Esej o Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom (2)
Klanj1

Photo: Suzanne Opton

Dramski pisac zalutao u roman

Preko francuskih i ruskih prevoda, zapadni uticaji, sentimentalni i gotski Semjuela Ričardsona (1689. 1761.), En Redklif (1764. 1823.), Dikensa (1812. 1870.), Rusoa (1712. 1778.) i Ežena Sija (1804. 1857.) spajaju se u delima Dostojevskog sa religijom sažaljenja stripa s melodramskom sentimentalnošću.

Moramo shvatiti razliku između "sentimentalnog" i "osećajnog". Sentimentalan čovek može da bude i nasilnik u slobodno vreme. Osećajna osoba nikada nije surova. Sentimentalni Ruso, koji je prolivao suze nad progresivnim idejama, svu svoju decu je rasturio po sirotištima i domovima i nije ga bilo briga za njih. Sentimentalna usedelica u stanju je da razmazi papagaja a da otruje nećaku. Sentimentalni političar nikada ne zaboravlja Praznik majki[2], ali nemilosrdno gazi protivnike. Staljin je voleo bebe. Lenjin je plakao u operi, naročito na Travijati. Ceo vek pisaca hvalio je jednostavan život siromašnih, i tako dalje i tome slično. Zapamtite da, kad govorimo o sentimentalistima, recimo Ričardsonu, Rusou ili Dostojevskom, mislimo na neumetničko preterivanje u dobro poznatim emocijama čiji je cilj da u čitaocu automatski pobudi tradicionalno sažaljenje.

Dostojevski nikada nije u potpunosti prevazišao uticaj evropskog gotskog i sentimentalnog romana. Sentimentalni uticaj je predstavljao konflikt po njegovom ukusu smestiti uzorne ljude u teške situacije, pa onda iz tih situacija iscediti i poslednju kap patosa. Kada su posle povratka iz Sibira njegove osnovne ideje počele da sazrevaju spasenje kroz greh, etička nadmoć patnje i pokoravanja nad borbom i otporom, odbrana slobodne volje ne kao metafizički, već kao moralni stav, i konačna formula: sebična Evropa Antihrist sa jedne a bratska hrišćanska Rusija sa druge strane kada su te ideje (koje su sve iscrpno ispitane u nebrojenim udžbenicima) natopile njegove romane, još uvek je bio pod priličnim uticajem Zapada. Čoveku dolazi da kaže da je, na neki način, Dostojevski, koji je toliko mrzeo Zapad, bio najevropskiji od svih ruskih pisaca.

Još jednu temu, interesantnu za istraživanje, nalazimo u istorijskom razvoju njegovih likova. Tako je omiljeni junak starog ruskog folklora, glupi Ivanuška, koga braća smatraju slaboumnim tupavcem, u stvari lukav kao lisica i potpuno pokvaren u svim svojim postupcima, jedna nepesnička i neprijatna figura, oličenje potuljene lukavosti koja trijumfuje nad velikim i jakim. Glupi Vanjka, proizvod jedne nacije koja je trpela više nego što bi ijedna nacija smela da trpi, čudan je prototip kneza Miškina, junaka Idiota, neosporno dobrog čoveka, sirote nevine lude, cveta poniznosti, odricanja i duhovnog mira. A i knez Miškin, zauzvrat, ima svog unuka u nekom književnom liku koji je nedavno stvorio savremeni sovjetski pisac Mihail Zoščenko neku vrstu veselog imbecila koji brlja kroz svet policijskog i državnog totalitarizma, pošto je imbecilnost poslednje pribežište u takvom jednom svetu.

