Draga, hoću u krevet sa tobom!

Šta god napisao, ona to neće čitati

ne zato što ne može, ili neće, već zato

što se moje reči i misli o njoj ne mogu

ugraditi u njen smisao, a taj smisao

mene opčinjava do mere da sem je počeo

voleti i sada evo, dok nas taj nesporazum

(koji uzgred budi rečeno više to nije)

razdvaja, dok izbegavamo jedno drugo

(“Previše mi je”, kažeš “treba mi mir...”)

dok se svako na svojoj strani neba duri

i pući, dok svako od nas piše svoje pisma

i slika svoje slike, taj nas bivši nesporazum

ne samo razdvaja već i spaja i ispunjava

smislom – da, draga moja, hoću seks sa tobom!

Sve je počelo jednim dugim razgovorom,

previše dugim i bliskim za obično prijateljstvo,

razgovorom spontanim i bez flerta koji te zatekne

nespremnog (i kajem se što te ne obgrlih tada

dok su se usne same nudile izgovarajući tiho obične reči...)

tokom kojeg smo ozračivali jedno drugo toplim

zracima a u njima, izgleda, skrivale su se i strele

Amorove – jednu sam izvukao iz srca

na vozu dok je napuštao stanicu dalekog

grada, a nakon toga, na svakoj novoj stanici

sve sam više otkrivao učinak Amora  – da,

draga moja, čeznem da spavam sa tobom...!

Neka te to ne čudi, znam da te ne može čuditi.

(I kako te može čuditi nakon bezgranične

Amorove svetkovine međusobnog deljenja?)

A sada, razdvojeni, u napetosti ljubavnih jadi

trpim, nesigurne egzistencije, jer moje srce

više nije samo moje i ja više nisam samo ja...

Poželeh, nakon mnogo nesanih noći, da

skratim muke rekavši “Uredu, nećemo spavati,

budimo, kao dosad, samo prijatelji... Živimo,

avaj, naše živote, tako kao pre... To je bio samo

jedan razgovor, ništa više... Može li jedan razgovor

promeniti naše živote...?” ali, već

u sledećem trenu ustajem protiv ljubavne izdaje,

pobunjujem se i utišavam glasove predaje...

Ne, draga, hoću u krevet sa tobom!

Onda i glas razuma: razumevanje okolnosti,

malograđanska i Frojdovska argumentacija

(ako to nije jedno te isto), utišavanje emocija,

razmatranje prepreka, i to da ti sve ovo nećeš čitati

iz razloga svojeg smisla, do kojeg ja, eto, toliko držim.

Pa opet, sto puta - draga, hoću u krevet sa tobom!

Koliko, evo, dugo ćutimo, koliko dugo lebdimo,

u čardacima ni na nebu ni na zemlji,

svako u svom “idealnom krugu” (tvoja fraza!)

čekajući presudu vremena koje ne pomaže,

koje ne može pomoći. Vreme koje briše smrt,

nemoćno je pred ljubavi... I voz koji me je tada,

prorešetan Amorovim strelama, nosio daleko od tebe,

svaki dan tutnji u mojim snovima, vozeći natrag,

ka tebi, ka meni, ka našem razgovoru koji stalno

iznova počinje, spontano, bez flerta, čekajući

da te zagrlim i poljubim i kažem:

Draga, hoću u krevet sa tobom!