Dosadilo mi je da letim po kuhinji

DRUŠTVO

I grlom i nozdrvama, bunovna, jer tek sam ustala, uživam u kafi, kad odjednom tihi zvuk  utkiva se u misli, zbunjuje me i pokušavam da otkrijem da li sam stvarno budna ili još uvek spavam i sanjam!?

Zvuk liči na poj cvrčka, no mnogo je tiši, na momente liči i na cijuk gudala, ali ipak nije  samo ciknuo, ritmično i uporno se oglašava, a i dublji je, liči i na zvuk testere, malecke, a marljive, liči i na grgoljive kapljice vode kada skakuću s kamena na kamen, a liči i na neko neobično škljockanje.

Za moje uši, a i za moju kuhinju, zvuk i ritam potpuno nepoznati, a nisam baš sigurna ni iz kog pravca melodično i uporno dopiru.

Sluhom, jer drugi radar ne pomaže, strpljivo tragam, duže nego što sam mislila  i konačno otkrivam, naspram sebe, a u naslonjaču stolice, usamljenog svirača.

Nevidljivog, a čujnog.

Žižak!

Bubica koja jede drvo.

Ne znam mu stas, ali sada mu upoznajem glas.

I jutrom, sada već mesecima, svako svoju kafu pijucka.

Naslonjač, gordo uspravan, junački trpi.

STANAR

U moju spavaću sobu, u kojoj se ne loži, uselio se u jesen, nepozvan, tiho, jer to mu je u krvi, izabrao svoje mesto i marljivo tkao svoju raskošnu mrežu između dva ogromna kaktusa, a ispred dva krila trokrilnog prozora, kao da je znao da ja samo treće krilo svako jutro otvaram, da svežim vazduhom izbacim ustajale noćne duhove iz sobe.

Tako sam ga i otkrila. Otvarajući krilo. Istina, ne odmah njega, već samo pletivo, skroz završeno.

Pauka sam primetila tek uveče, kada sam pošla na spavanje. Očito nije noćobdija,  jer već je mirno spavao na sredini svog pletiva. Carski. Četiri para nogu pravilno su bile raspoređene po unikatnoj postelji. Paljenje sijalice nije ga uznemirilo, kao ni otvaranje ormara, tik uz njegov dom.

Ujutro, kada sam otvarala prozor, nije ga bilo, što znači da je ranoranilac, za razliku od mene, a uveče, s prvim sumrakom, njegova postelja već je bila puna, za razliku od moje.

Ne znam šta jede, nema u mojoj sobi ni muva ni komaraca, u njegovoj kući-lovici nema ni jedne žrtve, a ja još uvek svako jutro ustajem bez tragova da me je načeo.

Ne znam ni da li je stvarno pauk.

Možda je žensko?

Steći će prinove?

Za njih me čuva?                                                                                                         

KORZO

“Idem kod mame, dosadilo mi je da letim po kuhinji”, rekao je moljac i navalio na vrata od špajza. Moljac, koliko god se trudio, nije kućni ljubimac i ja sam ga samo klepila tuckalicom za muve. Njegova mama je u špajzu, kao i sve što pripada njihovom i mom lancu ishrane. U gornjem desnom uglu, na kraju špajza, kada god uđem, iz prazne pletene korpe, a na vrhu je hranom prepune police, veselo zaleprša jato i ugnezdi se na visokoj tavanici. Previsoko su da ih pozdravim tuckalicom.

Mamu ne vidim, ali čim ih je toliko na tavanici, dobro ih je vaspitala.

Još uvek, jer sve je dobro zapakovano, nisam otkrila na kom delu police je njihova menza, pa ih tuckam, šta mi drugo preostaje, jednog po jednog, na kuhinjskom korzou.

“Vuneni” moljci, skriveni u sobi, za sada mudro ćute.

*Iz knjige “Prtine”, prenosimo s dozvolom autorke