Doručak: Zagorski žganci “Na liniji partije”

Doručak

Zdravlje i blagostanje
Jugoslovenska deca nisu smela da piju kafu da im od nje ne porastu uši i repovi. Smela su samo da umoče prst u soc, i to jednom. Što se pušenja tiče, ni to im nisu dozvoljavali, osim kod kuće. Pošto u ono vreme naučnici još nisu bili otkrili “pasivno”  pušenje, verovalo se da deca kašlju od promaje, a ne od cigareta (“zatvaraj prozor, mali opet ripa ko magarac!”). Kasnije su deca porasla, pa su i sama počela da cigarete i piju kafu ko velika, i to od ranog jutra.

Sportski doručak “Coffee and Cigarettes”

Sastojci
Nescafe
Pakla cigareta

Priprema
Iskašljati se u umivaonik  i oteturati u kuhinju. Razmutiti kafu, sesti u gaćama za  sto i zapaliti pljugu. Gledati komšinicu preko puta koja se - zadihana i rumena - upravo vratila sa trčanja i sad pije sok od pomorandže. Slušati saobraćaj i vesele glasove sa radija.

Mnogo pre nego što se Jim Jarmusch uopšte rodio, a kamoli naučio da puši, Jugosloveni su dimili ko veliki. Makedonci su pušili žuti “vardar” iz Skopja, a Bosanci belu “drinu” iz Sarajeva, Hrvati “opatiju”, a Srbi “moravu”. Slovenci su pušili “57”, jer su bili štedljivi i verovali da unutra ima 57 cigareta. Crnogorci su, naravno, pušili “marlboro”. Pored toga što su pušili različite cigarete, Jugosloveni su pili i različite kafe. U Bosni su voleli slađu i trpali su šećer dok im kašičica ne ostane uspravno u fildžanu, u Hrvatskoj su pili “minasicu”, u Makedoniji “divku” (jeftinija), a u Srbiji “centroprom” , u kombinaciji s rakijom.  To isto su voleli i u Sloveniji. S tim što tamo kafa nije bila obavezana.  

Tihe radosti grofa Drakule 
Crni puding nije puding, ali jeste crn. Pravi se od krvi, a recept liči na foršpan za Texas Chainsaw Massacre. Naravno, danas niko osim dobroćudnih bakica u Slavoniji i Kerriju nema volje i vremena da mulja po životinjskoj krvi i pravi domaće krvavice, tako da se crni puding kupuje gotov u lokalnom supermarketu.

Crni puding “Krv i tlo”

Sastojci
Farmers' News
Novčanik

Priprema
U subotu ujutro kupiti novine, otići u bilo koju kafeteriju i naručiti fry s crnim pudingom.

Kada je irskog pisca Brama Stokera tokom studijskog obilaska Austrougarske put naneo u slavonski grad Bjelovar, on se smestio u pansion kod Kopčića. Spavao je, kako se u tim krajevima veli, “kao zaklan” i ujutro se spustio čio i veseo na doručak.  Pitao je šta ima, kažu - krvavice. “Daj da vidimo i to čudo,” - rekao je Stoker. Kad su mu doneli sveže isprženu krvavicu, on se toliko oduševio (“Pa to ni u Transilvaniji nema!”) da je odmah zapisao recept i to direktno u rukopis svoje nove knjige. Od tada je u Irskoj nezamisliv doručak bez crnog pudinga. Danas prosečan irski zemljoradnik za doručak (“fry”) pojede omlet od pet jaja s četvrt kile pržene slanine, parom svinjskih kobasica, konzervom pasulja i pola vekne crnog hleba. Plus 3-4 šnite crnog  pudinga. Doručak ispod 3.000 kalorija ovde se smatra nečim neozbiljnim, a dobra strana je što posle doručka ne morate da ručate. Ni večerate. Nedelju dana.

Seljačka hrana
Drug Tito je voleo žgance. Podsećali su ga na detinjstvo, rodno Zagorje i djeda Martina. Zato je posle oslobođenja, čak i nakon što se uselio u kraljevski dvor u Beogradu, nastavio sa zadovoljstvom da ih jede. Uskoro su, po uzoru na druga Tita, žgance zavoleli i svi državni, partijski i vojni rukovodioci Jugoslavije.

Zagorski žganci “Na liniji partije”

Sastojci
½ kile kukuruznog brasna

Priprema
Kad voda provri, postepeno sipati kukuruzno brašno. Žgance kuhati otprilike jedan sat, stalno miješajući.

Jednom prilikom drug Tito je u Belom dvoru priredio radni doručak za delegaciju CK SK BiH. Kao i obično, na stolu su bili žganci. “E baš fino!” rekao je šef delegacije Đuro Pucar Stari, bodro protrljao ruke i seo s desne strane druga Tita. Zatim su posedali i ostali članovi delegacije, među kojima se svojom prostosrdačnom pojavom i neobično velikom glavom isticao omladinski funkcioner Džemal Bijedić.
“Ja meraka!” - ponavljao je Bijedić, žustro trpajući žgance u usta i kolutajući očima.
Tito, koji je sedeo u čelu stola, dobrodušno se nasmejao i pokazao Đuri Pucaru viljuškom na Bijedića: “Majku ti božju, vidi ga što maže...” 
Jede Bijedić žgance, jedu žganci njega, a on samo ponavlja: – “Jes nam fino, jes nam fino..!”
U jednom trenutku, Tito mu dobaci preko stola: “Džemo, buš pukel!”.
 - Bum! – veselo je uzviknuo Džemo.

