Dragan Stojnić: Boemska rapsodija

Draganu Stojniću bilo bi dovoljno da je samo snimio „Bila je tako lijepa", da bez dokazivanja svoje muzičke podobnosti uđe u bilo koju antologiju jugoslovenske estrade. Kako je muziku voleo malo više nego što je bilo normalno, shvatio je da iz tog sveta neće otići ni onda kad je, gromoglasno, sebe ubeđivao da je profesija službenika zalog njegove budućnosti. Dokazao je to sebi i drugima kad se početkom osamdesetih opet vratio mikrofonu, uz kompliment da je jedan od retkih iz svoje generacije koji i danas, 'ladno, prodaje ploče i ima vernu publiku, naviklu na njegov šansonjerski, ležeran profil, isklesan životom u kome je nekad boemstvo imalo glavnu ulogu.

Rođen je u Beogradu, na Crvenom krstu, 1937. godine. Otac mu je s Kozare, pre rata, došao u glavni grad i pohađao Geodetsku školu, a kasnije upisao fakultet. Kao kadrovik, otac je posle rata raspoređen u Banja Luku, gde je mladi Stojnić završio osnovnu školu, a nakon što su se preselili u Sarajevo, opet zbog očevog posla, krenuo je u Drugu mušku gimnaziju. U razredu je zatekao izvesnog Momu Kapora koji se bavio crtanjem i karikaturom: niko od đaka nije ni slutio da je među njima jedan od budućih najčitanijih jugoslovenskih pisaca!

Studentske dane Stojnić je počeo u Sarajevu gde je studirao romansku filologiju, ali je pao iz francuskog, pa je po preporuci šefa katedre krenuo u Skoplje, i tamo upisao drugu godinu. Bio je to namenski odlazak: Dragan je trebalo da upiše treći semestar i da, onda, u Sarajevu, normalno nastavi četvrti. Novca je imao tek da pokrije stan i hranu.

Kako se u Skoplju pojavila emisija „Pokaži šta znaš" Stojnić - koji se još u Sarajevu amaterski bavio muzikom - pokazao je šta zna: pobedio je u jednom od ciklusa, i zajedno sa Ninom Spirovom i Esmom Redžepovom predstavljao jezgro nove skopske muzike. U Skoplju je živeo isključivo od pevanja, i zaboravio da treba da se vrati u Sarajevo. Stigao je do diplomskog ispita, a paralelno je na makedonskom jeziku snimao za Radio Skoplje. Međutim, jedan susret naterao ga je da izmeni životne planove.

„Idi, mali i - pevaj!"

U Skoplju se snimao film „Viza zla". Režiser je bio Franc Štiglic, muziku je pravio Bojan Adamič. Dok je Stojnić pevao na „Vardarovom" igralištu, prišao mu je Stanko Lipša, profesor pevanja, koji je bio u društvu sa Adamičem. „Mali, lepo pevaš, al' moraš malo da se školuješ" rekao mu je Lipša, i Stojnić je krenuo da redovno pohađa časove kod ovog vrsnog pedagoga. „Mali, časovi ti više ne trebaju - rekao mu je Lipša nakon dve godine - sem ako ne nameravaš da ideš u Operu". Kako o Operi nije sanjao, Stojnić je odlučio da te, 1961. godine, ode u vojsku, optimistički verujući da će u sivomaslinastoj uniformi uspeti da spremi diplomski i tako završi fakultet. Tokom svoje vojničke karijere, 1962. godine u Zadru, Stojnić je redovno pevao u lokalnom JNA ansamblu. U to vreme uzori su mu bili Ivo Robić i Dušan Jakšić - a striktno privatan san bio mu je da jednom postane domaća verzija Iv Montana ili Aznavura.

Kad se, u civilu, vratio u Sarajevo, Stojnić je bio zbunjen. Svi su mu govorili da nastavi da peva, ali je on sebi uvrteo u glavu da mora da diplomira. U očekivanju da konačno počne da radi diplomski, zaposlio se kao spiker na Radio-Sarajevu, a karijeru na Radiju završava kao režiser propagandnih emisija. Međutim, pevanje nikako ne napušta, pa 1964. kao predstavnik Radio-Sarajeva ulazi u finale čuvenog takmičenja „Mikrofon je vaš", gde mu je glavni konkuret bila tad mlada Radojka Šverko. Savezno finale održalo se u Kraljevu - i Dragan Stojnić je, s lakoćom, pobedio. Po prvi put je na licu mesta proverio šta znači biti popularan: novinari su mu tražili intervjue, foto-reporteri slikali, a stigla je ponuda da snimi prvu ploču „Bila je tako lijepa".

