Rečnik zaljubljenika u Indiju: Adžanta (2)
Adžanta pećine

Photo: www.holidayiq.com

Drevne budističke pećine: Rođeni smo iz zadovoljstva i sazdani od radosti

Maharaštra – zemlja Marata, gde se govori marati jezikom – najbogatija je država Indije. Neki indijski prijatelji su mi rekli da ova država plaća 70% ukupnih poreza u celoj Republici Indiji. To mi se čini preteranim, ali je istina da Maharaštra, širom otvorena prema Arabijskom moru, na zapadu ima ogromnu metropolu, čuveni Bombaj (prekršten u Mumbaj), koji je privukao – osim „Grupe Tata“ – mnoštvo industrijskih delatnosti, među kojima film nije zanemarljiv. U toj se državi mogu videti mirna, relativno čista i gostoprimljiva sela i svi hvale postojani kvalitet uprave. Pridružimo se ovim pohvalama.

Ova nam država nudi i tri arheološka čuda koja su u središtu svakog putovanja u Indiju. Tri čuda najvišeg kvaliteta: bez ikakve sumnje.

Adžanta i Elora dva su prva čuda. Obilaze se jedno za drugim, svejedno kojim redosledom, počev od veoma živog grada Aurangabada, nekadašnje prestonice velikog cara Aurangzeba u XVIII stoleću (treće čudo je ostrvo Elefanta, preko puta Bombaja).

Za one istinski veoma užurbane ljude koji rano ustaju, prilično dobar direktan put (u Maharaštri su svi putevi dobri) omogućava da se Adžanta i Elora „vide“ u istom danu, ali da se Elora ostavi za poslepodne zbog pravca svetla. Tu ne preporučujem žurbu. To su mesta gde čovek treba da bude na miru, da sedne bilo gde, da udiše, da posmatra drveće oko sebe. Inače, užurbanom posetiocu preti opasnost da se ošamuti i da ga oči izdaju. Ostaće mu samo zbrkana sećanja o pećinama i kamenim stepenicama.

Adžanta je jedinstveno mesto, jedan od bisera budizma. U nekoj vrsti planinske vrtače u obliku gotovo zatvorene konjske potkovice – ali koja bez velikog naprezanja podseća na točak sveta – tridesetak pećina ukopano je u bazaltnoj steni između II stoleća pre naše ere i VIII stoleća naše ere. Ove „pećine“– zovemo ih tako iako ni po čemu nisu delo prirode – najpre nam omogućavaju da jednim pogledom obuhvatimo ono što je predstavljalo slavu budizma i da sagledamo njegov nestanak. Jer ove pećine koje svedoče o epohi velikog žara i napretka – kako inače objasniti njihovo bogatstvo? – bile su napuštene u VIII stoleću kada je budizam potisnut s teritorije Indije.

Bile su napuštene i zaboravljene. I to veoma dugo, najmanje hiljadu godina. Ova blaga spavala su u zemlji i ispod šipražja sve dok ih 1819. nisu ponovo otkrili engleski vojnici koji su u toj oblasti izvodili manevre. Danas ih naveliko posećuju Indijci i stranci. Među strancima najveće kontingente obezbeđuju zemlje snažno obeležene budiz-mom – Japan, Koreja, Kina. Ali reč je o mirnom turizmu gde grupe polako idu od jedne do druge pećine, ponekad se zaustavljajući da bi se okupile i molile. Dobro je zadržati se tu ceo jedan dan i izabrati, što važi i za ostatak Indije, period od septembra do decembra: vode reke Vagora i dalje teku i ističu smisao i privlačnost mesta.

Vodiči objašnjavaju veoma tačno ono što vidimo: sme-njuju se dva tipa pećina, one koje su služile kao svetilišta (Čaitja) i one koje su monasi koristili kao prostorije za okupljanje ili stanovanje (Vihara). Nemoguće je pomešati ih. Ovde je potrebno više domišljatosti da se otkrije razlika između mnogo jednostavnijih pećina koje pripadaju pravcu hinajana (doslovno „mala kola“), gde se čak i lik Bude po - javljuje samo u simboličnom obliku (točak, tragovi koraka) i onih, mnogo ukrašenijih, bliskih pravcu mahajana, zvanom i „velika kola“. U ovim pećinama preovlađuje slikovni prikaz. Adžanta je zbog slika i skulptura povlašćena umetnička celina bez premca. Razglednice i knjige iz umetnosti na svim jezicima neograničeno reprodukuju ove ornamente – dok se slike, koje su čista milina u tim isklesanim stenama, malo-pomalo brišu i nesumnjivo će i konačno nestati zbog mnogostruko uvećanog disanja posetilaca.

