Đorđe Marjanović: Zašto su me Zagreb i Split ispratili zvižducima?

*Vaša generacija - ne mislim samo na pevače - bila je vrlo jugoslovenski orijentisana. Znači li to da današnje generacije nemaju takvu potrebu za eksponiranjem po svaku cenu?

Čini mi se da je najbolju definiciju te generacije, od 1930. do 1939. dao književnik Sveta Lukić. To je jedna najzdravija, najpozitivnija generacija nove Jugoslavije, večna rezerva, preskočena generacija: premlada da ide u revoluciju, ali na čijim je plećima nošena revolucija izgradnje. Taman kad je trebalo da uživa u plodovima svog rada, došli su mlađi i ta generacija je nekako preskočena. Zaista je tako! Ne samo mi pevači, već čitav narod bio je vrlo jugoslovenski orijentisan, kako su nas u školama učili. Čitava ta generacija, gotovo ne verujući, bolno doživljava ovu današnju rascepkanost. Ako po ubeđenju i vaspitanju danas kažemo da smo Jugosloveni, neki bi to protumačili kao unitarizam. Postoje neke etikete koje se lako lepe, a teško skidaju. I uopšte, ishitreno i površno osuđuju se neke stvari koje su nekad, nama, puno značile. Zašto da posle četrdeset i tri godine od revolucije kažemo da je nova Jugoslavija bila najjača odmah posle rata, onako porušena, gladna, izmučena? A bila je tad najjača... prava Jugoslavija!

* Ima li nostalgije za tim revolucionarnim vremenima?

Nema kutka ove moje domovine koji nisam obišao i gde nisam bio shvaćen od prvog mog koraka, gde nisam svu svoju ljubav, zanos i entuzijazam davao svuda jednako bez razlike. Mene su prihvatali i razumeli i u Sloveniji, i u Makedoniji, i na Kosovu, u Bosni, u svim republikama i pokrajinama - a danas, nekako je došla situacija da nekom smeta ako ideš tamo, neko se ljuti kad dođeš ovamo. Kao umetnik koji je ubeđen da muzika stvarno nema granica i brana, osećam se tužan da u mojoj domovini postoje dva grada u kojima doživljavam zvižduke na pomen mog imena. Bio bih vrlo zabrinut i hrabro bih se povukao sa scene da dobijem zvižduke posle koncerta, ali znam da ovakvi zvižduci imaju drugačiji podtekst koji me kao čoveka potresa.

* Da li ste spremni da kažete koji su to gradovi?

  Zagreb i Split.

*„Nesporazum" nije novijeg datuma?

  Vuče se to još iz vremena „maspoka".

Kako su ovacije zamenjene zvižducima

* Zar se u međuvremenu nisu promenile generacije, neopterećene teretima prošlosti?

Sigurno da jesu, ali tamo nisam gostovao tolike godine. Očigledno, nisam bio poželjan, i onda... ne odlazim. Sećam se da sam 1971. u Sisku pevao na festivalu „Zlatni glas Jugoslavije", na poziv direktora festivala Nikice Kalođere, jer je smatrao da je meni tu mesto. Otišao sam u Sisak i na najavu mog imena bilo je zvižduka: međutim, Sisak je uvek bio grad slobodarstva, grad heroj, uvek pozitivno usmeren, pa je to i pokazao. Dok sam pevao bilo je sve više aplauza, sve manje zvižduka, a na kraju Festivala dobio sam nagradu publike „Zlatni prsten grada Siska". To mi je izuzetno značajna i draga nagrada jer je imala pre politički, nego muzički značaj. Siguran sam da je tad u Sisku bilo i boljih pevača od mene, mnogo popularnijih, ali je ta nagrada bila izraz jednog poštovanja i raspoloženja, što me je, onako ljudski, ohrabrilo.

* Zvižduke nije bilo lako zaboraviti?

Gledajte: sa sigurnošću mogu da kažem da ti zvižduci nisu potekli od naroda, nego, kao što se pokazalo, „odozgo". Mi smo bili žrtve, jer se javno nije smelo pljuvati po nekim regijama, ali se smelo pljuvati po nekim njenim predstavnicima... Lično mi je zbog svega toga užasno žao. U Split sam redovno išao na festival, uvek sam bio divno priman - sve do vremena „maspoka" - čak sam odnosio i prve nagrade. Godine 1961. pevao sam pesmu „Čakule o siromajima" i doživeo nezapamćene ovacije. Kasnije sam sa Beti Jurković u duetu pevao „Pod balaturom", a 1972. sam na Festival u Split otišao sa istim žarom, ljubavlju i entuzijazmom.

