Dražinovci, nedićevci i ljotićevci bi poklali sve koji drukčije misle

Major Rudolf Perhinek, Slovenac koji je došao iz Srbije, iz Dražinog pokreta, bio je u svome divljanju gori velikosrbin no Srbi, kao poturica. On je držao javna i sobna predavanja, i napadao sve i svakoga za mlitavost. „Svi ste vi“, govorio im je on, „propali plešnjom, buđavi, učmali. I gene rali su isti taki. Malo imate vere. Gde vam je fanatizam!“ Pričao im je o zločinima partizana, a naročito nadugo i naširoko o nekoj popovoj kćeri koja je ubila brata parti zana jer je ovaj zaklao oca i celu porodicu, prosto zato što mu je otac sveštenik, a što je on komunista. Perhinek ih je dovodio u derviška buncanja i besomučnost koja nije mogla da se iskali. Sa svojim nesumnjivim i nemalim jezuitskim talentom i balkanskim surovim psovkama opominjao je Perhinek na nekoga balkanskoga Savonarolu, koji svoje slušaoce ne pohvaljuje, nego ih kara, nego im prigovara, nego ih kažnjava. Slušajući ga, gledajući ga netremice, niste mogli da se otmete utisku da sve to ne dolazi iz vremena inkvizicije i još nečega nečovečnijega u katolicizmu, u doba njegovog najjezivijeg plamena.

Policajac Predrag Ivanović imao je gledište koje se u pogledu taktike razlikovalo od drugih teorija o dva romantična sveta: jedan je blagorodan i njihov, drugi zločinački i naš. „Mi smo dva sveta“, govorio je on, „između nas nema sporazuma ni mosta, svaka je diskusija izlišna. Zašto diskutovati? Kad dođemo u Srbiju, klaćemo se kao žuti, pa ko ostane.“ Na taj način Ivanović je sprečavao i izvesne tuče.

Prilikom jedne veće tuče koja je bila upravljena protivu mene i gde sam zadobio teške povrede (pa i bolest srca) išlo se na to da se uškopim nekim poznatim veterinarskim načinom. Tu kaznu za partizane propovedao je veterinar kapetan Toša Sikulski, koji je tvrdio da ju je i na terenu primenio

Preteranosti u tučama bojao se i sâm Pantić, jer je pomi šljao da bi Nemci iz svojih računa, ako presoli, mogli da mu pokvare dalju autonomiju, naročito ako bi došlo do ubistva i do najtežih povreda. Pantić je imao, u tom svom strahovanju, u vidu i stalnu opoziciju teroru logorskom mnogih svojih oficira i doglavnika, naročito viših oficira. Oni su se opravdano bojali Nemaca, koji su kadri na sve, pa i da iznevere svoje saveznike i okrenu list. A šta ako dođe drugi komandant, pa drugi „abver“, pa drugi logorski oficir?

Prilikom jedne veće tuče koja je bila upravljena protivu mene i gde sam zadobio teške povrede (pa i bolest srca) išlo se na to da se uškopim nekim poznatim veterinarskim načinom. Tu kaznu za partizane propovedao je veterinar kapetan Toša Sikulski, koji je tvrdio da ju je i na terenu primenio. Napadu, u sobi broj 17, prethodila je po nekom pravilu i poli tička „beseda“ kapetana Tomića. Meni je u ovoj tuči tupim oruđem razbijena vilica. Pomoć iz drugih soba bila je spre čena. Koridor je bio pun „udarnika“ i tada smo videli ko je sve „udarnik“. Ali posle ove tuče nemački komandant lično je došao u logor, pozvao me na saslušanje i tražio od mene da mu iznesem pojedinosti tuče, i imena. Ja sam odbio da mu zadovoljim radoznalost. Izjavio sam da neprijatelju neću da saopštavam ništa o našim unutrašnjim stvarima, a kad dođem u oslobođenu zemlju, obratiću se nadležnim vlastima. Nemački komandant – za koga se govorilo da je lud i da je baš kao takav likvidirao jedan ruski logor i poslat i nas da likvidira – urlao je na mene, ali ja sam ostao pri svome. Onda je poslat logorski oficir, koji mi je pretio ratnim sudom. Izjavljeno mi je od strane komandanta i komandanture da sam ja ovde službeno i u tom svojstvu moram sve da govorim. Mada obliven krvlju i ufačlovan, ja sam odsudno odbijao da ma šta „krivično“ izjavim.

Ovaj događaj nešto je zaplašio Pantića i njegove, videli su neke simptome koji im se nisu svideli. Ipak, mene nisu pustili u bolnicu, a po ličnoj naredbi pukovnika Pantića morao sam ići i na zbor. Na zboru nemački komandant izdao je, i lično pročitao naredbu, da ne može o poznatoj tuči da dođe ni do kakve svetlosti, jer sâm zainteresovani neće da se žali. Mržnja pantićevaca na mene što sam se ovako držao pred Nemcima, za razliku od njihovog bednog tužakanja i ano nimnog dostavljanja, u koje veruju kao u jedini mogući sistem – dostigla je vrhunac. Bio sam i drugi put domamljen, preva ren, ali mi je samo razbijena glava dok nisu dohrlili sa svi ju strana prijatelji.

