Đorđe Marjanović: Optužen da kvari socijalističku omladinu

Paralelno sa karijerom u Sovjetskom Savezu, Đorđe je vredno radio u domovini, šireći svoju popularnost do neverovatnih granica. Novosadski „Dnevnik" je 19. oktobra 1964. doneo prikaz koncerata u hali Sajmišta pred, tad fantastičnih, četiri hiljade posetilaca: „... Đorđe Marjanović počeo je svoj nastup u Novom Sadu još pre nego što je stigao u halu na Sajmištu. Naime, dok se tog popodneva nalazio u poseti jednom svom prijatelju, negde na novom naselju na Detelinari, ljudi iz susedstva doznali su za njegovo prisustvo i sa ulice skandiranjem tražili da peva. Đorđe se pojavio na balkanu - i udovoljio zahtevu svojih obožavalaca.

A, ono što se dogodilo nekoliko sati kasnije na samoj priredbi dokazalo je još jednom da je on bez konkurencije najveći ljubimac poklonika zabavne muzike. Ne samo desetinama buketa, frenetičnom aplauzu koji se prolivao i čitavim bujicama omladine koja se slivala sa tribina ka pozornici - nego i po onom čudesnom, prisnom kontaktu kojim pleni slušaoca. Niko ne osvaja kao Đorđe (...) I kad se dobar deo publike, pošto je njegova tačka bila poslednja, spremao da među prvima napusti halu u trci da što pre uhvati autobus - Đorđe je, posle ko zna kojeg bisa, počeo: ‘Još samo, samo pet minuta’. A njegovih pet minuta značili su, u stvari, tek početak onog delirijuma zbog kojeg je čitav kordon milicije morao stupiti u akciju prvo oko same bine, zatim oko garderobe i dobrih pola časa kasnije na gvozdenoj ogradi izlaza! Verovatno da niko nikad u ovoj sali do sada nije dobio više aplauza nego Đorđe Marjanović za svoje interpretacije ‘Potraži me u predgrađu’, ‘Ti si najlepša’, ‘Marko Polo’, ‘Medison’, ‘Da čekić imam ja’ i druge..."

Fenomen Đorđa Marjanovića postao je zabrinjavajući za dežurne ideologe, nervozne i pri samoj pomisli da nekakav pevač „sumnjivog glasa i ponašanja" može da bude idol omladini. Odatle do anarhije i restauracije kapitalizma - samo je jedan korak! Zato je „Komunist" 26. avgusta 1965. kritikovao „tržišne odnose na estradi", apostrofirao Đorđa Marjanovića i zahtevao da se estrada, „pažljivo prati" i razluči ukus od neukusa; aprila iste godine, povodom vesti da se širom zemlje osnivaju klubovi „đokista", zabrinuta „Borba" je pitala: „Zašto kod nas nema klubova obožavalaca Njegoša, Andrića i Krleže?".

U ,,VUS-u", avgusta 1965. Branko Belan piše „Moskovski dnevnik" i objašnjava kako su Moskovljani primili Sofiju Loren za vreme njene posete SSSR-u: „Kad bi se sad Đorđe Marjanović pojavio u Moskvi - rekao je jedan od građana - Sofija bi bila izbrisana kao da je nije bilo". Krajem 1965. Dom kulture u Ljubiji bio je prisiljen da, na zahtev 1500 rudara, otkaže lokalnu pozorišnu predstavu i angažuje Đorđa Marjanovića; u beogradskom „Svetu" pojavilo se pismo izvesnog Petra Janjića koji marta 1966. pravi rang-listu pojavljivanja domaćih zvezda u novinama poslednjih pet godina, i dokumentovano tvrdi da je o Đorđu bilo 4923 napisa, dvostruko više od drugoplasiranog Robića!

U „Politici ekspres", novembra 1965, recenziju koncerta Đorđa Marjanovića pisao je Dejan Đurković: „Melodrama, melodrama, drugovi i drugarice. Melodrama je, verovali ili ne, žanr našeg doba. Žalosno je, ali istorijski neosporno utvrđeno da svaka nova građanska klasa u svom pubertetu otkriva čari suza. Intelektualizam izmišlja teatar apsurda, pozorište surovosti, angažovani teatar, pozorište u krugu, džepni teatar i enformel glume. Džabe je. Ljude privlači samo ono što je blisko (njihovoj) pameti: kućni jadi i masni vicevi. Spojite lascivno sa srcedrapateljnim, i vi ste našli formulu pomoću koje ćete osvojiti svet. Ali, da li svet koji se tako da osvojiti vredi truda da bude osvojen? Đoka Marjanović ga je osvojio...".