Pevao sam jako dobru pesmu, danas pokojnog Džekija Srbljenovića, jednog zarobljenika ljubavi prema muzici, velikog maestra, gospodina, Jugoslovena, divnog kompozitora. Pesma se zvala „Splićanin pravi" i budući da je bila vrlo šarmantna, ubrajali su me u velike favorite. Međutim, kad su najavili izvođača Đorđa Marjanovića, odjeknuo je jedan gromki zvižduk. Prvo nisam mogao da verujem, a onda sam shvatio da je to kao utakmica... Više, na žalost, nisam odlazio u Split, pa mi je baš zato žao što je ukinut Opatijski festival koji je imao opštejugoslovenski karakter, jer su ostale muzičke manifestacije polako i sigurno zatvarale u svoje regione.

* Za Zagreb vas vezuju izuzetno prijatne uspomene?

Najdraži mi je festival 1962. godine kad sam pevao „Ljiljanu", kompozitora Alfija Kabilja, u ritmu ča-ča-ča. Tad sam doživeo ovacije. Posle nastupa, na prijemu, prišli su mi Mika Tripalo i Pero Pirker - a Miku sam znao još iz Beograda - i rekli mi, da su posle niza razgovora zaključili da su najveće zvezde festivala bili „Kvartet 4M" i - ja. Kazali su mi da je šteta što Zagreb nema jednog Đorđa Marjanovića i čak mi ponudili da se preselim u Zagreb. Nudili su mi stan, davali divne uslove, ali sam u to vreme bio ekskluzivac RTB-a, žena mi se već zaposlila u Beogradu - pa, na žalost, tu ponudu nisam mogao da prihvatim.

* Bilo je to vreme idile koja je, kasnije, poprimila gorak ukus.

Mi umetnici štošta prvi osetimo: nekakvu zatvorenost, nacionalističke stavove, šovinizam... Sećam se kad je šezdesetih godina u Zagrebu bila velika poplava: prvi sam reagovao, odmah sam poslao telegram Studentskom centru u Zagreb da „Plavi ansambl", Kvartet Predraga Ivanovića i Đorđe Marjanović nude solistički koncert u korist postradalih od poplave, potpuno besplatno, čak nismo tražili ni putne troškove. Onda mi je ponuđen termin jedne nedelje u deset pre podne! „Znate šta - odgovorim - smatram da je solistički koncert dovoljno ozbiljan da premijera bude večernja. A posle, koliko god hoćete repriza, u bilo koje doba dana i noći. Takođe besplatno". Meni je zaista poslat telegram: „Na žalost, ne možemo prihvatiti vašu ponudu jer su nam termini popunjeni kino-predstavama". To me je potreslo, šokiralo. Odmah nakon toga, u beogradskom Domu sindikata organizovan je koncert za Zagreb, u humanitarne svrhe. Odbio sam učešće, mada me je strašno grizla savest. Jer, znam, ubeđen sam da me je tada zagrebačka publika volela i da je htela da me čuje! Posle mog odbijanja, bio sam pozvan na razgovor: sve sam ispričao, pokazao telegram i oni su me razumeli. Taj događaj mi je ostao kao jedna velika senka.

Igre sa „praznom" dvoranom

* Onda je stigao Zagrebački festival 1971. godine…

Učestvovao sam na večeri šansona. S pesmom „Devojka u plavim farmerkama". Na najavu mog imena, prvi put u Zagrebu, doživeo sam zvižduke. Ali, sebi sam dao zadatak kao da pevam pred publikom koja jedva čeka da me čuje. Muzičari, dirigenti, moji prijatelji iz Zagreba, bih su potreseni i uzbuđeni, ali sam spokojno izašao na scenu i pesmu otpevao kao nikad u životu. Naravno, usledili su aplauzi, prave ovacije... Sutradan sam od hotela „Esplanada" do Radio-Zagreba išao pešice. Nisam žurio, ali mi je za taj kilometar puta trebalo gotovo tri sata, jer su me na svakom koraku zaustavljali Zagrepčani svih uzrasta i svako od njih osećao je potrebu da mi stisne ruku i da mi se izvini za sinoćnje zvižduke: „Gospon Marjanović! Vi nemojte gledat' Zagreb kroz to: mi vas cenimo još od pesme ‘Ljiljana’, poštujemo...". Bilo je to dirljivo, divno, jedna kulturna reakcija na jedan nekulturan gest. I nikako mi onda nije jasno ko to potpaljuje vatru, ko to ruši lepotu međuljudskih odnosa među našim narodima. Zbog čega? Zašto?