Nedostatak ukusa Dostojevskog, njegovo dosadno bavljenje likovima koji pate od prefrojdovskih kompleksa, način na koji se on valja po tragičnim povredama ljudskog dostojanstva teško je diviti se svemu tome. Ja ne volim te trikove njegovih likova koji "greše na svom putu ka Isusu" ili, kako je to ruski pisac Ivan Bunjin još otvorenije opisao "razbacuju se Isusom na sve strane". Baš kao što ne volim muziku, ne volim ni Dostojevskog Proroka. Po meni je Dvojnik najbolje što je ikada napisao. To je priča ispričana vrlo iscrpno, sa mnoštvom skoro džojsovskih detalja (kako primećuje kritičar Mirski), stilom punim jake fonetske i ritmičke izražajnosti o državnom službeniku koji poludi, opsednut mišlju da je neki kolega uzurpirao njegov identitet. To je savršeno umetničko delo, ta priča, ali ona jedva da postoji za sledbenike Dostojevskog Proroka, pošto je napisana četrdesetih godina devetnaestog veka, davno pre takozvanih velikih romana; to je takva imitacija Gogolja, da skoro postaje parodija.

U svetlu istorijskog razvoja umetničke vizije, Dostojevski je veoma čudan fenomen. Ako pažljivo ispitate bilo koje njegovo delo, recimo Braću Karamazove, zapazićete da prirodno okruženje i sve ono što se opaža čulima skoro da ne postoji. Ako i postoji pejzaž, to je pejzaž ideja, moralni pejzaž. Vremenske prilike za Dostojevskog ne postoje, pa nije važno kako se Ijudi oblače. Dostojevski svoje ljude slika kroz situacije, kroz moralna pitanja, kroz psihološke reakcije, njihova unutrašnja grčenja. Pošto je jedanput opisao kako neki lik izgleda, Dostojevski se drži zastarelog izuma da se više uopšte ne osvrće na njegov fizički izgled, ni u jednoj sceni. Tako umetnik ne radi. Tolstoj, na primer, svoje likove stalno ima pred očima i tačno zna svaki gest kojim će oni propratiti ovaj ili onaj trenutak. Ali ima nečeg još čudnijeg kod Dostojevskog. Kao da ga je sudbina ruske književnosti predodredila da postane najveći ruski dramski pisac, a on pogrešno skrenuo i pisao romane. Roman Braća Karamazovi oduvek me je podsećao na aljkavi pozorišni komad sa taman onoliko nameštaja i ostalog dekora koliko je raznim glumcima neophodno: okrugli sto sa mokrim, okruglim tragom čaše na površini, prozor obojen u žuto da izgleda kao da napolju sija sunce, žbun koji je žurno uneo i bacio na scenu neki radnik.

Da pomenem još jedan način bavljenja književnošću, najprostiji i možda najvažniji. Iako vam se neka knjiga ne dopada, ipak možete da otkrijete umetničko zadovoljstvo u zamišljanju drugih, boljih načina gledanja na stvari ili, što je isto, izražavanja stvari, nego što ih izražava autor koga ne podnosite. Oni prosečni, lažni, pošlosti[1]zapamtite tu reč bar mogu sebi da priušte varljivo ali zdravo zadovoljstvo, dok se vi mrštite i gunđate probijajući se kroz drugorazrednu ali nagrađenu knjigu. Ali i knjige koje volite takođe morate čitati uz drhtaje i uzdahe. Dozvolite mi da vam dam jedan praktičan savet. Književnost, pravu književnost, ne smete da gutate kao neki napitak koji je možda dobar za srce ili za mozak, taj stomak duše. Književnost morate da grickate i razbijate na komadiće, da je rasturite, zgnječite, tek tada ćete njen divan miris osetiti na dlanu, tada ćete je žvakati sa uživanjem i sladićete njome jezik; tada i samo tada, cenićete njen redak ukus u svoj svojoj pravoj vrednosti, a razbijeni i smrvljeni delovi doći će na svoje mesto u vašem umu i otkriti lepotu tog jedinstva kome ste i vi doprineli kapljicom sopstvene krvi.

