Drekavče, vrati se, oprošteno ti je

U davna pravdavna vremena, dok se još praktikovao godišnji odmor i dok su poštena inteligencija i – zvuči neverovatno - radnička klasa, kupci dnevnih novina i nedeljnika, bili na zasluženom brčkanju u Dalmaciji i (nesrećniji) u Crnoj Gori, postojala je letnja sezona i za novine. Teško je bilo prodati sve što nije sport (istoimeni beogradski dnevnik, te zagrebačke Sportske novosti, pa nedeljnik Tempo), ali i to samo ako je bilo neko važno takmičenje (uvek je bilo, evropski i svetski šampionati, olimpijade isl). Tiraži ostalih dnevnika vrtoglavo su padali na poražavajućih par stotina hiljada prodatih primeraka, glavni su urednici i direktori čupali kose i već se opraštali od političke karijere, na kioscima su se, uglavnom, kupovale cigare i žvake, septembar je bio miljama daleko.

U sve rubrike, posebno u dopisničku, stizali su preteći intonirani nalozi „ne zanima me, izmisli“, TLJP (za mlađe „tople ljudske priče“) nisu zaustavljale pad tiraža, stres je dospevao i do hladnokrvnih iskusnih profesionalaca, pogotovu vičnih reportažama. I onda bi se, kao Deus Eh Machina, pojavljivao drekavac.

Drekavac kao spas

To je bilo stvorenje čija se prilika tek nazirala, hodao je, tvrde slučajni noćni šetači, poput dinosaurusa, dok se, pak, drugi zaklinju da su ga videli na obali neke od Morava i da je, onako iz daljine, hodao kao medved, povremeno se uspravljajući na zadnje noge. U celoj priči pravi horor je bilo drekavčevo ispuštanje neidentifikovanih izuzetno jakih zvukova, dosad nepoznatih frekvencija; u svakom slučaju, čudovište iz radionice iskusnog majstora bilo je već spremno za rotaciju. Finalni radovi prepuštani su čitaocima koji su neizlečivo bili na olovu, oni bi dodavali zaplet, kako se, evo, samo što nije, drekavac približava njihovom mestu.

Tu na scenu stupaju i nastavljači prvobitne zamisli stvoritelja drekavca, kolege dopisnici, koji, takođe, dodaju kako je tajitaj, ugledni domaćin, posmatrao tajanstveno biće, takođe pored neke obale.

Dok se drekavac tako, nošen imaginacijom kolega diljem Srbije, ukazivao odabranim, maštovitim, ponekad čak i imenovanim sagovornicima (nije bilo društvenih mreža), ni u redakciji nisu sedeli skrštenih ruku. Pronalaženi su antropolozi, i glasoviti dežurni objašnjavatelji čudesnih pojava (sada se ta fela naziva „politički analitičari“); prolazio je dan za danom, čitatelji su se preplanuli, mnogi željni rodne grude, vraćali s mora i hrlili ka trafikama.

Vremenski locirati ovu specifičnu žurnalističko-čudovišnu pojavu nije lako, budući da je drekavaca bilo i za vreme Tita, ali i posle njega. Pa je došao Slobodan Milošević, drekavci su se proredili, ali su ovde–onde, svako malo proplakivale ikone, a zaboravljene crkvene ruševine davale su isceljenje za najrazličitije boljke.

Umnožavanje spodoba

Još je bilo godišnjih odmora, letnjih pauza političara, Milošević je išao put Grčke i na Vangu (Požarevac), gde su mu, sve sa lepim vestima, stizali dobro informisani espeesovci prve garniture. Onda su godišnji odmori, da skratimo, prerasli  u sezonski rad, pa je, davne 2012. Aleksandar Vučić promovisao, čini se bezuspešno, skraćeno spavanje, a radnici više nisu, bez preke potrebe (TV program) kupovali dnevnu štampu. I šta biva – bez ozbiljne namere u srbijanskim štampanim medijima, te besplatnim internet izdanjima novina, drekavci su počeli da se umnožavaju, letnje pauze nije bilo, negde baš uoči davnašnjeg odlaska na more, smestio se verski praznik Vidovdan, pa je bilo još malo mesa za objaviti, uz ostale razgolićene dužnosnike i profesionalne foto modele.

U redakciji XXZ se, sa manje ili više simpatija prati beogradska štampa („Imaš tri dana da se skineš sa Kurira!“), te se baš oko Vidovdana, uz pretnju iz zagrade, došlo do nove teme, o sadašnjem odsustvu letnje pauze i omiljenim temama novina. Neće biti ništa o rijaliti programu, nešto manje će biti o reprezentaciji, opšte je mesto da režim „spinuje“ zbog Kosova, te ovo, te ono, ubistvo pevačice smo apsolvirali, sad se čitateljstvo pita šta se dešava. Dešavao se Vidovdan, prepucavali se ministri, ministarka pravde lagala o Venecijanskoj komisiji da je previdela  (Komisija) uništenje nezavisnosti sudstva, jedan ministar kazao drugom da je konj (Lončar kazao Šarčeviću nešto o narkomaniji među osnovcima i srednjoškolcima), ovaj mu odgovorio da mu se ne meša u posao, pa se posle izmirili.