*Zagrebačkoj publici želeli ste da se odužite prvim samostalnim koncertom u glavnom gradu SR Hrvatske?

Bilo je to 1977. kad sam imao jubilarni solistički koncert ,,K'o nekad u osam". Posle jednog koncerta u Bosni, koji je odlično prošao kod publike, direktorica jedne koncertne agencije (koja je kasnije propala), gospođa Zlata, predložila mi je da mi organizuje koncert u Zagrebu. Napokon! Bili smo u stalnim kontaktima, određen je čak i termin za nastup u „Lisinskom". Nedelju dana pre koncerta, gospođa Zlata me moli, da zbog velikog interesovanja damo i popodnevni koncert. Naravno, pristanem! Onog jutra kad smo morali da krenemo na put, evo opet na telefonu gospođe Zlate: „Čujte, gospod Marjanović, nemojte me pogrešno shvatiti, ali smo ipak samo za varijantu da se održi večernji koncert, jer karte za popodnevni slabo idu, a mi ne bismo željeli da Đorđe pjeva pred praznom dvoranom". Opet se složim: lakše konju bez samara! Poručim joj da krećemo u dva popodne i baš nekoliko minuta pre dva, opet zove gospođa Zlata: „Nemojte pogrešno razumjeti, gospod Marjanović, ali moramo otkazati i večernji koncert, jer nije prodata sala, a vaš renome..." U redu, kažem, ali vas molim dve stvari: da slučajno ne objavite da se koncert odlaže zbog moje bolesti ili mog otkaza ili ucene, i drugo, da mi do pet popodne pošaljete telegram otkaza. „ Joj, pa šta ću napisat' kao razlog" - zavapi Zlata. „Pa napišite ono što ste mi rekli: zbog slabog interesovanja, prinuđeni smo da otkažemo koncert dana tog i tog u Zagrebu". „Joj, pa to je nezgodno za vaš renome" - kaže Zlata, ali sam na tome insistirao.

Rekao sam joj da do pet čekam telegram: ako ne stigne, krećem na koncert u Zagreb! Jer, ja isto radim i za pedeset, kao i za petsto i za 50.000 posetilaca. Telegram dobijem, naravno, ne odem, ali od mojih prijatelja iz Zagreba čujem druge priče. Svi su oni želeli da kupe karte, ali im je rečeno na blagajni - nekoliko dana uoči koncerta - da su, ili ostale samo za zadnji red, ili su prodate. Dakle, pouzdano, interesovanje je bilo ogromno: ta divna publika stvarno je htela da me vidi i pozdravi, ali nešto se desilo, nešto neobjašnjivo...

* Sasvim konkretno: radi se o iskonstruisanoj netrpeljivosti između vas i Vice Vukova, odnosima koji su sa estrade prešli u domen politike.

Mislim da je deo medija bio vrlo zlonameran, specijalno “VUS" (Vjesnik u srijedu) koji je od mene pokušao da stvori nešto na šta nikad nisam imao pretenzija, niti sam za to davao povoda. Ništa drugo i ne mogu da budem, sem predstavnik svoje zemlje, Jugoslavije, rodoljub, patriota koji voli otadžbinu, svoj sistem, sve što je lepo... Nad lepim se radujem, nad tužnim patim... Što se Vice Vukova tiče, nije to bio nikakav fizički sukob, nije bilo tuče, udaranja. On mi je, jednostavno, opsovao srpsku mater i tada, u tom trenutku, nisam tom incidentu pridavao nikakav značaj. Nisam ni rečju reagovao, jer mi je to rekao uoči izlaska na pozornicu, možda u trenutnom besu što je očekivao apsolutni uspeh... Lično mi je bilo žao pevača Vice Vukova: smatram da je bio pevač izuzetnog kvaliteta, ne samo za estradu, već i za klasične koncerte. Bio je ime koje ne može i ne treba da se izbriše iz naše estradne istorije. Smešno je kad sam na jubilarnoj “Opatiji" video fotografiju iz šezdesetih godina: tad je naš kolega Vice Vukov bio isto mlad kao i mi, ali je sad na toj grupnoj slici njegovom liku docrtana brada, stavljene naočare - da se ne zna ko je! Smešno i glupo!... I to je čitava priča o „obračunu" između nas. Više se nikad nismo videli. O toj epizodi godinama nisam razmišljao, ne želeći da svoju decu time opterećujem...