Ako bi ovi ljudi tolike srpske mase pomlatili, to ne znači da oni i druge narode nisu užasno mrzeli. Mržnja je bila njihov način života, njihova uteha u životu, njihova sreća u životu

Pristalica bezuslovnog terora ostajao je do kraja potpu ovnik Lučić. Mnogobrojna su bila predavanja krajnje krvožednoga tipa: o komitskim borbama, kako su i na koji način Bugari mučili naše borce i makedonsko stanovništvo za srbomaniju, kako su ustaše mučile Srbe u ovome ratu. Nijedan detalj nije smeo da izostane – u slučaju propuštanja kakve kasapske sitnice odmah su se javljala pitanja, i prigovori. Mašta je radila punom parom i iznosila čak i neke psihološke pojedino sti kojih nema u prikazu zverstava. Govorilo se stručno, pred stručnjacima, poneki put i hirurški. Osveta se raspiri vala i razigravali nagoni. I Bugari, i Arnauti, i Mađari grozno bi se proveli u slučaju Dražine pobede. Čudno je da su mnogi udarnici javno govorili da bi sve Nemce kod nas poklali do jednog. U razgovoru sa protivnicima udarnici, pa i širi krug dražinovaca, zamerali su levičarima što ovi žele da „poštede“ nemački narod, posle njegovog poraza, s tvrdnjom da je drugo Hitler, a drugo nemački narod. Ova kvo mišljenje „vojvode“ i drugi viđeni članovi bliže Pan tićeve ordije* smatrali su zločinačkim. „Zar da se poštedi ijedan Nemac!“, govorili su oni, „ne treba poštedeti ni nemačko dete u kolevci. Komunisti hoće da spasu nemački narod i već se po tome vidi kakva je to bagra.“ Ipak, od sve ga vojvodama i sličnima najslađa je bila i ostajala srpska krv. Oni su samo tražili opravdanja da je što više proliju. Jedno od takvih opravdanja da se pobiju svi naši komunisti zasnivalo se, eto, na tome što su komunisti – germanofili, jer hoće da poštede Germane! Tako su Hitlerovi saradnici optuživali komuniste ne za stvarnu saradnju sa Germanima, koja je ostajala monopol izdajnika, nego za bolećivost prema Germanima onda kada će biti lako da ih kolje ko stigne i kako stigne! Kako su se oni radovali perspektivama pokolja Srba – partizana, simpatizera, srpske inteligencije, koja je – po njima – prozukla u korenu, i nas protivnika iz istog logora! „Kada se žice otvore“, govorili su oni, „prvo ćemo svršiti sa našim komunistima, pa onda odmah idemo na ’Bizmark’.“ („Bizmark“ je bio daleko oko četiri kilometra.)

Posle jednog svoga zverskoga predavanja, uobrazivši da straže na kapiji nema, jedna grupa je stvarno htela da poleti u „Bizmark“ da „ih“ dokusuri, pre nego što izmaknu. Čuli su se mnogi glasovi: „Na ’Bizmark’!“ U slučaju oslobođenja logora (koje je moglo tada nastupiti, jer su prilike bile takve) oni bi gledali prvo da istrebe nas i one iz „Bizmarka“. Francuski partizani i savezničke trupe bile su blizu. U samom Štrazburgu znalo se kakvi su odnosi u „Kronprincu“, čak su i nemački vojnici o tome diskutovali, a  preko jednog dečka električara poručeno nam je iz Štrazburga da će građani odmah da nam dođu u pomoć. Vojvode su se pak u to vreme grozničavo spremale da iskoriste onih prvih nekoliko minuta i da pristupe klanju nad nenaoružanima.

Ako bi ovi ljudi tolike srpske mase pomlatili, to ne znači da oni i druge narode nisu užasno mrzeli. Mržnja je bila njihov način života, njihova uteha u životu, njihova sreća u životu. Bili su tobože užasnuti od trgovačke prevrtljivosti Engleske, koja se, kako su tvrdili, „niska pokazala prema Draži“ i kada bi morska katastrofa progutala engleska ostrva, to bi ih ispunilo blaženstvom. U sedam jevanđelskih blaženstava oni bi uneli i osmo: „blaženi koji mrze“ i deveto: „blaženi koji se svete srpstva radi“. Srpstvo bi trebalo svetiti takoreći na svima narodima. Sa takvim nagonom rušenja koji se razvio na račun svega ostaloga – pitanje je kako bi mogli ma šta da usklade i u svome svetu, u kome bi se sve dešavalo kako oni žele i zamisle. Mogao bi neko da ih upita: ako Engleska treba da propadne od zemljotresa, ili od neke prepotopske aždaje, onda kako će da pobedi Rusiju?

