Film "Kandisha" (2020)
Kandisha

Photo: modernhorrors.com

Drevno predanje u modernom ruhu

Kandisha

2020.

scenario i režija: Alexandre Bustillo, Julien Maury

uloge: Mathilde Lamusse, Samarcande Saadi, Suzy Bemba, Bakary Diombera, Sandor Funtek, Félix Glaux-Delporto, Dylan Krief, Nassim Lyes, Walid Afkir, Mériem Sarolie

Kada se 1992. pojavio, horor Candyman je pre svega zbog svoje žanrovske etikete bio ignorisan ili tumačen samo kao eksploatacijski horor sa dozom afroameričke južnjačke egzotike izvedenom kroz izmišljanje folklora. Finansijski uspeh originala povukao je »voz« sve slabijih nastavaka, ali je nešto kasnije film dobio novo tumačenje više kroz prizmu socijalnih i rasnih odnosa u Americi. Najnoviji »spiritualni nastavak«, odnosno »reboot« originala, a možda i cele franšize, očekuje se za kraj avgusta ove godine.

Spiritualni nastavak ili makar »spin-off«, međutim, već postoji, dolazi nam iz Francuske, i to od autorskog dvojca Alexandre Bustillo – Julien Maury, čiji se prvenac Inside (2007) uzima kao jedan od temeljnih filmova »novog francuskog ekstremizma«. Dvojac se u svoju zemlju vraća nakon relativnog neuspeha u Americi s filmom Leatherface (2017) koji je pao žrtvom svoje »predestinacije«, odnosno »spoilera« u naslovu i predeterminiranog svršetka kakav moraju imati sve priče o poreklu ikoničkih zlikovaca. Njihov najnoviji film od Candymana posuđuje »mehaniku« prizivanja, ali ikonografija dolazi direktno iz (postojećeg, a ne izmišljenog) marokanskog folklora. Kandisha je zaigrala u noćnoj sekciji festivala Crossing Europe u Linzu, inače jednom od najboljih programa spomenutog festivala posvećenom evropskom žanrovskom filmu.

Legenda o Kandishi kaže da je dotična bila lepotica u Maroku u XIV veku, u doba kada su zemlju pohodili prvi evropski osvajači. Kada su portugalski okupatori ubili njenog muža, ona je iz osvete ubila šestoricu vojnika pre nego što je uhvaćena i ubijena. Posle svoje smrti, Kandisha je postala »djin«, zloduh koji se može prizvati, i koji će operisati sve dok ne namami, zavede i ubije šestoricu muškaraca.

Bustillo i Maury radnju otvaraju u blokovskom predgrađu Pariza nastanjenom uglavnom imigrantima iz Afrike, što Severne, što Zapadne. Vreme je letnje, nema škole, a deca i tinejdžeri su uglavnom prepušteni sami sebi, pa vreme provode u gluvarenju ulicama, grafitiranju zidova, blejanju u napuštenom neboderu obeleženom za rušenje ili klopanju girosa po zalogajnicama. Tri prijateljice, lakomislena Bintou (Bemba), ozbiljna Morjana (Saadi) i traumatizirana Amélie (Lamusse) jedne noći gotovo slučajno uspevaju da prizovu Kandishu (Sarolie), ni same ne verujući u svoj uspeh. Već sledećeg dana, njihovi znanci i prijatelji počinju da ginu neobjašnjivim i sve brutalnijim smrtima, a one, iako svesne da nisu na meti, ipak osećaju grižu savesti i opasnost koja se približava muškim članovima njihovih porodica.

Postoje dva načina da se demon zaustavi: egzorcistički ritual za koji im treba imam ili smrt osobe koja ju je prizvala (u ovom slučaju, Amélie). Hoće li tinejdžerke potpomognute imamom (Afkir) i još jednim mistikom uspeti u naumu pre nego što bude prekasno?

Spoj između dve ikonografije, one iz američkog filma i one iz marokanskog folklora u izvedbi Bustilla i Mauryja deluje dovoljno efikasno iako je od samog početka jasno da je u pitanju kompromis i odakle tačno dolazi koji element. Razlog tome je samo okruženje pariskog predgrađa u kojem se mogu susresti drevna predanja sa savremenim pop-kulturnim tokovima. Istina je da nam Bustillo i Maury tu ne otkrivaju ništa posebno novo i nepoznato (razni djinovi su tema brojnih horora koji dolaze iz zemalja gde je islam jedina ili predominantna religija, a francuski »banlieu« je česta tema kako socijalnih drama, tako i žanrovskih filmova iz te zemlje), ali isto tako njih dvojica vešto žongliraju sa ta dva elementa.

Iako scenario nije savršeno originalan, njihova režija je funkcionalna i kinetička, a dizajn »set piece« scena dovoljno je brutalan da zadovolji fanove žanra. Dodatna vrednost u filmu su i savršeno odabrani mladi, nadolazeći glumci, a nekima od njih su to bile prve ili makar jedne od prvih uloga. Likovi, barem tri glavne cure, imaju i nešto dubine u sebi, ali verovatno najbolje postignuće na glumačkom planu, kao i na planu režije glumaca, je sasvim uverljiva i prirodna mladalačka dinamika između njih. Kandisha tako postaje i ostaje jedan korektan, funkcionalan horor koji možda ne pomera granice, ali u okviru njih sasvim pristojno egzistira.

Oceni 5