Kada umetnik počne da stvara umetničko delo, on sebi postavlja određeni umetnički problem koji treba i da reši. On bira likove, vreme i mesto, potom nalazi naročite okolnosti koje dozvoljavaju razvoj događaja do koga on želi da dođe prirodno, bez, nazovimo ga, nasilja s njegove strane, koje bi na silu izvuklo željeni ishod. Razvoj je logičan i prirodan, on proizilazi iz kombinacije i interakcije sila koje je umetnik pokrenuo.

Svet, koji u tu svrhu umetnik stvara, može biti potpuno nestvaran na primer, Kafkin ili Gogoljev svet, ali on mora da ispuni jedan apsolutni zahtev koji imamo pravo da postavimo: taj svet, sam po sebi i sve dok traje, mora biti uverljiv čitaocu ili gledaocu. Potpuno je nebitno, na primer, to što je Šekspir u Hamletu stvorio duh Hamletovog oca. Bilo da se slažemo sa onim kritičarima koji tvrde da su Šekspirovi savremenici verovali u utvare i da to opravdava njegovo uvodenje duhova u stvaran svet svojih komada, bilo da smatramo da je duhovima naprosto mesto na pozornici, svejedno je: od trenutka kada duh ubijenog kralja izlazi na scenu, prihvatamo ga i ne sumnjamo u Šekspirovo pravo da ga uvede u komad. U stvari, prava mera genija je ona mera u kojoj je svet koji je on stvorio njegov sopstveni svet, onaj koji nije postojao pre njega (bar u književnosti) i, što je još važnije, mera u kojoj je on uspeo ubedljivo da ga stvori. Od vas tražim da svet Dostojevskog posmatrate na taj način.

Drugo, kada imate posla sa umetničkim delom, uvek morate imati na umu da je umetnost igra bogova. Ova dva elementa - elementi božanskog i elementi igre jednako su važni. Umetnost je božanska zato što je kroz nju čovek najbliži bogu i on postaje stvaralac sveta. A igra je, zato što postoji samo onoliko dugo koliko smo mi u stanju da pamtimo da je sve to, konačno, samo varka, da ljude ne ubijaju stvarno na sceni, drugim rečima, samo dok osećanja užasa ili odvratnosti ne zamagle naše saznanje da i mi, kao čitaoci ili gledaoci, učestvujemo u razrađenoj i magičnoj igri. Čim se ta ravnoteža poremeti, na sceni imamo smešnu melodramu a u knjizi samo bled opis, recimo, ubistva kome je mesto u novinama a ne u knjizi. Tako gubimo ono osećanje zadovoljstva, lagodnosti, duhovnog podrhtavanja, složeno osećanje koje je naš odgovor na istinsku umetnost. Nismo ni zgroženi ni užasnuti krvavim krajem tri najveća komada ikad napisana: vešanjem Kordelije, Hamletovom smrću, Otelovim samoubistvom. Drhtimo, ali drhtimo sa snažnim zadovoljstvom. To zadovoljstvo ne potiče iz činjenice da nam je milo što ti ljudi umiru, već iz uživanja u Šekspirovom nadmoćnom geniju. Dalje, želeo bih da Zločin i kaznu ili Zabeleške iz podzemlja (1864.) odmerite na sledeći način: je li umetničko zadovoljstvo koje osećate prateći Dostojevskog na njegovim izletima u bolesne duše svojih junaka, je li ono istinski jače od bilo kog drugog osećanja, drhtaja zbog odvratnosti, i morbidnog zanimanja za zločin? Estetsko dostignuće i elementi crne hronike još su manje uravnoteženi u drugim njegovim romanima.