I kao što se crkva – lišena vere u živoga Boga – pretvarala u fetiš, i simbol za podjarmljenje umova, tako se i u svemu širio fetišizam bez jezgra, bez soka, bez unutrašnjeg sadržaja. Tako je uzeta i monarhija i od nje se pravio kult, ali se njen smisao osveštanog regulatora u partijskom životu izbacivao, a kralju su psovali i oca i majku, ako ne učini kako to odgovara srpskoj restauraciji Dražine diktature

Bilo je i ozbiljnijih predavanja. Neki su se predavači tru dili da održe ton. Takva predavanja izazivala su sumnju i raspru, a sobe su negodovale i režale. Ne treba zaboraviti propagandu sa komitskim četovanjem, pa propagandu protivu marksizma na nivou policijske škole iz Zemuna, pa plitke prikaze života i stanja u Rusiji iz oskudnih biltena. Crkva je igrala značajnu ulogu. Od najveće i najlepše sobe ona je ostvarena, uz pripomoć Nemaca, sa radovima naših umetnika i zanatlija. Šarena, nakinđurena, nacifrana, sa pompeznim natpisima kao u džamiji, ili u „Batinoj“ fabrici obuće – ona je bila njihova gordost i pokazivali su je Nemcima i svakom ko je dolazio, pa i međunarodnim funkcionerima, kao remek-delo, kao veliki prilog naš u ovome svetskome ratu. Crkva nije ispala potpuno onakva kakvom ju je želeo pukov nik Pantić. On je želeo još više nacionalnih i srpskih simbola i likova. Crkva je posvećena Svetom Savi. U njoj su se obavljali, pored čestih službi, i stalne religiozne sve čanosti i pomeni. Sa najvećom gotovošću Nemci su isposlovali jurisdikciju – preko Štrazburga imala je da pripadne ruskom vladici u Berlinu, a po našem odlasku imao je da je čuva neki naročito određeni činovnik. Nemci su ovim hteli da pokažu trud oko našeg duhovnog blagostanja.

Pukovnik Pantić i njegov štab nisu verovali u Boga. Njihov rečnik bio je načičkan psovkama koje ni Boga ni Bogorodicu nisu ostavljali na miru, pa ipak, blago Svetosavlje bilo je osnovni stub njihovoga novoga Dražinoga pokreta. Doktor D. Jovanović u jednom svome predavanju ista kao je: da nije važno verovati ili ne verovati u Boga, već je važno priznavati Svetosavsku crkvu. Ovde je izdigao, preinačavajući za naše potrebe, poznatu doktrinu francuskog rojaliste i najbližeg Petenovog saradnika Šarla Morasa, koji je, iako bezvernik, pozitivista iz filozofske škole Ogista Konta, smatrao katoličku crkvu i njenu hijerarhiju osnovom evropskog poretka, neophodnom za civilizaciju, za slavu i veličinu, pa i za sâm opstanak Francuske. Ono što je životvorna katolička crkva sa nasleđem Atine i Rima bila za Morasovu Francusku, to je imala za nas biti pravoslavna crkva Svetoga Save pošto se promeni što je za promenu i doda nešto vizantijskog obredoslovlja. Za nas Svetosavlje, za Rusiju pak Dostojevskovo pravoslavlje. Ovakav misticizam, koji je našao najzad Slovenima opštu liniju, zahtevao bi i novo prevođenje Hrvata i Slovenaca u istočnogrčki obred, što je major Perhinek predlagao i postavljao kao bitni uslov slovenskog preporoda.

I kao što se crkva – lišena vere u živoga Boga – pretvarala u fetiš, i simbol za podjarmljenje umova, tako se i u svemu širio fetišizam bez jezgra, bez soka, bez unutrašnjeg sadržaja. Tako je uzeta i monarhija i od nje se pravio kult, ali se njen smisao osveštanog regulatora u partijskom životu izbacivao, a kralju su psovali i oca i majku, ako ne učini kako to odgovara srpskoj restauraciji Dražine diktature. Isto je tako bilo i sa porodicom koja se potrzala, kao keba iza pojasa, kao glavni potez protivu boljševika, uz neverovatno otrcane optužbe protivu slobodne ljubavi – mada su uživali u najni žoj pornografiji. Isto je tako bilo i sa proslavljenom voj ničkom disciplinom. Poštuju, ali samo svoje starije. Mlađi napadaju i šamaraju – ako im se da prilika – starije koji su protivu Draže. Tako su jednom napali na mostu generala Hadži-popovića – generala! – poverenika logora „Bizmarka“, koga su u   „Kronprinc“ poslom dopratili Nemci. Ticalo se nekoga kusura od paketa. Napali su ga kao levičara i izdajnika i pso vali mu majku i sve sveto.