*Međutim, život piše drukčija scenarija?

Moju decu vaspitavam u jugoslovenskom duhu, isto onako kako su mene vaspitavali. I kad smo kod toga, čujte: moje ćerke su u proleće 1986. sa Muzičkom akademijom bile u Zagrebu na koncertu Svjatoslava Rihtera. U društvu jednog zagrebačkog muzikofila, Nataša i Nevena su primetile jednog jako zgodnog dečka. Domaćin je onda rekao da bi moje ćerke i taj dečko trebalo odavno da se znaju, jer je to sin Vice Vukova! Međutim, moja deca o čitavom tom slučaju ništa nisu znala, nije im čak bilo poznato ni ko je Vice Vukov! Tek kad su se vratile, ispričao sam im o čemu se radi: da je to bio jedan veliki pevač koji je postao pionom jedne političke euforije, svesno ili nesvesno - ne želim u to da ulazim - i desio se nekakav incident. Bolje je za mlade da se tim ne opterećuju!

Zaljubljenik Sovjetskog Saveza

* Vaša karijera imala je strelovit uspon, euforične trenutke o kojima drugi mogu samo da sanjaju. Recimo, 18. marta 1961. agencija Asošijed Pres poslala je u svet vest o „incidentu posle dodeljivanja ‘Zlatnog mikrofona’ kad je poraženi pevač pokušao da organizuje ponoćni koncert na krovu jednog automobila na glavnom trgu u Beogradu. Policija je intervenisala i rasterala masu". I baš u tim zvezdanim trenucima uspeha, po prvi put ste 1963. otišli u Sovjetski Savez. Od tada ste u SSSR-u gostovali blizu trideset puta, a maliciozni komentari kreću se od tvrdnji da ste „u stvari, sovjetski pevač na privremenom radu u Jugoslaviji", ili, makar po liniji vaše supruge - deo Sovjetskog Saveza. Kakva je to veza između prve zemlje socijalizma i prvog rokera samoupravne Jugoslavije?

Suprugu ćemo odmah da isključimo iz te kombinacije, jer sam je upoznao u vreme kad sam već bio veliko ime u SSSR-u. Međutim, duboki su koreni te ljubavi. Pripadam generaciji koja je vaspitavana i odgojena na ruskoj klasici, literaturi, zaljubljenik sam ruske kulture i uvek sam budno pratio sva zbivanja u prvoj zemlji socijalizma. Sloven sam, pa mi je blizak njihov kulturni izraz, literatura, muzika...

Sva avangarda potiče iz Rusije, a tamo je i narod kulturu uzdigao do kulta, posebno što država nesebično dotira kulturu, i što su za njih umetnici maltene vanzemaljska, nestvarna bića. Oni su lekari ljudskih duša... Gde god da se okreneš čeka te umetnost: od Puškina, Ljermontova, Bloka, Jesenjina, Turgenjeva, Tolstoja, Dostojevskog...

* Do Solženjicina...

On je samo jedna od tragičnih figura jedne crne epohe...

*U vreme socrealizma imali ste priliku da rusku kulturu još bolje upoznate?

U takvoj jednoj političkoj situaciji, period socrealizma bio je neophodan, pozitivan. U određenom vremenu taj umetnički pravac bio je svakom od nas potreban. Sa oduševljenjem smo čitali „Mladu gardu", „Kako se kalio čelik", Makarenkovu „Pedagošku poemu" koja je za nas mlade bila kao Biblija. I danas me kod Rusa fascinira kad kažu: „Otadžbina traži", i ja se onda naježim jer smo mi tu reč Otadžbina nekad tako izgovarali, sa istim zanosom i energijom. Takvo smo mi bili pokolenje: čuješ himnu i - plačeš... Kad sam u SSSR otišao 1963. bio sam neizrecivo uzbuđen što odlazim u svet moje mladosti, svet dečaštva, svet ruske klasike.

