Druga vrsta partizana

Natural Light (Természetes fény) Deneša Nađija je kuriozan slučaj filma koji okuje pažnju gledaoca ne zbog toga što ima nešto da kaže već zbog impresivnog vizuelnog dojma. Retki su trenutci kada ta pažnja popusti da otvori oko za ono drugo -  ledenu nebrigu za temu koju film navodno obrađuje: učestvovanje vojnika mađarske armije u okupaciji teritorija Sovjetskog Saveza za vreme Drugog svetskog rata.

Pretpostavljam da se ovaj film našao u takmičarskom programu Berlinala iz apsolutno istog razloga iz koga sam ga ja pogledala u jednom dahu. U njemu je sve zadivljujuče optički narihtano da čoveka prestane da boli ćošak za jedan emotivno-leden scenario i odsutnost bilo koje ličnosti za koju bi gledaocu priraslo srce. Ni patnja žrtvi se ne oseća, sem u par minuta pri samom kraju, kada se čuju krici ljudi koji vape za pomoć iz zatarabljene kuće koju su mađarski vojnici zapalili.

Kaplar Semetka (Ferenc Szabó) je vojnik u fokusu ove priče koja se odigrava u zabačenom selu na istočnom frontu tokom dugih zimskih meseci. Szabó nije leden kao sama priča, ali nije ni bilo šta drugo. Recimo da se ljudskost u njemu zna prepoznati po tome što nikoga ne kinji i što ne pokazuje sadizam, ali on kroz čitavu radnju filma prolazi sa licem pokeraša istreniranog da zuri, a da ne otkrije nijednu emociju, pa čak ni pohotu koju će (što je samo iz konteksta jasno) osetiti prema mladoj seljanki iz okupiranog sela. Jeste da će iz ljubomore na zemlju baciti bobice koje je dobio od njenog oca, ali i to će učiniti uz mimiku TikToka. Problem sa ovakvim pristupom građenju njegovog lika je u tome što u ključnom trenutku, kada se u njemu probudi revolt prema tretiranju meštana, taj izraz lica takođe puno ne menja. On protestuje monosilabično, drveno, bez puno investirane enrgije. Možda je rediteljeva nakana bila da pokaže šta osam meseci ratovanja na istočnom frontu radi sa ljudskom psihom time što će iscediti dušu iz Semetke na štetu njegovog pravog karaktera i same priče.

Film je snimljen u šumama Letonije i ovlašno je baziran na istoimenom romanu Pala Zavada koji obuhvata mnogo veći istorijski period (od dvadesetak godina). Ono što je iz njega izvučeno su tri dana iz ratne 1943. u vrlo slobodnoj adaptaciji koja jako odstupa od književnog podloška, ali verno opisuje kaplara Semetku kao ličnosti. Postoji jedna jedina scena u kojoj će ovaj mađarski vojnik za momenat postati čovek od krvi i mesa – onda kada pomene svoju porodicu, dok u ruci drži maramicu sa izvezenim monogramom koja mu očigledno nešto znači.

U kome god svetu da je živeo, Deneš Nađi partizana u životu nije video, a prilika je da će neko ko partizana prvi put u životu videti u njegovom filmu zaključiti kako su to bile bradate drvoseče ili bokseri koji su naoružanim vojnicima pretili sekirama, i to vrlo uspešno po principu - ko tebe mašinkom, ti njega stavom. Druga vrsta partizana su seljanke, nejačad i gladni paori koji povremeno marnu krompir sa oficirskog stola.

Bilo bi pravo čudo ako bi se fotografija Tamaša Doboša zaobišla kod dodele nagrada. Svet viđen njegovim okom je umetničko delo za sebe koje odudara od lošeg scenarija i još lošijih rediteljskih odluka. Tome treba pridodati scenski dizajn i kostimografiju Martona Aga, neverovatno precizne i moćne u svojoj funkciji.