Pantić i Lučić hteli su čak da nametnu da se protivno ranijoj odluci zajedničkog povereništva oba fora – koja je prešla u zakon i u postupak – ruskim ordonansima, bednim i izgladnelim na nemačkoj repi, našim drugarima u ropstvu, ne daje deo od naših paketa. Takvi su oni bili i u socijalnom pogledu: lakomi, nesiti, koruptivni, iz njih je zijala hala na sve opšte i zajedničko

Pa takav je bio i veliki pojam „komandanta“, koji je dat i održavan po milosti nemačkoj, suprotan Ženevi, suprotan sâm sebi. Sve prazna imena bez sadržine, sve prazno klasje bez zrna, da se vidljivim vidom stvari obmanu bliže pri stalice i sav svet. Takav je i njihov pojam srpstva bez Srba i Srpčića, koji traže da se ogroman broj Srba pokolje, i to što pre, kao da je greh tolikim Srbima produžiti život makar i za jedan dan, jedan čas. Tu se ne može i ne sme čekati. Takav im je i pojam jugoslovenstva, sa mržnjom na Hrvate, neuvaža vanjem Slovenaca, nepriznavanjem ijedne autonomije. Mnogi su razmišljali o ceremonijama pod kojima ima da se izvrši fantastični auto-da-fe Hrvata. Takvo je njihovo slovenstvo i tobožnji bratski odnos prema ruskome mužiku, kada ovome sine sloboda. U stvari, Pantić i Lučić hteli su čak da nametnu da se protivno ranijoj odluci zajedničkog povereništva oba fora – koja je prešla u zakon i u postupak – ruskim ordonansima, bednim i izgladnelim na nemačkoj repi, našim drugarima u ropstvu, ne daje deo od naših paketa.

Takvi su oni bili i u socijalnom pogledu: lakomi, nesiti, koruptivni, iz njih je zijala hala na sve opšte i zajedničko. Prikrivali su to velikim rečima o oficirskoj porodici. Kod nas pak s naše, njima protivničke strane, razvio se u naj većoj meri sistem kolektiva i bratske pomoći, a već u logoru D čitave sobe živele su u zadrugama, „kolhozima“. Zanimljivo je da se i u oflazima Poljaka, naklonjenih fašizmu, sve kre talo u individualnim gazdinstvima, mada je obična pamet zahtevala podelu rada i zadružni red.

Nema oblasti gde se kod naših dandaraša ne bi jasno videla samoživost, koja graniči sa hotentotskim moralom, uz velike i potresne reči. Na sve strane simboli i fetiši, u koje traže da se veruje, a koji su mrtvi. Takva je i njihova reč. I ona je ratno lukavstvo, koje ne dopušta poverenja. Ne samo da su takvi prema nama. Niko nikome ne veruje, izdaju se i dostavljaju čak i Nemcima, da njihovi rođeni drugovi spremaju bekstvo. Nemci su, na dostavu Pantićevu, posta vili stražu na prokopanom lagumu. Tako su oni postupali i   kao lekari i bolničari. Docnije u Barkenbrigeu u zajed ničkome logoru niti su naši uzimali praškove od njiho vih lekara, niti su oni uzimali injekcije od naših lekara – jer oni su verovali da su naši lekari onakvi kakvima su oni zamišljali da treba da budu njihovi lekari, i uopšte lekari. Dakle, i lekara su zamišljali kao partijskog čoveka, a kamoli sveštenika!

Prema dokumentima nisu imali nikakva poštovanja knjiških ljudi ili iz doba one stare, blažene patrijarhalne nepismenosti. Oni su bili u stanju da naruže i izvrnu, da zakolju i raščereče svaki dokument i svakoj stvarnosti da pljunu u lice, dovikujući joj: „Šta mi možeš, ne priznajem te.“

Sprema za buduće zadatke išla je u megalomaniju. Stalno su se izrađivali ađutanturni spiskovi, ko šta zna, koje jezike govori i za šta je uopšte sposoban, pa se utvrđivalo šta će ko da radi u otadžbini. Naši su ljudi odbijali da daju te izli šne podatke, kojima nije bilo mesta u nemačkom ropstvu. Zato su petljani stalnim saslušavanjem.

Kritiku nisu podnosili. Više su voleli makar i sebe, makar i svesno da obmanjuju. Znali su unapred da su tučeni u svakoj diskusiji. Ali ih je tu nešto mamilo kao zov prova lije. Voleli su duge razgovore, uz epska ponavljanja, uz bes krajna serijska nabrajanja svakovrsnih zločina, pokolja i mučenja: bivših, sadašnjih i budućih. Prema dokumentima nisu imali nikakva poštovanja knjiških ljudi ili iz doba one stare, blažene patrijarhalne nepismenosti. Oni su bili u stanju da naruže i izvrnu, da zakolju i raščereče svaki dokument i svakoj stvarnosti da pljunu u lice, dovikujući joj: „Šta mi možeš, ne priznajem te.“

Imali su dobar crkveni hor. Zaprepašćavalo je kako svirepi ljudi sa zakrvavljenim očima i srcem punim otrovnog mraka pevaju bogougodne pesme i blagočestivo tanje, unjkaju i otežu. Ali to pevanje, te propovedi, to isticanje spiritual nog hrišćanstva, ni najmanje nije uticalo na surovost njiho vih snova, njihove mašte, njihovih nada. Naprotiv. Četnici su iživljavali tim načinom poslednje ostatke ljudske blagosti. Ostajao je primitivan, sa još više pokora i grdila u duši, zmijskog siktanja u biću, sa šibanjem kamdžija mržnje u mozgu.

