Vitomil Zupan "Levitan"
Jail 02 S

Photo: Pinterest

Drugost ili poriv za stalnom borbom

Nova prilika da čitamo i (naravno, da pazarimo) izvanrednu i po svim osnovama mereno i sagledavano jedinstvenu memoarsku prozu Levitan iz uma i iz pera velikog Vitomila Zupana u isti mah i nova je šansa da se ponovo zamislimo nad ličnim poimanjem nečega iznimno važnog ne samo u svetu kvir popularne kulture, nego i kvir-doživljaja sveta ukupno uzev – principu i brojnim implikacijama života pod teretom nametnute drugosti.

Levitan (sada u izdanju beogradske kuće Red Box – sa slovenačkog prevela Miljenka Vitezović, za nadahnuti predgovor (tu gotovo pa izumrlu instituciju kod ovdašnjim izdavača) postarao se Miljenko Jergović) nominalno je memoarska proza zatvorske podfele, a onda se (posebice, sa današnje tačke gledište i osude autoritarne prirode onovremenskih režima u komunističkom bloku) može označiti i kao deo korpusa disidentskih ispovesti. Nominalno, ima osnova za te nedovoljno precizne i fleksibilne odrednice, ali Levitan u svojoj biti gotovo da se ne odnosi na to, barem ne isključivo ili većim svojim delom. Istina, Levitan se tiče vremena (punih šest godina!) koje je Zupan kao antidržavni element proveo u KPZ-u (Kazneno-poprav popravnom zavodu, jer u SFRJ navodno nije bilo zatvora, kazamata, tamnica...), ali sve to je samo okvir za uzbudljivu i značenjima i finesama bogatu priču o univerzalnosti ljudskog duha i potrebe za slobodom, pa i u tim i takvim, neretko verolomnim i fatalnim neuslovima. Evo, sama knjiga počinje sledećim rečima: „Čovek na samoga sebe u odnosu na svet reaguje veoma zamršeno. Ista stvar, ista okolina, ista telesna posebnost – može da nas digne na sam vrhunac života, ili da nas baci na njegovo dno. Neko je dlakav kao majmun i zbog toga umire od stida sve dok njegovo krzno neku ženu ne dovede do ekstaze. Čulan sam kao zec, a pošto je društvo čulnost oteralo u ilegalu , stideo sam se, stideo sam se svake erekcije na igranci; koliko sam samo puta na bazenu morao da skočim u hladnu vodu – sve dok nisam saznao koliko muškaraca kupuje sredstva protiv impotencije“.

I, da – Levitan je, između ostalog, i oda začudno vitalnoj čulnosti, te oda borbenosti neposlušnog duha (ali, naravno, uz podosta samoironije uperene i prema toj temi i tom motivu), ali i dovoljno rečita, a, pritom, i izrazito duhovita i samim tim onda i zarazno zabavna osuda surovosti većine spram drugosti koji je ta većina, osnažena državnim aparatom prisile i porivom svake zajednice da suštinski prevashodno teži usrednjačavanju i održavanju proseka i prosečnosti, naprosto nesposobna i da pojmi i, stoga, i da prihvati. Uostalom, već pominjani Miljenjko Jergović je u tom svom predgovoru istakao i sledeće: „Zupan je pustio priči da teče mimo romaneskne strukture i fabule, da se račva i djeli kao roman-delta Mississippija, u knjigu čija je moć iznad svakoga ideološkoga i vjerskoga partikuliteta.“

U Levitanu, unutar brojnih ubojito efektnih i značejski ilustrativnih anegdota, ima prilično i kvir elemenata i epizoda (a sve to napisano i objavljeno u eri u kojoj će homoseksualni čin još zadugo ostati zvanično/zakonski kriminalizovan!), poput gej-seksa, lezbo-avantura tamo utamničenih, pa čak i dreg-ispada, ali sve to u ovoj, u svim aspektima vrhunskoj prozi pada u zasenak maestralno postavljene, u srž i u prirodu same priče vešto udenute i prikazane drugosti u, stalnom i možda i potpuno nepremostivom klinču sa bigotizmom i autoriteta i šire sredine. Pritom, kod Zupana ni u najbleđim tragovima nema autodrame i sa njom počesto orođene metiljavosti; njegov prevashodni i ultimativni cilj je istina, naravno, nošena na krilima individualne vitalnosti i propošnosti, pa i potrebe da se bude i i ostane neposlušan. U jednom, trenutku, negde pri trećini Levitana nailazimo i na ove redove i opservacije: „Delovanje zatvora na ljudsku psihu sasvim je izuzetno, ne može se porediti ni sa kakvim drugim stanjem. Vrela čežnja, Ikarski podvizi i padovi nada, stalno ponižavanje – sve to tako iscedi čoveka, ogromna siva bezvremena ptica zariva mu kandže u telo i dušu. Sve je obrnuto od svih želja i ciljeva koje je čovek postavi u životu. Sve upravo obrnuto od potreba kulturnog čoveka. Teško je izdržati na ivici provalije koja se zove ludilo, a ne survati se u nju. Reći vam još nešto, što će vam možda izgledati perverzno: Čovek svoju tamnicu može čak i da zavoli, a posle dugih godina slobodi osetio laku nostalgiju za njom“.

Zdravorazumska pretpostavka da svi oni kojima je dato da žive (i, dabome, da se bore) sa žigom drugosti, naravno, uključujući i kvir „jedinke“, lako i brzo će prepoznati istinitost tih razmišljanja na temu provalija i tamnica i svega, pa i tih zbunjujućih potonjih kontradikcija. Lakog i jeftinog izlaza možda nema, a, kanda, ni ne treba da da bude, te je pomenuta borba jedina preostala i smislena opcija. A, da istaknemo i to, Zupan je nešto kasnije u Levitanu ukazao i na sledeće: „I u literaturi seksualnost se javlja samo u razdobljima borbe protiv seksualnih tabua koje koristi vlast (jednom crkvena, drugi put svetovna) kao oružje za vladanje“. Pametnome, nadajmo se dovoljno, a možda i dosta.

*Tekst objavljen u magazinu Optimist

Oceni 5