Maja 1966. na negativan Marjanovićev uticaj, osvrnuo se i komentator (tako potpisan) zagrebačkog „Telegrama": „... I umjesto da odučavamo omladinu da ‘obožava’ Beatlese ili Đorđa Marjanovića, umjesto da je upućujemo da njihovo muziciranje prima isključivo kao trenutnu razonodu, a da se sadržajno okupira trajnijim vrednotama, mi tu istu našu omladinu izdašno stimuliramo na nerad, ili barem na duhovno angažiranje krajnjim bezvrednostima...".

U lokalnom listu „Kikindska komuna" 19. avgusta 1965. našao se komentar „Ljiljin koketni osmeh": „Lično smo bili prisutni kada je gostovao Đorđe Marjanović i prisustvovali jednoj sceni zbog koje smo morali da pocrvenimo. Devojka, lepo obučena, privlačnog izgleda, srednjoškolka, prilazi poznatom umetniku i moli ga za jedan zajednički snimak. ‘Đoko, gledaj u mene, nasmeši se malo’, koketira devojka i vragolasto se smeši. ‘Đoko, gde ćeš na odmor, kad i s kim ideš?’, nastavlja ona udvaranje na per tu, kao da se poznaju već sto godina. I nije to bilo samo onda. Ima još Ljilja, Cica, Vesni, ili kako se već sve zovu. A šta će o našoj omladini reći ovi naši renomirani umetnici razgovarajući sa raznim Ljiljama, Cicama i Vesnama? Ukoliko je to za njih normalna stvar, onda bi tu morale da se umešaju Omladinska organizacija i škole".

Međutim, ove kritike bile su glas vapijućeg u pustinji: niko ih nije slušao, a kad ih je neko uzimao za ozbiljno uvek su imale suprotan efekat; obožavaoci su se još jače grupisali oko svog idola, fanatično ga branili i podržavali. Tvrdokorno jezgro Đorđevih navijača iz sezone u sezonu se širilo, pa je vrlo brzo Marjanović postao ljubimac gotovo svih generacija, od kojih je svaka u njemu nalazila adut za obožavanje, od mladalačkog buntovništva, preko iluzije spontanosti, do porodičnog „imidža" koji je umetnik brižljivo i s ljubavlju negovao.

Priznanje od Tita

Mada je njegova muzika sve više poprimavala festivalske elemente i pretvarala se u standardan obrazac - koji nije imao mnogo zajedničkog sa poletnim, gotovo revolucionamo-šokantnim izborom materijala na početku karijere - Đorđe nije ništa gubio od svoje slave i ugleda. Učešće na „Pesmi leta" učvrstilo je njegove pozicije, bez obzira na sukob sa Vice Vukovim; incident koji se ispolitizovao i koji se kao gladna godina vukao kroz trač-priče tek je docnije naneo štetu obojici, ali je Vukov izvukao deblji kraj. Đorđe je tad osetio na svojoj koži šta znači biti medijski kamenovan.

„Plavi vjesnik" i „VUS" su ga nemilosrdno napadali, a titula „najdosadnije face" i „najgoreg pevača" bile su mu uvek rezervisane!

Ni docnije, kad se razmrsilo klupko „maspoka", Đorđu nije bio previše naklonjen deo štampe u Hrvatskoj: hipoteka „protivnika Vice Vukova" ostala mu je kao oreol, mada, o nekim dokumentovanim Marjanovićevim „ispadima" na nacionalnoj osnovi nije moglo biti ni reči. U konfuznim vremenima - i emocije su konfuzne. Čak i kad je muzika u pitanju.

U trenucima kad mu je najviše bilo potrebno, stiglo je najdraže priznanje: 1972. Marjanovića je Tito odlikovao Ordenom rada sa srebrnim vencem. To nikako nije bilo slučajno.

Za domaću estradu Đorđe je - već do tad - učinio više nego što je iko ikad uradio! Znali su to ljudi iz političkih sfera, naravno, i sam Tito kog je Marjanović upoznao još 1959. u Ljubičevu.

Đorđe je bio drag gost na prijemima i svečanostima organizovanim u čast Predsednika: često je pred njim pevao u Karađorđevu, za vreme lovačkih seansi; u gradskoj Skupštini; a jednom je brodom - zajedno s Titom - putovao iz Beograda u Smederevo! Nije nikakva tajna da je Jovanka Broz izuzetno cenila Đorđa: znala je mnoge njegove pesme, s pažnjom pratila njegovu karijeru, i na prijemima koristila priliku da koju reč podrške uputi Marjanoviću.