U  tome logoru „nacionalne zavere“ govorio je, visoko sa mosta, u prisustvu nemačkih vlasti i Pantića kraj sebe, pred postrojenim zborom zarobljenika koji su svi morali da izađu, Nedićev emisar ministar Vasiljević. Gospodin ministar u blistavoj uniformi, sa revolverom slobodnog čoveka i ofi cira za pojasom, a mi polubosi, u drvenim klompama, u bed nim ritama, gladni, očajni od tolikih godina robovanja. On nas poziva u Nedićevu vojsku za spas od komunizma. Teško je zamisliti scenu koja bi većma ponižavala ponos jednoga oficira u ratu. Ali dražinovci prelaze preko svakog ponosa, jer veruju u „ratno lukavstvo“, koje je kao koprena bačena pre ko svakoga stida. Oni nisu ni crvenili, ni drhtali od besa. Udarnici su burno pljeskali i odobravali, čekajući da se možda dâ glas i ovde o pokolju, od strane Nemaca. Govorio je i Pantić. Upisalo se u njegovom štabu do 220. Vele da se upisao i   Pantić sa svojim najbližima da bi mogli stići blagovre meno „na teren“. U svome govoru inž. Vasiljević je podvukao u više mahova da se u Dražinom štabu kao kontrolni organi nalaze nemački oficiri. „E to nije trebalo da kaže“ – čulo se po hodnicima.

Njihova uobrazilja išla je samo jednim putem, putem krvi. Njihov turobni sat izbijao je samo časove kazne i osvete. Oltar njihove fantazije bio je starinski oltar Moloha, koji u svojim opakim vatrama žive ljude proždire. I tu se videlo u koje su doba oni hteli sebe i nas da vrate

Oba logora, „Kronprinc“ i „Bizmark“, evakuisana su u zajednički logor Barkenbrige u Pomeraniji. Jedni su ima li druge da drže u škripcu. Nemci nisu hteli ni dali da se rasformiše Pantićev bataljon, koji se i dalje kočio na zbo rovima, i dalje vikao „bog ti pomogao“, i dalje pretio, i dalje imao svoje usmene novine, i dalje nepriznavao povereništvo, i dalje šurovao sa Nemcima. Ali u logor su pristizali i novi zarobljenici, iz drugih logora, iz Hamelburga i Osna brika i pretnje terorom pukovnika Pantića izjalovile su se. Ogromnom većinom izabran je za logorskog poverenika pukovnik Kaluđerčić, koji je vodio poslove s puno takta i strpljenja i bio i prema samom Pantićevom bataljonu dosto janstven i objektivan. Kada je nastalo evakuisanje za Nemačku – pred veličanstvenom ruskom iznenadnom i nezadrživom ofanzivom – pukovnik Pantić išao je na čelu kolone i nare dio svojima, u jednom prihvatnome logoru, da za čas ranije no što sleduje krenu u određenome pravcu. Njima se nije čekala Crvena armija.

Ali još i tada, i tih dana, njihova žalosna propaganda držala ih je u zlokobnoj magli: da sve nije svršeno, da će još dugo sve trajati, da je ovo rat najdužih rokova, da će se Anglo--Amerikanci okrenuti protiv Rusa i da će Draža, Draža... taj će već spasti i Srpstvo i svoje ljude.
 
Kad padnu žice
 
Fantazija, koja čini svu draž života i njegovu prisnu neodoljivost, traži da se stalno na njenome oltaru vedri plamen pothranjuje prvim plodovima srca i čula, žrtvama kulturnim. Naša grupa imala je mnogo pesnika, pisaca, slikara, dirigenata, arhitekata, dekoratera, horeografa, muzičara, konferansijera, spikera, recitatora, scenografa, režisera, kostimera, glumaca, igrača (Živković, Tošić, Gajić, Jakovlje vić, Filipović, Barić, Zlatarić, Vitorović, omiljeni Đoka Karaklajić i Blam, Minja Balog, Prokić, Paripović, Vese linović, Lukić, Milin, Sergije Petrović, Nedeljković, Boca Ignjatović, Švarc, Kiš, Klajić, Miškulin, Vuksan, Vukadi nović, Babić, Jurjev, Amar i drugi). I tu se videlo jasnije no u  ma kom čarobnom ogledalu da mi idemo ka velikome novome vremenu. Zar bi inače lepota i harmonija bile tolika potreba naša? Dandaraši pak bili su siromašni u talentima. Oni ih nisu tražili. Oni ih nisu hteli negovati. Njihova uobrazilja išla je samo jednim putem, putem krvi. Njihov turobni sat izbijao je samo časove kazne i osvete. Oltar njihove fantazije bio je starinski oltar Moloha, koji u svojim opakim vatrama žive ljude proždire. I tu se videlo u koje su doba oni hteli sebe i nas da vrate.

