Dosada je zdrava, čak i u ljubavi

Ako konzumirate sadržaje s društvenih mreža, sigurno ste primetili da je sve više kreatora koji slučajnim prolaznicima postavljao svakojaka pitanja. Na primer „Recite nam jedno pravilo po kojem živite“. Odgovori se svode na isto: ostanite u trenutku, fokusirajte se na ’sada’ i ’ovde’, tamo ste gde bi i trebalo da budete, i tako dalje.

Ako ne posedujete čarobnjačke moći, život u sadašnjem trenutku je jedino što je moguće. Uprkos tome živimo u svojim glavama, opterećeni mračnim sećanjima na prošlost (ili lepim ako smo imali sreće, mada ni to ništa ne vredi), iščekujući propast u budućnosti. Što duže živimo to su ove datoteke veće – čuvamo ih u beleškama, dnevnicima, fotografijama, u mašti. Nadamo se. Neki idu toliko daleko da spas vide u prošlim i budućim životima.

Past Lives (2023) je film koji želi da se zapetlja u vreme i prostor, ali je ipak jednostavan, jasan, prija kao što prijaju sitnice. Ali nije sitnica – u želji da budemo važniji nego što jesmo, lepimo se za velike priče, za one pripovedače koji preteruju (doduše ponekad dobro), za događaje koje su obeležili svet ili bar nečiji život. Zaboravljamo one obične, „male“ istorije, one lične priče koje su zapravo toliko velike da ne možemo da ih obuhvatimo.

In Yun. Prevedeno s korejskog jezika to znači „reinkarnacija“. „Dovoljno je da se očešeš o nečiju odeću u prolazu, pa da to znači da ste bili povezani u prošlim životima“ (slobodno prevedeno prim. aut.) kaže junakinja Nora (Greta Lee) Arthuru (John Magaro). U tom trenutku počinje njen drugi život (ili treći) – iz Južne Koreje je s roditeljima emigrirala u Kanadu, potom u Njujork. „Pisci iz Koreje ne dobijaju Nobelovu nagradu“, objasniće svoj odlazak drugu iz detinjstva još kao devojčica.

Taj dečak je Hae Sung (Teo Yoo). Ostaje iza nje, poput mnogih koji do kraja žive istim životom. Vreme prolazi, deca postaju deca zarobljena u nešto krupnijim telima. Detinjstva se sećamo onako kako nam odgovara, ili onako kako moramo, pa u međuvremenu zaboravimo mnoge s kojima smo vodili dečje razgovore. Nora će zaboraviti Sunga, onoliko koliko je u eri društvenih mreža to uopšte moguće.

Ljudi iz prošlosti se vremenom pretvaraju u fantazije – najlakše je voleti one s kojima se nikada nismo svađali oko pranja posuđa. Savršeni i neukaljani svakodnevnim zanovetanjima žive u našim glavama čak i kad ih zaboravimo. Nora Sunga ne pamti dobro, pa joj je u početku teško da se seti kako se zove. Sećanje će se brzo osvežiti, budući da je bio tu u jednom prelomnom trenutku, kad je izgovorila jedno od najtežih zbogom.

Živimo i kad neko nije tu. Patimo, ali nas instinkt gura napred. Nadamo se da će sledeće jelo biti ukusnije, dan sunčaniji, ljubav zdravija. Nora u Arthuru pronalazi čoveka s kojim može da razgovara. Iako svoju vezu opisuju bez suvišnih ukrasa (upoznali smo se, spavali zato što nismo imali druge ljubavnike u tom trenutku, preselili se u Njujork i venčali zbog državljanstva), ima nečeg neodoljivog u toj „običnosti“.

Kad nakon niza prinčeva koji umesto krune nose narcisoidni poremećaj, sretnemo „običnog“ čoveka vrlo često pomislimo „pa dobro nije ovo ništa posebno“. Ali je sreća moguća tek tu. Dolaze nam kao podsetnici da niko nije živeo srećno do kraja života, bar ne stalno. „Razmišljam koliko je ovo dobra priča“, kaže Arthur Nori dok leže u krevetu, „Ne mogu da se takmičim – ljubavi iz detinjstva koje se vrate dvadeset godina kasnije i shvate da su stvoreni jedno za drugo… u toj priči ja bih bio zli muž koji vam stoji na putu“. Reći će joj još nešto: „Da si na onoj rezidenciji upoznala nekog drugog, sad bi ležala pored njega“. „Život  ne funkcioniše tako“, odgovara mu ona, „Ovo je moj život i živim ga s tobom“. Nije li to lepše od svake bajke?

Hae Sung stiže u Njujork 24 godine nakon što je Nora otišla iz Seula, da nas podseti koliko lako napuštamo stvari zato što mislimo da je nešto drugo lepše, bolje, uzbudljivije. Dosada je zdrava, čak i u ljubavi. Sung se vraća, možda da bi postavio poslednje pitanje: „Šta ako je ovo prošli život i već smo nešto drugo u nekom sledećem? Šta misliš šta bismo bili?“ „Ne znam“, kaže Nora. „Ni ja“, dodaje Sung.

Najčistije patimo za onima koje nikad nismo ni voleli, jer nismo stigli da ih upoznamo. Oko onih drugih, s kojima smo živeli i vodili iste rasprave se nakupilo previše prezira. Nora i Sung i Nora i Arthur su dve priče u jednoj. Koja je ljubavna? Možda ipak ne ona o ljudima koje smo mogli da volimo, već ona u kojoj ne odustajemo i kad je teško.

Kad Sung ode, Nora se vraća. Arthur sedi na stepenicama i puši. Čeka je. Ranije je pokazao ranjivost, ali onu koja omogućava slobodu. Sad čeka. Nora je opet tu. Kad je zagrli, počinje da jeca. Možda žali za Sungom, možda za prošlim životom – kad odemo u neki drugi grad, zemlju, kad napustimo prijatelje i ljubavnike, iza nas ostaje stara koža, stari život u kojem bismo možda bili bolji (bolje). U Arthurovom zagrljaju je smisao ljubavi, jer kao da kaže „Jasno mi je da nisam ja uzrok tvoje tuge, jer se svet ne vrti oko mene. Tu sam“. Retko je šta lepše od toga.