, Blaga Videc i Senka Veletanlić, morali su Đorđu da skinu kapu: bio je prva ličnost festivala! Čitaoce „Mladosti" o tome je 12. oktobra 1960. obavestio mladi kritičar Slobodan Novaković: „Ako su u Italiji ‘urlatori’ stekli veliku popularnost, onda je ‘Opatija 60’ afirmisala kod nas estradni način pevanja. To je mnoge renomirane soliste dovelo u neravnopravan položaj: Gabi Novak, na primer, nije se uopšte ni sa jednom kompozicijom plasirala u finale, dok su nastupi popularnog Ive Robića primljeni sa odobravanjem u okvirima rutinirane interpretacije. Nasuprot njima, pevači tipa Đorđa Marjanovića i Marka Novosela, osvojili su za sebe sve simpatije publike. Đorđe Marjanović predstavlja poglavlje za sebe Opatijskog festivala, njegov debi bio je više nego uspešan.

Od svojih pesama on je napravio dramske uloge, glumeći doživljeno interpretirao ih sa estradnom lakoćom, koristeći se obično mimikom. Poznato je da ovaj pevač veoma dugo i brižljivo proučava tekstove svojih pesama i u tome pogledu mnogi naši pevači mogli bi da se ugledaju u njega. Ako je Đorđe Marjanović svoje pesme donosio sa punim doživljajem, Marko Novosel je prihvatio samo estradu, ali je tekstove i blago parodirao. Iako, suštinski različita, ova dva načina pevanja podjednako su prihvaćena u gledalištu... Od pevača „starog stila" njima se jedino uspešno suprotstavio Vice Vukov. Od opatijskih debitantkinja istakle su se Blaga Videc, članica Skopske opere, i Senka Veletanlić, mlada Zagrepčanka modernog stila pevanja".

Demonstracije na Terazijama

Trijumf u Opatiji za Đorđa je značio više od - pobede. Pred čitavom Jugoslavijom konačno je priznat kao pevač osobenog stila i ponašanja. Njegov scenski šou-program, u kom je od samih početaka bila naglašena patetika i melodrama, pretvara se u spektakularni patos pojedinca: Đorđe na pozornici glumi, drami, plače, smeje se, pravi značajne, efektne pauze, publiku drži u napetosti, kao pod električnim naponom! Sasvim sam na estradi tog vremena, jedini koji se odlučio za ovakav put - bio je ili slavljen, ili pljuvan. Obožavaoci su ga dizali u zvezde, protivnici spuštali u blato: o blagonaklonim primedbama, koje su mu često bile preko potrebne, nije bilo ni govora. Jedino se mogao osloniti na vlastitu intuiciju.

Mada je, posle Opatije, Đorđe već bio bona fide zvezda, njegovi obožavaoci uspevali su da se kontrolišu. Međutim, kad je marta 1961. pri dodeli „Zlatnog mikrofona" Đorđe bio „preskočen", Beograd je bio svedok prvih mirnodopskih demonstracija koje su dva sata paralisale čitav saobraćaj nasred Terazija!

 „To je bio festival Radija i Televizije, zvao se ‘Zlatni mikrofon’. Svi naši pevači su učestvovali. Trebalo je da se dodeli pet ravnopravnih trofeja. Finalne večeri, u Domu sindikata, pevao sam ‘Zvižduk u osam’ i ‘Milord’. I spiker na radiju objavljuje: „Žiri je stanovišta da u Jugoslaviji nema pet ravnopravnih pevača, pa je dodelio samo tri mikrofona". Jedan je dobila Lola Novaković, zatim Nada Knežević... i cela sala vikne ‘Đorđe’, ‘Đorđe’... i treći je dobila Anica Zubović. (Anica Zubović tvrdi da je treći zlatni mikrofon uručen Nadi Knežević, i da su tek onda počeli protesti - prim. autora). Publika odjednom počne da zviždi, da skandira, i što je mene najviše uzbudilo, čitav Dom sindikata demonstrativno je okrenuo leđa pozornici i ljudi su počeli masovno da izlaze.

Spiker je objavio da se radio i televizijski prenos prekidaju iz tehničkih razloga. Ljudi su kod kuća osetili da se nešto neobično događa i pohrlili na ulicu, tako da ih je napolju bilo šest-sedam hiljada! Na Trgu Marksa i Engelsa, i na Terazijama, u toku je bio pravi miting. Nisam ništa znao, sedeo sam u garderobi čitav sat posle toga. Neki su me tešili, ali nije bilo potrebno, jer sam bio srećan što me je publika podržala. Krenem ja na službeni izlaz, tu je bilo malo ljudi, pomislim ‘biće kao i obično’. I samo čujem urlike: ‘Eno ga!’... I ja više uopšte ne znam šta se zbilo! Mene su podigli, izneli na Trg, na Terazije. To je bilo strahovito. Masa koja se ljulja, pogledi puni ljubavi, svako hoće da te takne, da ti ljubi ruke. Nešto neverovatno što se više nikad neće ponoviti! Nikom! Ispred hotela ‘Moskva’ stave me na jedna kola i sad ta nepregledna masa počne da viče: ‘Zlatni Đorđe’, ‘Pesma’! Jaoo! A ja pod tim večnim kompleksom - nema glasa! Kako ću sad? Orkestra nema, ja sâm. I krenem, u jedan noću, sasvim sâm: ‘K'o nekad u osam...’. Jaoo, kad se prolomi! Zamisli kako grmi hor od sedam hiljada ljudi, boga ti ljubim! Pa smo onda pevali: ‘Zašto si sam Milord...’. Na kraju me milicija spasla. Eto."

(Nastaviće se)