Treće, kada se umetnik otisne u istraživanje pokreta i reakcija ljudske duše na neizdržive životne okolnosti, lakše je pobuditi naše zanimanje i lakše nam je da pratimo umetnika kao vodiča kroz mračne hodnike takve duše, ukoliko je reakcija te duše manje-više opšte ljudska. Svakako da ovim ne želim da kažem da se, ili da bi trebalo da se interesujemo isključivo za duhovni život takozvanog prosečnog čoveka. Sigurno da ne. Ono što želim da vam prenesem je da, iako su čovek i njegove reakcije beskrajno raznolike, teško možemo da prihvatimo kao ljudske reakcije nekog pomahnitalog ludaka ili lika koji je tek pušten iz ludnice i tek što se u nju nije vratio. Reakcije tako jadnih, iskrivljenih, uvrnutih duša često više nisu ljudske, ili su toliko nastrane, da problem koji je pisac trebalo da reši ostaje nerešen, bez obzira na to kako bi trebalo da bude rešen reakcijama tako neobičnih ličnosti.

Proučavao sam medicinske studije i napravio sam spisak likova Dostojevskog, razvrstanih prema kategorijama duševnih bolesti od kojih pate:

I EPILEPSIJA

Postoje četiri jasna slučaja epilepsije medu likovima Dostojevskog: knez Miškin u Idiotu, Smerdjakov u Braći Karamazovima, Kirilov u Zlim dusima i Neli u Poniženima i uvređenima.

1) Miškin je školski primer. Često ga hvata ekstatično raspoloženje... teži ka emotivnom misticizmu, ima neobičnu moć empatije koja mu omogućava da razume osećanja drugih. Pedantno prati pojedinosti, naročito pri veštini lepog pisanja. U detinjstvu je često patio od jakih napada, pa su lekari digli ruke od njega i proglasili ga beznadežnim "idiotom"...

2) Smerdjakov, vanbračni sin starog Karamazova, rođen od umno zaostale žene. Kao dete, Smerdjakov je bio veoma okrutan. Voleo je da veša mačke, a zatim da ih sahranjuje uz bogohulne ceremonije. Kao mladić je razvio preterano osećanje samopoštovanja, koje se povremeno graničilo sa megalomanijom... imao je česte napade... et cetera.

3) Kirilov, žrtveni jarac u Zlim dusima, u početnom je stadijumu bolesti; iako je plemenit, nežan i uzvišenih principa, njegova ličnost je izraženo epileptoidna. On jasno opisuje početne simptome koje je dosta puta iskusio. Njegov slučaj komplikuje suicidna manija.

4) Nelin slučaj je nevažan... ničim važnim ne doprinosi onome što su o unutrašnjoj svesti epileptičara otkrila prva tri slučaja.

II STARAČKA DEMENCIJA

Slučaj generala Ivolgina u Idiotu je slučaj početne faze demencije, zakomplikovane alkoholizmom ... on je neodgovoran... pozajmljuje novac pomoću bezvrednih menica da bi došao do pića. Kada ga optuže da laže, na trenutak ga hvata panika, ali mu se ubrzo vraća sigurnost, pa nastavlja po starom. Patološko laganje je njegova najizrazitija osobina i ona nam otkriva stanje duha koje ide uz senilno propadanje... ubrzano alkoholizmom.

III HISTERIJA

1) Liza Hohlakova iz Braće Karamazova, devojčica od četrnaest godina, delimično paralizovana, pri čemu je paraliza verovatno histeričnog porekla i mogu je samo čudima izlečiti... Neverovatno je zrela za svoje godine, osećajna, koketna i pokvarena; pati od noćnih napada groznice svi simptomi se slažu sa tipičnom kliničkom slikom histerije. Sanja demone... Danju je obuzeta maštanjima o zlu i uništavanju. Uživa da razmišlja o oceubistvu za koje je Dmitrij optužen; misli da ga "svi vole zbog toga što je ubio oca", itd.

2) Liza Tušin u Zlim dusima je granični slučaj histerije. Jako je napeta i nemirna, arogantna, a ipak u stanju da učini ogromne napore da bude ljubazna...

Podložna je napadima histeričnog smeha koji se završavaju plačem, čudnim hirovima, itd.