Proveo sam mesece i mesece u logoru „Kronprinc“. Slušao sam ih, posmatrao, osećao kako žive, čuo isprekidani ritam njihovih slabo povezanih zadihanih misli. Čuo sam tupi škr gut njihovih omađijanih mozgova koji su se teturali. Doživeo sam njihove orgije od reči i pretnji. Držao sam docnije u drugim logorima predavanja o njima, na osnovu autentičnih beležaka vođenih u „Mrtvome domu“. Ta predavanja nisu začudila nikoga, jer su drugovi sve to slutili, potpuno sigurnim nagonom, bez greške. Možda su čak nalazili da se onima suviše časti čine što su se u preterano mnogim slučajevima potrzale psihološke škole, i naročita psihologija primitivaca, psihologija gomile i interpsihologija zatvorenoga kruga.

Kad se dođe do izvesne gustine saznanja, do izvesne nervne sigurnosti, do zasićenosti od činjenica kojima vladamo, onda i samo negodovanje, kao kod latinskoga pesnika, stvara pesmu i, uopšte, svaki prilaz vodi prikazu. Ali ja sam uvek želeo i hteo da budem objektivan. I pokušavao sam da ih razumem, ne samo utiskom i osećajem. Mada ih potpuno odbacujem oni su ipak, znam, kao senka, deo nas samih i našega razvoja. Mi smo se međusobno mrzeli – obe strane tako i toliko da je ta mržnja uslovljavala dalji psihički život, celo njegovo gibanje, naročito kod njih. Ne znam kako bi mnogi od njih našli dalji smisao svoga opstanka kad bi uništili sve nas, zbog kojih su takoreći još i bili u nekom oskudnom životu, jer je mržnja bila njihov bog, jer su živeli mržnjom. Možda ih je ona i očuvala. Otmite im tu mržnju na nas – koji smo bili vidljivi objekat njen – šta će od njih ostati (od njih kakvi su tamo bili)?

Oni koji su do guše u krvi, oni kojima su ruke uprljane bratskom krvlju, ostaju krvlju opijeni i oni se više ne probudiše. Ali oni koji su samo u rečima i u igri reči – ne znajući više pravi značaj i smisao reči – tražili po logoru i u društvu izbezumljenih smisao života koji im je ostao nedokučen, oni mogu da se probude

Zato verujem da postoji mogućnost buđenja danas, kada se više ne živi po zatvorenim logorima u kojima je na gomilu skupljeno sve što ljude draži, izaziva i dovodi u besomučnu jarost. Ja znam da je mnogo štošta od logorske stvarnosti – buncanje, neka naročita igra sa njenim bolesničkim zakonima i bezizlazna patologija u plesnivom budžaku na kraju sve ta, odakle se ne može pobeći, kao što ne može pobeći biljka vezana korenom. Kao da smo bili osuđeni i na tu igru, i na to huškanje njihovo, i na tu zversku hajku i na tu moru kao na sastavni deo toga sveta, kao na njegovo duhovno podneblje. Obuzeti drugima, nismo mogli sebi lično da pripadnemo, ni za najkratkotrajniji slatki trenutak monade!

Oni koji su do guše u krvi, oni kojima su ruke uprljane bratskom krvlju, ostaju krvlju opijeni i oni se više ne probudiše. Ali oni koji su samo u rečima i u igri reči – ne znajući više pravi značaj i smisao reči – tražili po logoru i u društvu izbezumljenih smisao života koji im je ostao nedokučen, oni mogu da se probude. Ja verujem u to. Sve će te more i  priviđenja, đavolje maštanije i zle mađije, otrovni san logora, razvejati sloboda koja dejstvuje jače no sva vina i budi sigurnije no svaki poziv svesti. Kako ne verovati u slobodu?
 
Smisao logorskog eksperimenta
 
U  otadžbini, „na terenu“, u gustini događaja, u prepletu zbivanja, konci se ne razaznaju pregledno, ljudi ne prime ćuju uvek kakvi su dokraja. Odnosi su mnogostruki. U logoru pak pod najtežim okolnostima ropstva, na muci na kojoj se pokazuju junaci, sve se vidi do cinizma jasno. Kamuflaža ne pomaže, zbunjiva senčenja isključena su. Stvari se zgušnjavaju do formule. Tako smo mi mogli za četiri godine robovanja da poznamo ljude, da Rendgenovim zracima prodremo kroz sve obmanljive velove, da sve i svakoga izmerimo i odmerimo. Retko se daje mogućnost da tolike „veličine“ vidimo ne samo u  „papučama“ nego i bez bengalske vatre reklame i legende, bez optičkih iluzija kojima kraja nema u savremenom životu.