Sedamdesetih godina, karijera Đorđa Marjanovića kretala se na tri koloseka: jedan je vodio put SSSR-a, drugi među domaće muzičke festivale, a treći je bio upućen solističkim koncertima u Domu sindikata. Beograđani, njegova najvernija publika, na dvanaest solističkih koncerata imali su šansu da Đorđa vide u autentičnom poetsko-dramsko-glumačko-muzičkom elementu: bilo je tu pesme, gimnastike, baleta, pravih suza, blještave garderobe, igre svetla i senki - nečega što je mirisalo samo na Đorđa i što je publika nepogrešivo pnhvatala kao deo sebe, deo vizije jednom nogom uronjen u prošlost, a drugom u budućnost.

„Kad bih danas rezimirao sve, bilo je tu i te kako napornog rada - pričao je Đorđe u intervjuu listu „Studio" 1977. - Ali, svi danas u ovom našem poslu govore o radu. Ja ne bih želeo da se hvalim, da spominjem ovde Stanislavskog, oca unutrašnjih emocija i samokontrolisanja. A njega sam posebno čitao i iz njegovih beseda zapamtio da jedan pevač ne sme biti toliko oduševljen svojim glasom. Glas, dobar glas, imaju i moji zemljaci iz okoline Požarevca. Kad se dovikuju preko brda, sve puca! Oni sigurno imaju dobar glas. Pa, kad onaj komanduje u vojsci vrlo glasno, i taj mora imati dobar glas! Toliko o glasu, a što se doživljaja tiče, uvek sam mislio da je to glavna stvar, kakav će doživljaj imati publika..."

Sezone koje su prolazile nisu skresale Marjanovićev elan. I kao pedesetogodišnjak borio se kao mladić na koncertima po Rusiji, dokazujući da godine, ponekad, ne znače ništa sem čiste matematike. Kod kuće, i danas, fanatično sprema repertoar, komponuje, piše. Nije se odvojio od estrade, bez koje - sam priznaje - nikako ne može, nije se izolovao od sveta, niti je tragično primio prirodan tok profesije: saznanje da više nije najbolji i najpopularniji. Kako je osvojio sve što se moglo osvojiti, učinio ono što niko nije pre njega - za takmičenje te vrste nije zainteresovan.

Bez obzira na okrutne zakone balkanske estrade - giljotiniranje starijih od četrdeset godina nacionalni je specijalitet - mesto i ulogu Đorđa Marjanovića dosad niko nije uspeo da pomakne. Istina je, dolazile su velike zvezde i posle njega, bilo je i tu euforija, ludila, demonstracija, histerija, stizali su oni s boljim glasom, moderniji, drskiji, novokomponovani i ortodoksni, muzički liberali i dogmati, ali...

Više nikad neće biti isto kao onda kad je vladao Đorđe.

Zato i postoje „stara, dobra vremena": da ne zaboravimo šta nam je čovek radio!

Interview s Đorđem Marjanovićem (1988): Idilične slike prošlosti

*Krajem pedesetih godina, u času kad ste počeli da se bavite ovim poslom, zabavna muzika imala je ukus „zabranjenog voća"?

Kroz najtrnovitiji put tad su prolazili moji muzički idoli: jedan iz Zagreba, Ivo Robić, drugi iz Beograda, Vojin Popović. Robić je, sasvim sigurno, imao mnogo više neprijatnosti nego ja, jer je sa Vojinom bio pionir zabavne muzike u Jugoslaviji. Vojin Popović za takvu borbu nije imao snage, i razočaran i izmučen, otišao je iz zemlje, dok je Ivo ostao i dan-danas kao veliki gospodin estradne scene, spreman da posavetuje, nauči mlađe generacije. Kasnije je slavu Robića i Popovića doživeo Dušan Jakšić koji je takođe predstavljao stepenicu estradnog preokreta: obožavao sam njegov baršunasti bas bariton i lirske pesme. Estradnu štafetu onda sam ja preuzeo, okrenut italijanskim i anglosaksonskom repertoaru zbog koga sam doživljavao mnoge neprijatnosti i ideološka sumnjičenja.

