Zahvalnica božanskom lavirintu posledica i uzroka
Horhe Luis Borhes

Photo: Imdb

Druga pesma o darovima

Želim da zahvalim božanskom
lavirintu posledica i uzroka,
za raznovrsnost živih bića
koja sačinjavaju ovaj čudni svet,
za razum, koji će neprestance sanjati
o planu lavirinta,
za Jelenino lice i Odisejevu istrajnost,
za ljubav koja nam omogućava da vidimo druge
kao što ih vidi božanstvo,
za tvrdi dijamant i neuhvatljivu vodu,
za algebru, palatu od dragocenih kristala,
za mistični novac Angelusa Silezijusa,
za Šopenhauera,
koji je možda odgonetnuo svet,

za blesak vatre
koji nijedno ljudsko biće ne može gledati bez straha iskonskog,
za mahagonij, kedar i sandal,
za hleb i so,
za tajnu ruže
koja nudi boju a ne vidi je,
za neke večeri i dane 1955,
za tvrdokorne goniče stoke što u ravnici
požuruju krdo i zoru,
za jutro u Montevideu,
za umetnost prijateljstva,
za poslednji dan Sokratov,
za reči koje su jednog sutona upućene
sa jednog krsta ka drugom krstu,
za onaj san Islama koji je obuhvatio
hiljadu i jednu noć,
za onaj drugi san, o paklu,
plamenoj kuli što očišćuje
i slavnim sferama,

za Svedenborga
koji je na londonskim ulicama sa anđelima razgovarao,
za tajnovite i drevne reke
koje se sustiču u meni,
za jezik kojim sam, pre toliko vekova, govorio u Nortumbriji,
za mač i harfu saksonsku
za more, što je blistava pustinja
i znamen stvari koje ne znamo,
za muziku reči engleske,
za muziku reči nemačke,
za zlato što se u stihovima presijava,
za epsku zimu,
za naslov knjige koju nisam pročitao: „Gesta dei per Francos“
za Verlena, nedužnog kao ptice,
za kristalnu prizmu i bronzani teg,
za tigrove pruge,

za visoke kule San Franciska i ostrva Menhetn,
za jutro u Teksasu,
za onog Seviljca koji je napisao Moralnu poslanicu,
a čije ime, kao što bi i on želeo, ne znamo;
za Seneku i za Lukana iz Kordobe
koji pre španskog jezika napisaše
čitavu špansku književnost,
za geometrijski i otmeni šah,
za Zenonovu kornjaču i Rojsovu mapu,
za lekovit miris eukaliptusa,
za jezik koji ume da oponaša mudrost,
za zaborav koji briše ili menja prošlost,
za naviku
koja nas ponavlja i potvrđuje poput ogledala,
za jutro koje nam daje iluziju nekog početka,
za noć, njenu tamu i njenu astronomiju,
za hrabrost i sreću drugih ljudi,
za otadžbinu, koja miriše u jasminu
ili maču starinskom,

za Vitmena i Franju Asiškog, koji su već napisali pesmu,
za činjenicu da je pesma neiscrpna,
da je neodvojiva od zbira svih stvorenja,
da nikada neće stići do poslednjega stiha,
i da se menja prema ljudima,
za Frensis Heslem koja je molila decu da joj oproste
što tako sporo umire,
za trenutke pred san,
za san i za smrt,
ta skrivena blaga,
za tajne darove koje ne nabrajam,
za muziku, tajanstven oblik vremena.

*Preveo sa španskog Radivoje Konstantinović

Oceni 5