Omladinac koji je često doručkovao
 “Valter brani Sarejevo” je izuzetan film. Ne zbog spektakularnih eksplozija, automobilskih trka, kaubojskih tuča i špijunskih strasti, već zbog činjenice da u njemu ne igra ni jedan jedini Sarajlija. Od Bate Životinje i Relje Bašića, preko Gidre Bojanića “Kondora” i Jovana Janićijevića “Burduša”, do Faruka Begolija i Rolfa Römera – niko od glumaca nije znao ni da bekne bosanski. Izuzetak je bio samo mladi SKOJ-evac Emir Kusturica, ali on je imao tek epizodnu ulogu, pa se u filmu nije ni čuo.

Hleb i mleko “Šegrt Hlapić”

Sastojci
Mleko
Hleb od juče

Priprema
Uliti malo toplog mleka u duboki tanjir u udrobiti hleb.

Kada bi Momi Kaporu, koji je bio saradnik na scenariju, ponestalo ideja, on bi seo na terasu hotela “Beograd” i naručio flasu “Žilavke”. Tu, pored Miljacke, svašta bi mu palo napamet. Na primer, da u film, pored fotografa Ljubiše Samardžića, ubaci još jednog zanatliju, časovničara Radeta Markovića. Kapor, koji je u to vreme bio na strani partizana, smislio je da Rade Marković vodi dvostruki zivot: preko dana je Rade popravljao satove, a noću je krio ilegalce. I to je tako funkcionisalo, sve dok ilegalci nisu počeli da mu dolaze i preko dana. Tada bi se Rade prvo okrenuo prema svom  šegrtu, koji je sedeo u uglu i pravio se da nešto radi i na čistom srpskom rekao: “Kemo, sine, idi doručkuj…”. Na šta bi Kemo kao iz topa na čistom  bosanskom odgovorio: “Oću, gazda!” i hitro izašao napolje. Rade bi zatim na miru  krio ilegalce, a Kemo je doručkovao svoj uobičajeni hleb i mleko, ponekad i po dva-tri puta u toku jednog prepodneva.

Otac na službenom putu
Legenda kaže da su naši direktori na službenom putu uvek naručivali jedno isto - “Egg on Eye”. Ali legenda je jedno, sindikalna duhovitost drugo, a život treće. Naši privrednici možda nisu znali strane jezike, ali znali su šta valja. Dokaz za to je što se u “Dušanovom gradu”, svojevremeno najpoznatijem beogradskom restoranu za poslovne ljude (srpski: “дише”), za doručak, osim roštiljskih kobasica, škembića i pasulja služio i sofisticirani evropski meni, i to u rasponu od “хемендекса са шунком” do “хемендекса са сланином”.

Poslovni doručak “Egg on Eye”

Sastojci
2 jaja
Instant – kafa
2 šnite tosta
Maslac u malom pakovanju i džem od jagode u još manjem.

Priprema
Spustiti se  u hotelski restoran. Od kelnera zatražiti “eg on aj”. Razumeće, jer nisi prvi koji je to naručio. Kad kelner upita” tea or coffee”, reći “kofi” jer ne znaš kako se ne engleskom kaže “čaj ne pijem ni kad sam bolestan”. Kad kelener donese kafu, srkati i smišljati kako da neopravdane dnevnice provučeš kroz rubriku “reprezentacija za ino-partnere”. Kad niko ne gleda, spremiti u džep kutijicu od džema. I pikslu.   

Miroslav Mišković još je kao referent-pripravnik stekao ime u kruševačkoj “Župi”: za njega se govorilo da je “vredan, pošten i da zna s parama”. Nakon svog prvog, trodnevnog,  službenog puta u Moskvu, Mišković je uspeo da opravda čak sedam  dnevnica i devet hotelskih vaučera. Kada je za to čuo direktor OOUR-a, pozvao ga je kod sebe u kabinet i rekao: “Znači tako, Miškoviću?”, na šta mu je Mišković, ne trepnuvši, odgovorio: “Tako, druže direktore!”  Direktor je zastao, kucnuo prstom po stolu i rekao: “Daleko ćeš ti dogurati, Miškoviću…”

Ko radi ne boji se gladi
Ako je verovati turističkim vodičima, Kelti su od prastarih vremena – a ima tome bar deset godina – za doručak jeli ostrige s guinnessom. Danas to u Irskoj jedu samo japanski turisti. Obični stranci, oni koji su ovde došli da kopaju a ne da se zajebavaju,   za doručak jedu hleb i paštetu, kao i svi normalni radnici na privremenom radu u inostranstvu.

Zidarski doručak  “Velika loža”

Sastojci
1/2 Vienna loaf
Poljska pašteta “Pasztet z drobiu”
Tuborg pivo

Priprema
Pola hleba malo izdubiti prstima. Oguliti poklopac s paštete i presaviti ga na četvrt.  Presavijenim poklopcem grabiti paštetu iz kutijice  i mazati na hleb unutra. Pivo piti iz konzerve. 

Poljska pašteta koristi se iz dva razloga. Prvo, zato što je puna konzervansa i industrijske boje po čemu neodoljivo podseća na stare jugoslovenske paštete  “Gavrilović” i “Carnex”. Drugo, zato što je jeftina i što je možete naći u svakoj samoposluzi, u gondolama s natpisom “Polskie produkty”. Poput naših gastosa nekada, tako i poljski šljakeri danas doručkuju leba i paštete po gradilištima,  farmama i  fabrikama širom Zapadne Evrope. Dok njihove kolege idu na doručak u lokalni kafe ili dajner, Poljaci moraju da šalju pare kući i zato štede na svemu, pa i na hrani.  Ponekad uz paštetu dozvole sebi i po koje pivo, ali ga piju krišom iza drveta da ih ne vidi šef  ili zemljaci. Jer onda moraju da dele.  

(NASTAVIĆE SE)