Recimo, dok smo radili pri „Braći Stamenković" trebalo je da imamo koncert - tad se to zvalo priredba - u Domu armije u Kruševcu. Posle mog nastupa bila je pauza, u pauzi je stigao čovek iz Komiteta i zahtevao da se priredba prekine, da je ona „propaganda zapadne, dekadentne kulture". „Znate druže, rekao sam mu, tako ne možemo da razgovaramo. Izađite pred publiku i recite da zabranjujete koncert". On je odbio i ja sam se opet pojavio na sceni. Obratio sam se publici: „Dragi prijatelji, pošto su se neki drugovi negativno izrazili o kvalitetu našeg programa i zahtevaju da ga prekinemo, hteo sam da vas pitam: da li da nastavimo ili prekinemo?". Naravno, moje reči su bile propraćene gromoglasnim aplauzima i odobravanjem, i mi smo priredbu normalno priveli kraju. Međutim, niz godina nisam u Kruševcu gostovao. Tek kasnije, kad sam na Opatijskom festivalu 1960. dobio opštejugoslovensko priznanje priznanje, opet sam došao u Kruševac i sreo se sa onim čovekom. „Šta ćeš, Đole, rekao mi je, takvo je vreme bilo!".

*Kako vam to vreme izgleda iz ove perspektive?

Te godine su bile vreme euforije radosti, euforije slobode, jednog čudnog vaspitanja sa ogromnim patriotskim duhom u našim srcima i biću. Kad smo krenuli u taj svet zabave, nismo išli da bismo se mi zabavljali: osećali smo da je naša dužnost da publici donesemo trenutke opuštanja, bila nam je čast što uopšte možemo da im pevamo. Aplauzi publike i njeno razumevanje bili su nam mnogo značajniji od bilo kakvih honorara. To nas nije interesovalo. Bilo je divno pevati u programu sa Duškom Jakšićem, sa narodnjačkim zvezdama onog vremena, Anđelijom Milić, Danicom Obrenić, Savetom Sudar, Nikolom Kolakovićem, Kaletom - pravom ekipom velikana.

Sećam se koncerta 1958. u Novom Sadu kad sam po prvi put pevao sa mojim idolom - Duškom Jakšićem, za čije sam koncerte prodavao bon za večeru u Studentskom gradu, samo da ga čujem na „Kolarcu". Kad sam doživeo čast da zajedno nastupimo na koncertu, sav ustreptao sam stajao iza pozornice dok je Duško pevao. „Gospode, mislio sam, zar je moguće da sam doživeo da ja, iz Kučeva, pevam s mojim idolom?". Tad mi nije bilo žao da umrem: postigao sam ogroman uspeh samom činjenicom što sam bio tu, pored njega. Dugo godina sam Dušku govorio „vi": i danas kad mu kažem „ti" nekako mi je nezgodno, jer ga još uvek silno poštujem i cenim. Takvi su bili odnosi na estradi.

*Danas se, ipak, mnogo toga promenilo?

„Vremena se menjaju, pa se i mi s njima menjamo" govorili su stari Latini. Međutim, malo sentimentalno mislimo da se baš sve katastrofalno izmenilo. Promenili su se međuljudski odnosi, ali samo u proporcijama: tad je bilo mnogo više vezanosti, drugarstva, prijateljstva, poverenja, druženja. Doduše, i u ono doba bilo je ljudi iz naše profesije koji su bili zavidni, pravili intrige, provokacije, pa čak je bilo i denuncijanata. Toga je bilo otkad je sveta i veka! Možda je to danas više potencirano, zbog situacije u zemlji. Nisam želeo da dotičemo politiku, ali bih onda bio nepošten i prema sebi i prema vama...

*Budimo, onda, pošteni: od politike ne možemo da pobegnemo?

U današnjoj situaciji u kojoj se nalazi moja zemlja, naša domovina, samo nepošten čovek, samo onaj ko nije patriota i rodoljub može prećutno, spokojno i smireno da posmatra haos u kome smo svi zajedno. Onaj ko voli ovu zemlju - a moja generacija je takva - sigurno da s bolom preživljava sve krize kroz koje prolazimo. Političar nisam, ali ne mogu ostati nezainteresovan, jer mi to moje vaspitanje nalaže. To je moja obaveza! Čini mi se da je na sceni jedna mlađa garda političara kojima se, za sada, može verovati, međutim, smeta mi što se apriori odbijaju dobronamema upozorenja od strane ljudi koji nisu neprijatelji ove zemlje, nisu amateri i nepoznavaoci ekonomije i politike. Pre svega, mislim na intelektualce koji reaguju na mnogobrojne nepravilnosti, možda sa nešto više emocija, ali su pred tim darom prirode - kao literate, naučnici, ekonomisti - dužni da zabeleže vreme u kome žive…

(Nastaviće se)