Kod nas su se odvajkada sticajem istorijskih okolnosti aktivni oficiri pojavljivali kao stvarne ili zamišljene vođe naroda, kao nepotkupni borci, u širokim masama. Vera u oficire podržavana je istinama u legendama naše istorije, punim, ali i krnjim znanjem o 29. maju, o komitskom radu, o „Crnoj ruci“, o „Beloj ruci“, o 6. januaru i o 27. martu. Najzad, i Nedić i Draža generali su. I oni čine apel na svest oficir skoga kora. I sad dolazi ovo: sve se meša i vri, u degenerisa nim formama, i zavet oficirski, kokarda i ešarpa i ideja oficirske političke klike, i 6. januar i ranija epska rato vanja i četovanja i novo beslavno četovanje. Ovaj put vidimo sadašnji oficirski kor i generale – posle poraza – onakve kakvi su, iz neposredne blizine. Malo smo ih nešto videli od 6. do 16. aprila, u „ratu“ i u kapitulaciji. Sad ih vidimo dokraja. Generali ti nisu sposobni za svoj zanat (alat, naravno, nisu kupili, alat u koji spada i knjiga savremena), a kamoli za nešto drugo. Ne umeju ni ratovati. Oni su zastareli, nisu radili, organizuju naopako i neuko, nisu spasli sebi ni nama ni senku časti, ne umeju ni da robuju (u prošlom rop stvu vele da se veličanstveno držao general Pokorni i dru gi). Bar da su umeli i hteli ratovati! Bar da su dali primera o ropstvu i u iskušenju. Od programa De Vinjija, oficira koji je najdivnije prikazao veličinu vojničkog poziva i poni ženja toga poziva – šta je ostalo? Samo ono drugo. Političke intrige tipa Pere Živkovića u mlađem izdanju Mite Živ kovića, doduše, ostadoše. Eto, to znaju. Ali to se pokazalo ovaj put kao kratko, plitko, oskudno i gnusno, jer rade uz direktive neprijatelja, jer neprijatelj u tome oseća pomoć za sebe. Celo je to njihovo znanje. Ambicije pak izuzetno su velike. Pa bar da umeju da procene, da imaju tačan sud, ako im rad nije na visini! A i sud je njihov ništavan, pomućen strahom i interesom. Poplašila ih Nemačka, nisu umeli da se snađu u mraku pred baukom boljševizma. Uz potrebne korekcije, sve ovo može se kazati i za najuobraženije veličine iz našeg oficirskog kora. Kada je svakom postalo jasno da su nakazno vodili rat, onda se oni nameću nasilno, mesto da se povuku u mišju rupu i da se ne čuju živi, i tada oni čine ne samo materijalne gre ške nego i moralne, protivu svega onoga što bi oficir pre ma Alfredu de Vinjiju, koji ih je jedanput zasvagda ograničio u velikom i malome, morao biti.

U logoru postaje eksperimentalno jasno na primeru samih predstavnika i nosilaca te arhaičnosti da su se njihovi ideali tokom vremena degenerisali u paklen zmijski otrov, da pomori, stvarno ili u mašti, ceo svet koji se odupire zastarelom i nemogućem rešenju

U logoru se vidi sa neodoljivom sunčevom jasnošću istine još i ono što se nigde ne vidi tako: da su nedićevci i dra žinovci apsolutno jedno, dva Janusova lica a jedan stvor, dve podeljene uloge koje ne dolaze u suštini u opreku. Kao u laboratoriji, ovde se, u logoru, dobija eksperimentalni dokaz za pravo stanje stvari.

I  onda je prirodno da svi oni koji traže da sa sebe i svoga naroda zbace neizdržljivu ljagu saradnje sa mrskim neprijateljem – koji je tu svaki dan sa novim šikanama i izazivanjima – da oni idu nagonski u onaj tabor koji traži nov put, savremeni put, a ipak u skladu sa najlepšom slobodarskom tradicijom uskoka i hajduka, buna i ustanaka, tradicijom i večite težnje o slobodi koja se krvlju plaća. Uz to dolaze i bezbrojni očevidni razlozi koji nam ukazuju da je put u oficirsko velikosrpstvo pređena etapa, danas već lažan i arhaičan.

U logoru postaje eksperimentalno jasno na primeru samih predstavnika i nosilaca te arhaičnosti da su se njihovi ideali tokom vremena degenerisali u paklen zmijski otrov, da pomori, stvarno ili u mašti, ceo svet koji se odupire zastarelom i nemogućem rešenju.

Pored ovoga, događaji uče ljude, a istorija se ne piše uzalud plamenim pismenima na svima zidovima i po svima zgarištima Evrope, po fabrikama smrti, po koncentracionim logorima, po bezbrojnim prostorima ograđenim kukavnom bodljikavom žicom, koja je pretila da obuzme vasionu u svoje bodlje i visoke napone. Nove težnje osvajaju vidike, bude savesti i umove, i zrače. U logoru su i ljudi kadri da rastumače pojave. Ali pre svega, kao na primeru pijanih helota, tako se na primeru logorskih bivših veličina vidi i konačna propast svega što oni predstavljaju sa toliko tupe mržnje, nesvesti i slepila.