Vrhunac priznanja bio je poziv da učestvuje na „Opatiji 65", gde je upoznao Dušana Jakšića, Vice Vukova, Gabi Novak, Arsena, Terezu. Madi Stojnić držao se po strani od proverenih estradnih veličina: njegov mentor, tadašnji šef propagande u RTB-u Duško Budimirović rekao mu je da se „ne petlja previše: još je zelen za tako nešto". Ali, sreo je svoje sarajevske prijatelje, Batu Kovača i Đorđa Novkovića, pa se osećao kao na domaćem terenu. Na „Opatiji 65" Stojnić je pevao melodiju Alfonsa Vučera „Zašto dolaziš samo s kišom", i u alternaciji sa Zafirom Hadžimanovim, osvojio - prvo mesto. Kako je tad Intervizija u Bratislavi organizovala takmičenje „Zlatni ključ", na ovaj internacionalni festival socijalističkih zemalja naši šalju perspektivnog Stojnića, koji tad, 1966. prvi put ozbiljno počinje da razmišlja o profesionalnoj karijeri.

U glavi mu se mutilo. Posao na radiju nije želeo da napušta, ali su ga, s druge strane, mamile uzbudljive neizvesnosti estrade na kojoj je već stekao ime, što je i osećao makar količinom novca koji mu je pristizao. Kad su mu Voja Jovanović, Milan Šević i Dragan Grdenički - koji su držali estradnu agenciju u Domu omladine, u Beogradu - predložili da pređe u profesionalce, Stojnić je krenuo po savet kod direktora Radio-Sarajeva Voje Savića. „Idi, mali - i pevaj" rekao mu je Savić. Kako su Stojniću roditelji već ranije prešli u Beograd, dolazak u glavni grad bio je samo formalnost. Dragan počinje profesionalno da radi. Slede festivali, turneje, koncerti. Na „Beogradskom proleću" on i Tihomir Petrović osvajaju prvo mesto Vučerovom pesmom „Voz za more"; u Zagrebu, Stojnić dobiva mnoge komplimente za izvedbu pesme „Dosta, svega mi je dosta", a kolege ga prihvataju kao punopravnog člana prve estradne ekipe.

- Obično sam se družio s ljudima koji su voleli da sednu, da popiju. Jer, pre koncerta uvek je postojala neka mala tremica - pa sam, normalno, bio za šankom. Neke je čudila ta moja „ležernost", ali je to meni bilo normalno, baš kao i druženje sa glumcima i novinarima, koje se pretvaralo u boemski način života... Profesija mi je bila takva da kontinuirano nisam radio. Išao sam na turneju deset dana, sledećih deset bio sam slobodan, pa opet na put. Kad dođe pauza, ne znaš šta ćeš sa sobom! Onda čekaš podne kad društvo počne da se skuplja u kafani: prvo smo se nalazili u „Grmeču" i „Pod lipom", kasnije smo prešli u „Sunce", docnije smo se preselili u Skadarliju. Imali smo svoje oaze: tačno sam znao gde ću sresti Mišu Janketića i Zorana Radmilovića, znao sam da ću s njima da zaglavim celu noć - do zore. Miša i Zoran bili su gameni. Voleli su život, kafane, društvo, priče, piće. S njima je bilo prijatno, jer ako si sa pevačem u društvu - samo se o poslu priča, a to je dosadno..."

„Natali" za Jovanku Broz

Između života na pozornici i boravka po kafanama, Stojnića nije prestajala da muči dilema o stalnom zaposlenju. Sve mu se činilo da uz redovan posao, muziku može da prihvati kao unosan hobi, naročito kad se uverio da su zakoni estrade nemilosrdni: oni koji nisu u žiži interesovanja - jednostavno, prestaju da postoje. Na nagovor prijatelja upisuje Višu turističku školu koju završava u roku, a onda se zapošljava u „Kompasu". Muzika neko vreme odlazi u drugi plan, ali se uspomene s početaka ne zaboravljaju, baš kao ni susreti s političarima kod kojih je Stojnić dosta puta pevao:

- Titu sam pevao nekoliko puta. Prvi put je to bilo 1965. odmah nakon „Beogradskog proleća". Tad sam u Maršalovom društvu video Veljka Vlahovića, Koču Popovića, Leku Rankovića... U početku mi je malo bilo nezgodno, ali sam se docnije raskomotio, navikao se na njih. Sa svima njima sam imao priliku da popričam, čak i sa Maršalom. Dok je trajao taj svečani deo protokola, Tito mu se prilagođavao, ali kako se dublje gazilo u noć, postajao je sve više i više narodski čovek. Voleo je mnogo pesmu, harmoniku specijalno. Svojim očima sam gledao: uživao je dok mu je Toša Elezović svirao. Naravno, ono što sam pevao bila je neka vrsta šansone, ali sam i ja - zbog Maršala - umeo da „izvalim" po koju narodnu pesmu. S druge strane, moj repertoar bio je po ukusu Koče Popovića i Jovanke, koja bi, siguran sam, i danas volela da čuje nešto kao „Natali". Niko od pevača nije se na tim proslavama osećao usamljenim. Izvođač, prosto, sedi s političarima. Tako je Tito bio u fotelji, dok sam mu ja pevao sedeći na naslonu! Onda nam daju znak - obično oko dva sata - da je gotovo i da treba da idemo...