*Susret s komunističkim Diznilendom?

I više od toga! Još svetije! Mi smo u Moskvu stigli noću i ja sam odmah odjurio na Crveni trg. Bio sam tako uzbuđen: osećao sam se strašno malim i snažnim i velikim istovremeno. Ne znam da li u svetu ima lepšeg grada od Lenjingrada, lepše arhitekture, položaja. A kad sam upoznao rusku publiku - joj, trebalo me je videti. Sebe sam zamišljao kao Ljermontova, Turgenjeva! To je fenomenalno! Bio sam očaran! I odmah da podvučem: mene politički sistemi ne interesuju. Ali, smatram: ako ateista uđe u crkvu - onda mora poštovati crkvene zakone. Ja u SSSR-u poštujem zakone i vidim ono što hoću: lepe stvari. Njih vidim i dan-danas.

*Prvi put ste u Sovjetskom Savezu bili u vreme Hruščova, zatim ste gostovali u vreme Brežnjeva, dočekali ste Andropova, Černjenka, a videli ste SSSR pod „perestrojkom" Gorbačova. Kako ste doživeli sve te promene - makar kao stalni gost?

Tamo je napravljen ogroman skok, ne samo u standardu - jer je, po meni, pravi standard: stan, kirija, saobraćaj, kultura, ishrana. Čak i onda kad u magacinima nije bilo uvozne robe, ti osnovni uslovi standarda bili su čuvani i zaštićeni. Karta za Baljšoj teatar košta od jedne do tri rublje! Ploče jeftine! Knjige! Zatim, društveni standard: bolnice i škole stvarno su besplatne, i to besplatne u bukvalnom smislu. Što se ličnog standarda tiče, on je sad sve veći: Rusi su sad tamo gde smo mi bili u sedamdesetim godinama.

* Sve ovo zvuči kao turistički EPP?

Zlonamemih uvek ima - i biće ih. Nisam otišao u Sovjetski Savez ili bilo gde, da brojim političke i ekonomske propuste, već da doživim ono što je lepo i dobro...

* Kad ste se po prvi put pojavili na koncertima u SSSR-u, za njih ste bili ono što su „Bitlsi" bili za Zapad?

Sovjetska zvanična kritika nije me prihvatila kao nosioca zapadne kulture, već kao stvaraoca slovenske estradne umetnosti. Postoji kod nas pogrešna predstava o sovjetskoj publici: kao, oni nisu videli, oni ne znaju šta valja... Ali, ta publika je - što se Zapada tiče - videla više nego naša! Tamo su gostovali gotovo svi italijanski pevači: Mina, Milva, Modunjo, Morandi. O francuskoj garnituri da ne govorim: imali su čak i čast da im dođe i Žak Brel. Bio je Luis Armstrong-Sačmo, gostovali su poznati džezisti. Jedino nije bilo zapadnih pop grupa, ali zato dolaze poljske grupe koje su na visokom nivou. Žao mi je što naša publika nije upoznata sa tom muzikom s Istoka...

* Budući da ste gostovali i na Zapadu i na Istoku, gde vidite mesto naše estrade. Da li bi neko od naših umetnika - pop, rok i narodnjačkih zvezda - uspeo bilo gde?

Od svih naših pravih i lažnih umetnika, teško da bi neko u Americi imao hleba da jede! Na Istoku, pak, traži se jako visok kvalitet: tamo nema muzički neobrazovanih, čak su i muzikanti u kafanama s diplomama muzičkih škola! Tamo postoje kontrolni koncerti gde se gleda da li je umetnik u punoj snazi, da li ima određen nivo... A kod nas? Užasno! Kod nas se za tolike godine još nije pojavio čovek koji ima, recimo, moj pristup poslu, moj način rada, moj profesionalizam. Pokušao sam sa dvojicom pevača, tek da ih usmerim, pa mi je jedan odgovorio: „Nisam lud da cedim svoje ćelije. Za koga? Za ovu rulju?". Srećom, sad se u rokenrol opet vraća muzika moje mladosti, rokabili. Tu su „Đavoli" i ovaj mali, Toni Montano. A tu sam i ja: moje vreme tek dolazi!

U SLEDEĆEM NASTAVKU: VICE VUKOV