Draža je naš Elvis

U odsustvu drekavca kao tradicionalne zvezde letnje šeme srbijanske štampe, na svetlo dana ponovo je izronio rehabilitovani četnički zapovednik Dragoljub Draža Mihailović, odnosno aktuelizovana je priča o novom njušenju terena i stavljanju u pogon državnih ašova, ne bi li se pronašle koske streljanog kvislinga. Tako je profašistički budžetski dnevnik Večernje novosti najavio (6. avgust) da će uskoro “ biti obelodanjena do sada nepoznata svedočenja o grobu đenerala”. Sve ćemo videti na jesen, u međuvremenu ćemo, verovatno, čitati stare i nove doživljaje četničkih stradalnika u pokušaju da spasu komandanta, ispovest lažnog Draže broj 1, možda se pojavi I njegova preživala alternacija u ovoj opereti produkcije “Novosti”-“Pogledi”. 

“Unuče” nije otkrilo tajnu

Zanimljivi svedoci lociraju Dražin grob na državnoj imovini koju koristi Aleksandar Karađorđević, odnosno u dvorskom kompleksu na Dedinju. Država će ponovo pokrenuti sve svoje resurse, možda čak i Vladinu komisiju koja je ispitivala “okolnosti streljanja” osuđenog četničkog vođe i ostvarila svojevrsni debakl, pronašavši, navodno, Dražino “unuče” za rakiju, čaure iz Prvog svetskog rata, nešto životinjskih kostiju. Defilovahu kroz “Novosti” i slične tiskovine Dražine ratne saradnice i saradnici, obaveštajci i šatro istoričari, svi sa zanimljivim pričama; paralelno se, navodno,  odvijala i drama u porodici, istinsko se unuče uzjogunilo, te nije htelo da da uzorak DNK (Vojislav Mihajlović), te je u delu štampe osporeno njegovo srodstvo sa Dražom. Sve je kasnije demantovano, ali je bilo zanimljivo za čitanje (i tad beše neka letnja šema, jun 2011.).
U svakom slučaju, uzorak, ispostaviće se, nije bio neophodan za usporedbu sa iskopanim kostima, a ponašanje Mihailovića osudili su patrioti, čak i sam istoričar Srđan Cvetković, član državne komisije. Kosti nisu nađene, ni Dražine, ni zlikovca tog ranga Dragog Jovanovića, beogradskog gradonačelnika i šefa policije. 

Gde kopati?

Evo nove kopačke kampanje, sve na inicijativu dokonog  američkog kongresmena Teda Poa, koji je nedavno u Vašingtonu uručio notu premijerki Ani Brnabić kojom traži da se kosti Dražine pronađu. Čuveni istraživač novije istorije Srbije Miloslav Samardžić, direktor kragujevačkih "Pogleda", kazaće autoritetom dubokog vlastitog ubeđenja, da je reprezentativnoj državnoj komisiji (Bojan Dimitrijević, Slobodan Homen,Miladin Gavrilovič, Slobodan Radovanović, bivši zamenik republičkog tužioca) saopšteno kako je jedan od mogućih lokacija groba Dražinoga Beli dvor. 

Nijedna priča u vezi sa četnicima nije bez drmatičnog zapleta, iako ovaj, u Samardžićevoj izvedbi, ima i deo poznate priče. Spremni da za Čiču život daju, pokušaše da ga iščupaju iz oznaških kandži ravnogorci-ilegalci, ali bezuspešno. Posle se drama nastavila, sve sa maskiranim i prepariranim Dražom, koga su svake večeri partizani vodili u zgradu OZN-e, gde je potencijalne osloboditelje čekala stupica (izvor XXZ).

“Informaciju da je Draža sahranjen blizu crkve u okviru kompleksa Belog dvora (kapela Svetog Andreja Prozvanog, prim. aut.) dobili smo iz više izvora, i ja sam je preneo pokojnom Draganu Vlahoviću, u to vreme članu Komisije. Dao sam mu i originalnu fotografiju mrtvog Draže, za koju je lično Ranković naložio da se uništi negativ. Svedočenje Petra Mićića, cimera s Pravnog fakulteta i prijatelja sudije Mihajla Đorđevića, o Mihailovićevoj egzekuciji i ukopu, emitovaćemo na jesen, u dokumentarnom filmu ‘Draža Mihailović’, otkriva i najavljuje Samardžić. 

“Pogledi” (Samardžić) imaju snimljeno prepričavanje Petra Mićića, pa ko verovao-verovao. I “Novosti” dodaju malo dramatike(prepričavaju Samardžića): “Cela priča poklapa se sa onim što je Samardžiću još 1993. godine ispričala Zagorka Vasić, sekretarica pre rata u kabinetu premijera Dragiše Cvetkovića, a tokom rata Dražin obaveštajac i četnički ilegalac u Beogradu”.

Prapočeci etničkog čišćenja

Ponovo zaplet: “Zagorka je krajem 1945, odnosno početkom 1946. godine, kao obaveštajac generala Miodraga Damjanovića, komandanta četnika u logoru Eboli, u Italiji, dobila zadatak da se ubaci u Jugoslaviju, nađe Dražu i ubedi ga da emigrira. Uspela je da ga nađe, međutim, general Mihailović nije hteo da beži iz zemlje”, istražio je Dražin poštovalac Samardžić. On kaže da je malo falilo da se Draža nađe na slobodi, ali su njegovi komandosi “u poslednjem trenutku osujećeni”. 

Jest, Tito je, fakat, bio naivan, pa će, kada se već dočepao četničkog komandanta, prepustiti njegovo čuvanje slabom obezbeđenju. Glupostima nikad kraja, ovde već letnja šema pomalo stilski i sadržajno podseća na Roto biblioteku. 

“Da bi sprečili bilo kakvu akciju, nove vlasti su ‘aktivirale’ lažnog Dražu, maskiranog, s bradom i naočarima, i svake večeri ga vodili u Đušinu, u zatvor Ozne, a odatle ujutro na suđenje. Za to vreme pravi Draža je sve vreme držan na 30 metara od Doma garde na Topčideru, gde je održavano suđenje u podzemnom skloništu. Tu je i ubijen, a telo je preneto na gornju stranu dvorskog kompleksa i sahranjeno blizu crkve - tvrdi Samardžić na osnovu iskaza Petra Mićića, ali i nekih drugih svedoka, svojevremeno bliskih tužiocu Milošu Miniću”, neumorni su Samardžić i “Novosti”. 

Ko je bio dovoljno koncentrisan tokom avanture čitanja ovog napisa razdvojio je pravog i lažnog Dražu, ko je, pak, na plaži jednim okom gledao na decu u moru (reci, bazenu), ne zna da li je, zapravo, streljan Lažni ili pravi Draža. Na fotografiji čiji je negativ uništio Ranković Draža kao da nije onaj koga znamo, nedostaje mu odlučnosti iz vremena prapočetka etničkog čišćenja (Istočna Bosna), te likvidacije zarobljenih partizana i civila (Vranić, na primer). 

Nije On. Kakva kapela, kakav Beli dvor, pozemna skloništa i slična naklapanja. Možda je živ, uvek smo sumnjali. Uostalom, i Elvis je ovih dana ponovo viđen.