Nemam pravo da prepisujem ono što se nalazi u svim dobrim vodičima, a što ne treba propustiti, ni Viharu 1, gde se na zidu u dnu nalazi bodisatva s plavim lotosom u kome stručnjaci veruju da po različitim znacima prepoznaju samog velikog Avalokitešvara, personifikaciju onog saosećanja koje budisti žele da pronađu duboko u najnepoznatijem delu naše prirode, ni Viharu 16, s čuvenom princezom koja se udešava, ni Čaitju 26, gde nam dugačka ležeća statua Bude, u trenutku dok ulazi u nirvanu, glave okrenute prema svetlosti i pogleda upravljenog ka sebi, može pomoći da mirno napustimo Adžantu kao što je on umeo da napusti život.

Svaki posetilac, i ovde i drugde, zaustavljajući se pred zvaničnim remek-delima, može i sam odlučivati o svom obilasku, da ide ovde ili onde, da se vraća tamo gde je već bio, da luta, pa i da odrema na nekom kamenu. Neki više vole da budu sami, drugi bi radije da podele svoja iznenađenja i osećanja. Ovde ništa nije obavezno. Ne postupa se po pravilima gomile. Svako pronalazi svoj ritam i gleda ono što želi.

*

Prilikom svake posete ovom klancu, danas udaljenom od svega, izdubljenom u aridnom tlu, pitam se zašto su monasi koji su se istinski povukli od sveta prizvali taj svet u mračnu unutrašnjost svoga utočišta. Ako ukrase koji nas okružuju, kako one oslikane, tako i one izvajane, posmatramo kao budistički „katehizam“, kao slikovnu predstavu tradicije odustajanja od želja, postoji razlog za čuđenje: ovi zidovi i ovi lukovi preplavljeni su telima obnaženih žena koje se uređuju i ukrašavaju pred očima samih monaha.

A te žene, izuzetno lascivne mekote, jedinstvenih očiju, „očiju iz Adžante“, koje zadevaju cvetove akacije iza ušiju kao što to i danas čine mlade stanovnice Aurangabada, nisu sve kćeri demona Mare, koje su jednog dana pristigle da uzalud iskušavaju Prosvetljenog.

To su dvorske dame koje nemaju ničeg provokativnog, obesnog i čija se senzualnost čini prirodnom. Hoću da kažem: kao da su sve žene takve, zavodljive i u svakom trenutku dostupne.

Pretpostavka da su pozvani slikari – veliki profesionalci, a ne monasi – dosađujući se u toj polupustinji, želeli da ponovo stvore ono čega su bili lišeni i da istovremeno nasamare sveštenike – bila bi zabavna, ali verovatno ne i zadovoljavajuća. Jasno je da se ova ideja ne drži, jer su monasi prihvatili, nesumnjivo čak i zahtevali taj očaravajući prizor, tu oblinu žena.

Ali nemoguće je ne videti da te uporno tražene divote jednog sanjanog, elegantnog, rafiniranog i senzualnog života, ti bazeni, ti vrtovi, ta ogledala, to drago kamenje nemaju mnogo toga zajedničkog s odricanjem koje preporučuje Buda. Kako objasniti to okruženje? Da bismo izbegli bol svoje sudbine, rekao je učitelj, treba pre svega savladati želju. Međutim, tu su svi predmeti želje, nadomak monaških očiju. Oni se neprekidno nameću njihovom pogledu.

Prođimo od pećine do pećine tim podzemnim iluzionističkim palatama sa skrovitim slikama. Na momente mogli bismo pomisliti da se nalazimo u Pompeji. U drugim momentima, verujemo da prepoznajemo kompozicije u persijskom stilu. Uostalom, među hodočasnicima naslikanim na zidovima vide se Sirijci, Grci, pa i Iranci kako dolaze sa Zapada s poklonima (kao Sveta tri kralja, ali u drugom smeru). Setimo se, s tim u vezi, da je Mani, osnivač religije, bio iranski slikar iz III stoleća koji je umro kao žrtva fanatizma, razapet, raščerečen na jednim vratima u Ktesifonu. Prisetimo se i da su prvi putnici-prevodioci koji su u to doba doneli budizam u Kinu takođe bili Iranci. Nema sumnje da su se neki od njih ovde i zaustavili.

Adžanta nam tako omogućava da menjamo pogled na geografiju i istoriju sveta. Migracije naroda (i njihovih ideja) idu drugim putevima, a ne onim na kojima ih obično pratimo. Pogledi ljudi okreću se ka Istoku, gde se nalazimo, ogoljenost duha sučeljava se s obiljem slika, a tmina prvobitne pećine sa svetlosnom igrom boja.