Narodnooslobodilački pokret dao nam je u zarobljeništvu prvi put posle jedne kapitulacije pravu i nadahnutu sreću. Mogli smo opet da dignemo glavu. Svaka sitnica narod nooslobodilačkog pokreta i svaka ličnost interesovala nas je više no sve do tada u životu i nije bilo napora koji ne bismo učinili da saznamo još jednu naknadnu reč. Istina je da su duboko i teško nesrećni među nama bili mnogi kad se saznalo i pokazalo da ne može biti sloge između dva narodna pokreta i da se istrebljenje nastavlja. Ali je svakom od nas bilo nagonski jasno da Dražin pokret ne može da bude druk čiji i da mora da pođe protivu vremena. On mora da bude krat kovid i preko raznih tobožnjih ratnih lukavstava oficirske klike da odvede do pomaganja nemačkih namera. To je neumitno – treba ih samo pogledati u logoru, gde su svi prikupljeni kao zraci u žiži.

Videli smo vrhovni značaj slobode za svakoga čoveka. Oduvek sloboda je bila najveće blago. Ali samo zarobljenik zna to, do kraja

U ropstvu je tabor „titovaca“ trpeo gonjenja i Nemaca i naših. Nemci su nas smatrali banditima gorima od komunista, jer su i komunisti vojska, a mi smo za neregularne trupe. Lako je moglo dogoditi se da nas Nemci u jednom od svojih zlikovačkih, a za primer proračunatih nastupa sve potamane. O tome se stalno zuckalo. Usled raznih okolnosti – na koje će punu svetlost baciti zarobljeničke arhive – mi smo bili pošteđeni. Ali nijedna opasnost nije nikoga od nas pokolebala.

To je bilo najmanje i jedino što smo mi mogli učiniti. Mnogi naši drugovi pokazali su velikih sposobnosti u vođstvu, u političkom organizovanju, u istrajnoj pedagogiji, u vaspitnoj oblasti i opštem kulturnom radu. Ali to sve spada u drugu jednu knjigu koja bi imala da se piše drukčije, s puno ljubavi i topline, one prisne ljubavi i srdačne topline koja je pratila taj rad od strane drugova, tako da je proticao u atmosferi stalnog duševnog praznika i radosne ekstaze, spo sobne na svaku žrtvu u logoru i posle logora.
 
Smisao zarobljeništva
 
U zarobljeništvu smo proveli oko četiri duge i teške godine, u gladi, šikanama i poniženju. Milioni i milioni ljudi ovaj put bili su zarobljenici. Zarobljeništvo je bilo masovna pojava. Mi znamo kako su se držali i živeli svi ti zaro bljenici. Tolike patnje, fizičke i moralne, dale su svakome mogućnosti da se zamisli i nad njihovim značajem, a ne samo nad njihovim trajanjem. Ima ih koji, možda, nisu načisto ni sa sobom, ni sa svetom, i posle četiri godine robovanja i to pod neprijateljem koji je sa nama vršio eksperimente, u duhu svojih potreba, i nije nas ni za trenutak ostavljao na miru, jer to ne bi bilo pogodno za sistem stalnoga vrenja, koji je on ostvarivao, da bi nas učinio što plastičnijim, što pod ložnijim svom uticaju. Šta smo videli, šta smo naučili?

Bilo ih je koji su prešli u fašizam: čim se čovek duhovno pomiri sa ropstvom, on postaje njegov nesvesni i jarosni pristalica, i želi da ga proširi na druge. Takvi su kod nas pokreti reakcije generala, dražinovaca, nedićevaca i ljotićevaca, svih onih koji žele da produže hitlerizam pod našim podnebljem

Videli smo vrhovni značaj slobode za svakoga čoveka. Oduvek sloboda je bila najveće blago. Ali samo zarobljenik zna to, do kraja. Baš zato što se među zarobljenicima pojavljivalo tvrđenje da je glavno puko živeti. Tu smo slobodu morali da ostvarimo iznutra. Mi koji smo se opredelili za narodno-oslobodilački front, za front bezuslovne slobode, front koji odbacuje kompromise, postali smo onoliko slobodni koliko se to moglo. Inače, logično. Ko nije bio slobodan i iznutra, ostajući pritisnut ropstvom, nije imao više atoma slobode: on je duhovno trunuo, ako već nije istrulio. Videli smo značaj ponosa, moralne gordosti, svega onoga za šta su nam pri čali da nije važno, nego je samo važno jesti i spavati. Ali bez morala nije se moglo čak ni jesti i spavati. Bilo ih je koji su robove hteli učiti da budu i ostanu samo robovi da bi se održali. Međutim, rob samo živi nadom o slobodi, i samoodricanjem ideje da je rob do kraja. Ko toga nije imao u sebi, on je venuo, i sparušio se.

Bilo ih je koji su prešli u fašizam: čim se čovek duhovno pomiri sa ropstvom, on postaje njegov nesvesni i jarosni pristalica, i želi da ga proširi na druge. Takvi su kod nas pokreti reakcije generala, dražinovaca, nedićevaca i ljotićevaca, svih onih koji žele da produže hitlerizam pod našim podnebljem, i pokolju svakoga koji drukčije misli, a pre svega onoga koji misli, koji želi da misli, oni koji ne žele da budu robovi ili da pripadaju novome ropstvu. Hitlerovština, koja je ugušena u Nemačkoj, svom zavičaju, produžuje u njima svoju egzotičnu agoniju.

(Kraj)