Pored ovih, tipičnih kliničkih slučajeva histerije, medu likovima Dostojevskog nailazimo i na mnoge likove sklone ovom stanju... Nastasja u Idiotu, Katarina u Zločinu i kazni, koja pati od "nerava"; skoro svi ženski likovi zapravo pokazuju manje ili više izraženu sklonost ka histeriji.

IV PSIHOPATE

Nailazimo na mnoge psihopate medu glavnim likovima njegovih romana: Stavrogin je slučaj "moralnog ludila"; Rogožin žrtva erotomanije; Raskoljnjikov, slučaj... "lucidnog ludila"; Ivan Karamazov, još jedan poluludak. Svi oni pokazuju izvesne znake rascepa podvojene ličnosti. Ima još primera, od kojih su neki i potpuni ludaci.

Uzgred, naučnici u potpunosti odbacuju mišljenje nekih književnih kritičara da je Dostojevski bio preteča Frojda i Junga. Postoje pouzdani dokazi da se Dostojevski prilikom stvaranja svojih nenormalnih likova u velikoj meri koristio knjigom jednog Nemca, C.G. Karusa, pod naslovom Psiha, objavljenom 1846. godine. Pretpostavka da je Dostojevski prethodio Frojdu proizilazi iz činjenice da stručni izrazi i hipoteze Karusove knjige podsećaju na Frojdove. Medutim, sličnosti između Karusa i Frojda u glavnoj doktrini ne postoje. Ova dvojica su slična isključivo po lingvističkoj tenninologiji koja, opet, ima potpuno različite ideološke kontekste.

Postavlja se pitanje da li je uopšte moguće raspravljati o aspektima "realizma" ili "ljudskog iskustva" kada je reč o piscu čija se galerija likova sastoji skoro isključivo od neurotika i ludaka. Osim toga, likovi Dostojevskog imaju još jednu upečatljivu osobinu: kroz celu knjigu, oni se ne razvijaju kao ličnosti. Dobijamo ih gotove i upakovane na početku priče i takvi ostaju do kraja, bez bilo kakve bitnije promene, ma koliko se okolnosti menjale, ma kakve neverovatne stvari im se dešavale. U slučaju Raskoljnjikova iz Zločina i kazne, na primer, vidimo čoveka koji sa smišljenog ubistva prelazi na obećanje da će postići sklad sa spoljnim svetom, ali sve to dolazi nekako spolja: iznutra, Raskoljnjikov se uopšte ne razvija kao ličnost, a drugi likovi Dostojevskog još manje... Jedino što se razvija, posrće, skreće neočekivano oštro, potpuno zastranjuje da bi uključilo nove likove i okolnosti, to je zaplet. Trebalo bi stalno da imamo na umu da je Dostojevski, u suštini, pisac zagonetnih priča u kojima svaki lik, kada smo se jednom sa njim upoznali, ostaje potpuno isti sve do gorkog kraja, sa svim svojim osobenim bubicama i ličnim navikama, i da sa svim likovima u knjizi, u kojoj su se slučajno našli, postupa kao sa figurama u nekom složenom šahovskom problemu. Budući majstor zapleta, Dostojevski uspeva da drži pažnju čitaoca; gradi klimakse i održava neizvesnost vrhunski vešto. Ali ako ponovo pročitate neku njegovu knjigu, pa već znate sva iznenadenja i sve zaplete, odmah ćete shvatiti da onog uzbudenja koje ste osetili prilikom prvog čitanja, jednostavno više nema.

[1] pošlost (rus.): malograđanština, hipokrizija, loš ukus, osrednjost; Nabokov pridaje veliki značaj ovom pojmu; prini. prev.

[2] Praznik majki: Mother's Day (engl.): praznik posvećen majkama; pada druge nedelje (dana a ne sedmice) u maju; prim. prev.

*Prevela s engleskog Maja Vračarević

Oceni