Ja se i dalje držim svog pitanja koje zovem „pitanje Adžante“: izlaganje zadovoljstava pogledima onih za koje je želja opasnost; ili, u svakom slučaju, želja za zadovoljstvom. Monah se ovde nalazi pred nepobedivim. Da li su hteli da zadrže samo najizdržljivije? Da li je to bilo iskušenje?

Da li su hteli da prikažu – drugi trag – sva iskušenja kojima je Buda znao da odoli?

Freske su danas pocrnele i veoma su oštećene, kao da su ih vekovi izgrebali, uništili. Pocrnelo lice žene koja nas gleda očima iz Adžante, pojavljuje se pri svetlosti moje lampe i ja vidim da me gleda. Uskoro je više neće biti. Vreme koje ju je uništilo, uništiće i njenu sliku.

Pomeram lampu i ženu prekriva tama. Pomislim da su nekada, pri svetlosti uljanih lampi ili voštanica, monasi imali samo nejasne i nedovoljno precizne vizije tih lica i tela. Žene plešu na zidovima kada se osvetljenje pomera, ta se predstava sveta pojavljuje i nestaje. Drugo tumačenje: zadovoljstva ovog sveta samo su iluzija, samo jedna vizija između dve tame. Ove su vizije tu da progone monahe kao utvare iz nekog drugog života: da li je bolje izbrisati ih, čak poreći njihovo postojanje kao što su pokušali hrišćanski isposnici, uz opasnost da ih vidimo kako izranjaju iz naših misli snagom podstaknutom njihovim odsustvom, ili ih, naprotiv, neprestano, moglo bi se reći nemilosrdno, izložiti pogledu monaha barem na javnim mestima, viharama? Često sam pokretao ovo pitanje s indijskim prijateljima, koji ga smatraju zanimljivim možda zato što na njega ne nalazimo odgovor.

Nema ničeg tako uzbudljivog za indijski duh kao što je dobro pitanje, dilema, težak izbor, neka od onih rasprava gde su argumenti za i protiv toliko uravnoteženi da će učesnici morati da prebiraju po poslednjim skrovitim mestima svog uma. Pitanje koje oživljava duh i dugo ga drži u budnom stanju. Na taj način, u vezi s Adžantom možemo govoriti o svetlom i tamnom, o bezbojnom i obojenom, o prirodnom i veštačkom; prema svačijem raspoloženju.

S vremena na vreme osetim kako se provuče još jedno osećanje, kao u Kini ili u Egiptu: ti podzemni vrtovi, te sahranjene žene, predstavljaju mirisne pratilje onih koji su želeli da umru za svet. Oni liče na one vladare koji su nestajali u zemlji sa svim onim što im je u životu donela opasnost zadovoljstva. Ovi bi monasi tako bili živi mrtvaci, ili bolje mrtvi živi, što je u nesaglasju s onim što verujemo da znamo o uslovima tog neobičnog života. Zapravo, u svakom slučaju, u pojedinim epohama kada su prinčevi plaćali slikare, monasi koji su dobijali sve a nisu davali ništa, bili su uspešni. Ova manastirska središta predstav-ljala su prve ustanove za pozajmice, prve banke u Indiji. Ne možemo da ih zamislimo u nemaštini i uzdržavanju.

Moramo, dakle, prihvatiti Adžantu bez odgovora na naše pitanje. Ljudsko držanje je protivrečno; beži od zado-voljstva, a pokazuje ga. To je tako. U suštini, nismo daleko od bramanske tradicije, koja nas uverava da treba da spoznamo ovozemaljska zadovoljstva pre nego što se od njih zauvek oprostimo. Sa tom ovdašnjom neprestanom radošću i lepotom koje nas progone sve do naših jazbina. Rođen si iz zadovoljstva i sazdan od radosti, hteo ti to ili ne hteo.

Konačno, da se vratimo slikarima, koji nisu bili tako često traženi; valja priznati da su više-manje slikali šta su hteli, kako to tvrde moji indijski prijatelji. Adžanta, na kraju, možda i nije ništa drugo do umetničko delo koje se gleda i ne objašnjava.

Krajem dana, dobro je pre odlaska, ne bez one opuštenosti šetača, ne bez onog prezira prema žurbi koja ide uz svako putovanje po Indiji, popiti čaj ili sodu u kafeu koji se nalazi blizu izlaza. Odatle bacamo poslednji pogled na pećine koje se zamračuju štiteći svoje nežne princeze na koje se spušta noć.

I u sumrak, za nekoliko trenutaka zaboravljamo sva naša pitanja Zapadnjaka.

Oceni 5