Druženje je srce Srbije

Dobar dan i dobro ja sebi došla u 20. dan dobrovoljne samoizolacije ili – što bi se reklo za nas koji se vodimo kao zdravi – socijalnog distanciranja. Primenjujem ga sigurno godinama, ali kada je reč o pandemiji, zvanično sam počela da se distanciram u petak 13. marta. Dva dna pre proglašenja vanrednog stanja. Ne samo što je prigodno, nego je i pravovremeno. Samo dan ranije napisala sam tekst (među prvima i posle su me svi kopirali što po svetu što kod nas, sad znam kako je Karleuši) o tome šta se sve može raditi u sopstvenoj kući na koju, kako vidimo, mnogi nisu navikli. Pisala sam tekst u potpuno naivnom uverenju da, zaboga, nije ništa teško malo se osamiti, udaljiti, a usput i kvalitetno provesti vreme, a sve zbog opšteg dobra. Posebno ako imamo u vidu da postoje ljudi koji ne mogu da rade od kuće i koji bi sve dali za malo mira, slobodnog vremena, pa i rada u kućnim uslovima.

Situacija „na terenu“ me je demantovala već par sati nakon objavljivanja tog teksta, kada sam na ulici videla ljudi više nego ikad, prepune restorane i kafiće, staro, mlado, grupe penzionera, dečja kolica od kojih nije moglo da se prođe... Ti koji su živeli i još žive punim plućima paralelno su stvarali redove u prodavnicama, manijakalno kupovali brašno i histerisali oko nestašice kvasca. Iako se situacija menjala iz časa u čas, jedno je ostalo isto – mi, i posle više od dve nedelje, ne znamo šta znači držati distancu od dva metra. Do pre nedelju dana većina se smejala malobrojnima koji nose maske; danas skoro svi nose maske, a ne znaju da se udalje dva metra. Jednostavno, ne znaju. Instinkt da se u prodavnicu uđe po svaku cenu jači je od bilo koje distance. Mislimo da će nas maske i rukavice spasiti uprkos tome što se i dalje ponašamo kao nekad. Da ne govorimo koliko je takvo ponašanje i ranije bilo diskutabilno.

Mi smo srdačan narod, kažu, volimo da se družimo. Ne, mi smo nevaspitan narod koji voli da zabode nos u tuđa posla – i to bukvalno. Pod maskom još i više. Kako se toliko srdačan i druželjubiv narod večito deli, svađa, kinji, ogovara, ubija? Evo, ja sam prva „protiv naroda“, ali nikad nisam ni tvrdila da sam srdačna. A specijalno ne volim da se družim sa onima koji odgovaraju prethodnom opisu. Parkovima, kejevima, ulicama danima hodaju ljudi u grupama koji, prosto, toliko vole da se druže. Skupile se batice u trenerkama da prkose virusu, njima je sve i dalje mnogo smešno. I Zemlja im je ravna ploča pa su opušteni, ko je nama ostalima kriv. Ah, svi ti srdačni, pitomi, mili ljudi koji vole da se druže i ne mogu bez svojih prijatelja! Kako da ne. To demonstriranje drugarstva koje danima gledamo zapravo je bežanje od sebe i sopstvenih problema, takvim ljudima drugi služe kao štaka. Oni kojima je zaista stalo do drugih sede kod kuće.

Taj tako divan i druželjubiv narod poziva se ni manje ni više nego na... Tako je, Švedsku! Što bi rekao jedan građanin Tutina u Žilnikovom filmu „Logbook Serbistan“: „Nemci i Tutinci – MI SMO ISTI NAROD!“ Kao Srbi i Šveđani, braća rođena. Toliko sličnosti u mentalitetu, toliko odgovornosti, razumevanja, zajedništva, poštovanja... Neviđeno. Dok se pozivamo na daleku Švedsku, istovremeno posmatramo Italiju kao zemlju koja je na nekoj drugoj planeti. Gotovo hiljdau mrtvih svakog dana, užasni prizori iz bolnica, slike iz Bergama, deficit mrtvačkih sanduka... Sve je to na nekoj drugoj plenti. Pišu po komentarima na društvenim mrežama naši druželjubivi, srdačni sunarodnici da je to propaganda i da mrtve nisu lepo prebrojali. Hoće da znaju koliko ih je umrlo od nečeg drugog, koliko ih je umrlo pre mesec dana, pa da dokažu svoju srdačnu tezu.

Dok smo se delili na odgovorne i neodgovorne prvih desetak dana od uvođenja vanrednog stanja, delovalo je da se zaista ne može poslati nikakva druga poruka osim – ostanimo kod kuće. Javljali su se ljudi iz Kine, Italije, Španije, opisivali tešku situaciju, delili nam savete koji se svode na najvažniji – ne izlazite bez preke potrebe, poštujte distancu. Međutim, došlo je do konsolidacije i u našim redovima. Ljudska prava! Kako se ja toga nisam ranije setila?! Ljudsko pravo na šetnju, na kretanje, na basket! Šta je s mojim ljudskim pravom na socijalnu distancu?! Gde da tužim sve ove ljude (a nije reč o izuzecima) koji je se ne pridržavaju? Kome prijaviti sve one koji ne znaju šta su dva metra? Ako oniži NBA košarkaš ne bi po dužini mogao da legne između osobe A i osobe B – socijalna distanca je narušena. Pa da vdiš Švedske!

Nakon što smo se konsolidovali, počela je i ta čuvena struka da nam smeta. Tako je juče bilo poželjno ljutiti se na dr Stevanovića (kojeg mediji vole da nazivaju dr House) jer je rekao da se, ukoliko nastavimo sa druženjem i neodgovornim ponašanjem, sigurnim korakom bližimo italijanskom scenariju. Prvo – u čemu je pogrešio?! To se zna sve i da nije rekao. Drugo – ako ste upoznati sa serijom, zašto vam smeta što vam dr House bez uvijanja govori u čemu grešite? Treće – ne samo da smo srdačni i druželjubivi nego smo i nežni cvetići, da ne kažem cvećke od naroda. I hiljadito – s dr Milanom (dugosilazni na a) nemamo problem? Treba li mi možda njemu da se izvinimo što nas je slao u Milano? Da li je on zapravo najmoćniji čovek u državi pa niko ništa ne sme da mu kaže, ponajmanje da ga suoči sa rečima koje je sam javno izgovorio? Da smo na njegove ispade reagovali na vreme, možda nas ne bi slao na put. Ne, u tom slučaju smo uvek spremni da potegnemo sintagmu „vrhunski stručnjak“, ili „vrstan stručnjak“, to je još bolje. Doktore koji zaista rade i znaju o čemu govore, poput dr Stevanovića i dr Kisić Tepavčević,  u stanju smo odmah da napadnemo, što iz straha, što iz seksističkih pobuda.

Sram nas bilo tako srdačne.