- Razgovori s političarima uglavnom su se vodili oko muzike: znamo li ovu ili onu pesmu. Čudio sam se u početku, ali su oni detaljno znali svačiji repertoar. Recimo, Koča Popović i Veljko Vlahović tačno su znali šta pevam, šta sam snimio. Sećam se da je Ranković voleo široku rusku pesmu, Koča francusku šansonu, Veljko španske pesme - tako da si, kao pevač, morao svašta da znaš... U tim specijalnim prigodama, svi su oni bili obični ljudi, opušteni, relaksirani. Jer, kad su tu zvanice, kad je svečani prijem, onda od njih ne može da se priđe, niti te oni poznaju. Kad smo s njima bili privatno, onda je najveći veseljak bio Koča Popović. Uživali su u muzici i general Miloš Zekić, Branko Mamula... ali, svako od njih izražavao je to svoje veselje na drukčiji način. Koča, ćuteći i pažljivo slušajući. Leka Ranković umeo je da malo oštrije, jačim glasom „zaželi" pesmu... Na tim svečanostima po Saveznoj, Republičkoj, Gradskoj skupštini i u zgradi SIV-a, pojavljivao sam se do 1970. godine, kad sam zadnji put pevao Titu. Nakon toga, i ja sam se malo sklonio sa muzičke scene...

U zlatnim godinama svoje karijere, Stojnić je - kao i mnoge njegove kolege - po prvi put okusio koncerte u inostranstvu. Tako je 1966. sa ekipom u kojoj su bili Predrag Gojković-Cune, Arsen Dedić, Zafir Hadžimanov, Esma Redžepova, Višnja Korbar i ansambl „Branko Krsmanović", dvadeset dana pevao u pariskoj „Olimpiji". Bilo je to prvo gostovanje naših pevača u Francuskoj.

- O Parizu sam mašt'o godinama i konačno stigao. Svi pevači iz naše ekipe - sasvim neupućeni šta se u Evropi sluša - bili su ubeđeni da ih čeka internacionalna karijera, da će se menadžeri otimati oko nas. Međutim, sem publike koja nam je davala podršku, nikakvih poslovnih ponuda nije bilo. Tamo smo sreli Terezu Kesoviju sa njenim bivšim mužem, Mirom Ungarom, baš u vreme kad se ona probijala u Francuskoj. Govorila nam je kako će napraviti veliki posao - i izgleda da je, ipak, dosta učinila, jer i dan danas ona tamo može da ode i da peva... U Parizu sam odmah naš'o svoje društvo: nekoliko arhitekata iz Beograda, predstavnike JAT-a, “Inex"-a. Normalno, obiš'o sam sve kafane, video Pariz uzduž i popreko, pa mi je taj prvi boravak u Francuskoj ostao nezaboravan..."

- Kasnije sam u organizaciji Radija ponovo bio u Parizu, u okviru turneje „Zvuci rodnog kraja". Svaki pevač zabavne muzike morao je da peva i narodne pesme, pa sam tako, u prvom delu programa, obučen u srpsku narodnu nošnju pevao folk, a u drugom delu, normalno obučen, pevao šansone. U toj ekipi, biranoj po ključ sistemu - iz svake republike po jedan pevač - bili su još Nada Mamula, Aleksandar Sarijevski, Džimi Stanić...

Pesma je tiha patnja

Službenički život u „Kompasu" (gde je vodio avio-saobraćaj) Stojnića je od muzike odvojio više od pet godina. Za to vreme uspeo je da se oženi, osnuje familiju (ima ćerku i sina), i da raskrsti s boemskim načinom života, koji, u novim uslovima, više nije bio ni zadovoljstvo, ni potreba. Iz „Kompasa" je prešao u Produkciju gramofonskih ploča RTB, gde je, silom prilika, ponovo ušao u svet estrade, makar i preko posla komercijaliste koji mu je pružao uvid u tiraže ploča i samim tim, u ukus publike. Desilo se tad da su krenule festivalske retrospektive: Stojnića su opet pozvali na „Opatiju", „Zagreb", „Vaš šlager sezone", ponovo su se oglasili njegovi navijači, pa je 1981. na tržište plasirana kaseta sa najvećim Stojnićevim hitovima: „Bila je tako lijepa", „Vino i gitare", „Maestro i violina", „Zašto dolaziš samo s kišom". Godine 1984. Stojnić objavljuje album „C'est La Vie" koji pada na plodno tle, kako za generaciju šezdesetih, tako i za generaciju osamdesetih kojoj je Draganov smireni, ubedljiv glas nešto sasvim novo i kultivisano u moru muzičke kakofonije.