Zašto Vulin ćuti

I svašta je tu bilo po Kuriru, Lazanski dubinski secirao jednog fudbalera, Kurir celu reprezentaciju Srbije, reporter Momčilo Petrović, duboko dirnut, obišao komad Kosova i rasplamsao patriotsku ljubav prema Prilepcu i neolitskim zidinama. Malo malicioznosti: Kurir kaže da je SPS bio maler reprentaciji, jer su svi visoki dužnosnici te organizacije bili na utakmicama.

Zajednički imenitelj vidovdanskog ispuštanja zvukova za Vidovdan bili su rečita šutnja kosovobranitelja Aleksandra Vulina (sad je vreme za gašenje, on zna samo da pali), kome je zabranjeno da priviri u susednu državu, te još muklije prećutkivanje činjenice da je na Kosovu Polju pre 29 godina Slobodan Milošević najavio rat, rekavši da ni oružane bitke „nisu isključene“. A znali smo da se podrazumevaju, još tri godine ranije, kada je rat počeo da se zahuktava na srbijanskim ulicama.

Uoči Vidovdana, dok je potpisnik ovih redova, u poznatoj beogradskoj kafani (rodno mesto hita „Konobar nas mrzi“ Električnog orgazma), uz srpsku čorbu, zamišljao kneževu večeru i uživao u šopskoj salati, pride, nije se znalo (kao) da li će Srbija izgubiti i pre praznika poraza.  Kad, u neko doba kafanom prostrujaše vibracije jedinstva, praćene atonalnim zvučnim backgroundom u kojem su se razaznavale note autentične mržnje prema Srbima kao takvim, na šta se uzdržani izveštač (posao je posao) XXZ zgranuo, s mukom sačuvavši prisebnost. Čule su se i nesputane seksualne maštarije o bliskim kontaktima sa muškim i ženskim članovima bližih i daljih porodica fudbalera koji su nosili dresove crvene kao božuri. Nevera i nesloga, uz ’ladno pivo, koliko brankovića po metru kvadratnom, kako onda očekuju da predsednik spasi hiljade hektara teritorije. Ali ta prizemna refleksija nije tema ovog napisa.

Kao da izdaleka zatutnja predivni - Simovićev, a gotovo narodni – stih (omiljeni vašem reporteru): „Odlazimo da se ne vratimo“. Neki su otišli i vratili se, nastavak sledi.

O Vidovu dne ne beše zanimljivih zanimljivosti, izuzev upozorenja o tome šta treba raditi na praznik, a šta nikako ne; devojkama je poručeno šta ih čini privlačnim za muški svet, a mogle su i da pročitaju kako da svoju ljubav, očaraju, omađijaju uz pomoć vidovdanskih travki, pre nego što (mladići) poginu u odbrani Kosova.

Spomenik kao živ

Dan kasnije sve što je Vidovdan za Srbiju mogli smo da pročitano u kratkom ali glupom tekstu ministra Zorana Đorđevića: „Vidovdan je veliki praznik za Srbiju“. A  baš na praznik, saznajemo u Kuriru (tiskano izdanje) poslanik Slaviša Ristić zapretio je predsedniku Srbije da će „završiti kao Zoran Đinđić“. Što je, dočekao Aleksandar Martinović ekspertskom tvrdnjom da se u „sinhronizovanu akciju uključio Amfilohije Radović koji je optužio Vučića da je izdajnik“.

Vučić je iskulirao, ali se u prvi plan, nezavisno od ove teme, oglasila izvesna Aleksandra Tomić, šefica Delegacije Srbije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, koja je izustila rečenicu punu esenesovske istine o velikosrpskoj hegeminiji: „Čekamo izvinjenje zbog uvreda premijera Hrvatske Plenkovića, koji je Srbiju nazvao agresorom“.

Možda gospođa Tomić stvarno ne zna da je Srbija bila agresor.

U po Kurira, eto i reportaže Momčila Petrovića, najavljene nadnaslovom „Reporteri Kurira u kolevci srpstva na najveći praznik“. Direktno iz kolevke Petrović iznosi faktografiju, činjenicu da Srbi mermernu ploču sa generalijama Lazara Hrebeljanovića iznose na mesto gde je rođen (Prilepac na Kosovu) samo za Vidovdan, u strahu od vandala koji su je jednom već uništili. „Nekoliko dana kasnije jedan seljanin naišao je na slomljeno obeležje, prikupio je sve kamenje, do poslednjeg, i u vreći odneo u selo. Ali, razbijeni kamen se ne lepi. Ni poverenje u susede Albance, ali to su naučili mnogo ranije...“, beleži autor Kurira.

Saznajemo, a autor je bio tamo, da je Prilepac bio veliko nalazište srebra, još u doba Nemanjića: „Ali, davno su prošli dani slave... Nema više ni srebra u rudnicima, ni zlata na odorama vladara...“, ganutljiv je reporter.

Sledi deo u kojem se autor bavi glumačkom podelom, pa Amerikancima koji obezbeđuju parastos. Finale je efektno, udžbeničko: „Od Prilepca do Ropotova, da čuvam i nosim ovaj neobični spomenik mrtvom knezu, zapalo je, slučajno, meni. Bilo je... Bilo je kao da u ruci držim nešto živo.“ 

Neka neko posle kaže da su novine bile zanimljivije sa drekavcem.