- I dok sam radio kao službenik, pesma mi je bila tiha patnja. Ništa bolje ne umem da radim - nego da pevam! I narod to zna, i zato ima prava da od mene traži da ne odustajem. Ja i dalje ne bežim od šansone: to je neko moje područje na kome se snalazim i gde se osećam sigurnim. Ne tvrdim da su to neki veliki tiraži, ali za takvu muziku uvek ima publike. Zato mi je žao što moje nekadašnje kolege više ne pevaju. Siguran sam da bi Nada Knežević i danas imala šta da kaže, verujem da bi Lola Novaković umela da otpeva što joj se prohte... Kad se čovek tako dugo povuče, onda nema vraćanja. Moj povratak je bio slučajan, ali meni je muzika danas tek vrsta hobija. Kad si profesionalac, jedina ti je dužnost da pevaš, da sediš s ljudima u kafani, da putuješ, da se pojavljuješ na televiziji, radiju i po novinama - dakle, jedan život koji je nespojiv s porodicom, decom, obavezama. Danas sam već ušao u naviku: čitavu noć mogu da presedim uz koka-kolu, više ne pijem, drukčije živim...

U uspomenama Dragana Stojnića, jedno od posebnih mesta zauzimaju gostovanja po Sovjetskom Savezu. Sredinom šezdesetih, prvi put se otisnuo na Istok, sa ekipom koja se zvala „Zvezde jugoslovenske estrade", i u kojoj su još bili Radmila Karaklajić, Dušan Jakšić, Lado Leskovar i još nekolicina tad vrlo popularnih pevača.

- Bila je to velika turneja. Prelazili smo ogromna rastojanja, ali je finansijski efekat bio slab. Po koncertu smo, sećam se, imali dvadeset rubalja: to je meni bilo za tri flaše šampanjca! Nisam razmišljao o parama, ni o slavi u Rusiji, ali, očigledno, tako drugi nisu mislili. Recimo, Radmila Karaklajić je tu turneju iskoristila da maherski izabere pesme koje će se dopasti tamošnjoj publici... Bila je najzainteresovanija da se probije u Rusiji. Sećam se da su joj u Moskvi rekli da iz repertoara izbaci pesmu „Oči čarnije", jer je izbor pesama išao na odobrenje u neko rusko Ministarstvo. Radmila se složila, ali, čim smo prošli Moskvu, ubacila je „Oči čarnije" i to je „pucački" vozila, na oduševljenje publike koja je Radmilu počela da traži. Po meni, to nije greška, na to je imala pravo, ali je neke svoje kolege zbog toga naljutila. Osećalo se da je među nama - gazda, i da je to Radmila Karaklajić. Nekima to nije bilo pravo, i to joj nisu zaboravili, pa su se docnije i žalili novinama...

- Sa Đorđem Marjanovićem sam dvaput bio na turneji po Sovjetskom Savezu. U prvom delu koncerta pevamo grupno, pevač po pevač, a drugi deo rezervisan je za - Đorđa. Dok nisam otišao u Rusiju, nisam ni znao kolike su te pripreme za dramsku režiju koncerta, svetlosne efekte... Đorđe je na kolenima imao kolenice, jer je padao, bacao se po bini. Uz svetlosne efekte, dramaturgiju - njegov šou bio je stvarno spektakularan ! Video sam da je Đorđe veliki majstor scene, pravi mag!"

Tačku na svoju muzičku karijeru Dragan Stojnić još nije stavio. I neće. Zato ne treba nikog da iznenadi ako i generacijama koje dolaze „Bila je tako lijepa" bude sentimentalna himna, baš kao i današnjim matorcima kojima budi nostalgične i zgodne uspomene na još nostalgičnije i zgodnije šezdesete.

„C'est La Vie", rekao bi Dragan Stojnić!

(Intervju sa Draganom Stojnićem za knjigu “Bolju prošlost” urađen je 1986. godine)

U IDUĆEM NASTAVKU FELJTONA: LEPA LUKIĆ - I BOG STVORI LEPAVU