Drvim, dakle postojim!

Život je pun ironije. Jedan od najboljih srpskih romana, po nekima i najbolji, počinje citatom iz Kur’ana: “Bismilahir-rahmanir-rahim!“ Tako počinje svako poglavlje u svetoj knjizi muslimana. U prevodu: „U ime Boga, opšteg dobročinitelja, milostivoga!“ Setili ste se već romana „Derviš i smrt“ Meše Selimovića. Priznajem, nisam to ja primetio, već pisac iz Bosne Muharem Bazdulj, rođen 1977. godine u Travniku. U tekstu posvećenom velikom Meši, objavljenom u hiljaditom broju časopisa „Vreme“, Bazdulj navodi ovo zapažanje, verovatno ne njegovo, već starije. Povod za pisanje o Selimoviću je sto godina od rođenja i poređenje dva romana ovog pisca „Derviša“ i „Tvrđave“. Kao i Bazdulju, i meni je za razumevanje Mešinih romana mnogo značila knjiga „Sjećanja“, Selimovićeva emotivna autobiografija. Iz nje sam saznao kako je Mešin rođeni brat, partizan kao i on, streljan po oslobođenju Tuzle, jer je iz nekakvog magacina razdelio sirotinji hranu. Budući pisac ne samo da nije uspeo da to spreči, nego je morao da nastavi život kao da je sve savršeno normalno. Imao je zadatak da dan kasnije održi nekakvo predavanje, govor, o novoj narodnoj vlasti i njenoj pravednosti. Tu svoju krivicu, kajanje i dileme, ugradio je mnogo kasnije u lik Ahmeda Nurudina. Prethodno je tragao za stilom, pokušavajući čak da piše kao Crnjanski, sa mnogo zapeta, ali svaki život ima svoju priču i svoju formu. Samo što se ona prava najteže nalazi.

Ironija je i da su „Novosti“ u svojoj biblioteci objavile 2004. godine roman koji je dobio NIN-ovu nagradu daleke 1966. pod mangupskim naslovom „Drviš i smrt“. Zvuči kao antiseksualna poruka ili kao filozofska misao o smislu života. Doduše, na koricama je naslov pravi, greška je samo na unutrašnjem listu koji nas uvodi u priču, pre posvete voljenoj ženi Darki. I pre pomenutog citata iz Kur’ana. Možda je omaška namerna, a možda podsvesna, frojdovska, jer Srbe sve što počinje na „kur“ podseća samo na jednu stvar. Uključujući i kurvu! Čak je i stara razrušena tvrđava ugarskog kralja Matije Korvina, iznad autoputa Niš – Leskovac, poznata kao Kurvin grad. A na latinskom, curva je bezazlena krivina. (Mada, i penis ponekad naginje ulevo ili udesno, to je činjenica. I on se svrstava u levičare ili desničare.) Što se tiče Matije, sina Janoša Hunjadija, on je na grbu imao gavrana (latinski corvus), otuda njegovo novostečeno prezime Corvinus. Nije imao dece sa napuljskom princezom Beatriče, sve se na kraju svodi na produženje vrste. Tronutost zbog toga dovela je do borbe za tron, prirodno.

Davnog leta 1982. godine, slučajno sam jedne noći slušao poeziju „ukletog princa“ Branka Miljkovića na njegovom grobu, na Novom groblju u Beogradu. Recitovao je jedan Ivan Karaklić iz Sevojna, prilično pripit, kao i mi, zadivljeni slušaoci. Nekoliko dana kasnije, na istom mestu, u Aleji zaslužnih građana, sahranjen je Meša Selimović. Nisam bio na sahrani, ali sam dan kasnije, na Petrovdan, došao na grob pisca s novostečenim drugom iz Bijeljine, jednim Mirzom. Zajedno smo učestovali na istraživačkoj akciji u Zemunu o položaju i kulturi Roma. Upravo sam završio srednju školu, a moj drug je bio dve godine mlađi. Ironija je i da sam nekoliko godina kasnije, idući na Karaburmu kod rođaka ili možda na utakmicu OFK Beograda, za koji navijam, na zidu Novog groblja video grafit: „Mirza i Velja“. Bilo je to uoči ratova devedesetih. Pitao sam se da li je to moj drug napisao? Ili možda Ivan, Dragana, neko od društva koje sam upoznao tog davnog leta? Ili je reč o nekom drugom Velji, a Mirza je možda neka devojka. Moj komšija Šaćir iz Bosne, imao je sina i četiri ćerke, a najstarija se zvala Mirzeta. Teško je naći odgovor na ovako neobične slučajnosti. Umesto toga, zaroniću u sećanje. Ako odem preduboko, to postaje sjećanje, jer sam prvih dvanaest godina govorio ijekavski. Vuku Karadžiću bilo bi milo da to čuje!

Da je Hemingvej živ, zajedno bismo proslavili rođendan. Doduše, ja treba da napunim tek devetnaest, a on bi imao preko osamdeset, da nije proveravao rad lovačke puške s pogrešne strane. Bliži se leto i da bih savladao napade melanholije, odlučio sam da se prijavim za istraživačku akciju u Zemunu. To nije kao more, ali nije ni kao klasična radna akcija na kojoj se rmbači i pevaju revolucionarne pesme. Već sam probao i jedno i drugo, na moru je dosadno ako ne nađeš devojku, na akciji teško čak i ako je nađeš. Bio sam u Grčkoj osamdesete, a na ORA Palić 81. tako da govorim iz proverenog ličnog iskustva. Kao Holden Kolfild, lovac u ražanom žitu.

Čitajući „Omladinske novine“ video sam prijave za različite letnje kampove „Mladih istraživača Srbije“. Odlučio sam se za istraživanje društvenog položaja i kulture Roma u naselju Vojni put na izlazu iz Zemuna prema Vojvodini. Nikome iz društva nisam rekao da sam se prijavio, jer ekipa iz četvrtog razreda gimnazije „Stevan Sremac“ prezire sve što miriše na dobrovoljni rad, a pogotovu na Cigane. Moje društvo nije šminkersko na rečima, ali kad dođe stani – pani, većina bi se opredelila za antikonformistički konformizam. Markirane patike, farmerke, kožna jakna... a sve tobože nonšalantno! Mi podoficirska deca ne možemo da se takmičimo s tim, pa nas prihvataju kao prave pankere sa vojničkim cokulama na nogama, iscepanim teksasom i vijetnamkama koje su zapravo lovačke jakne. Snagom ličnosti nadoknađujemo nedostatak para. Ipak, za Vojni put sam prećutao svima. Kad god možeš da izbegneš podjebavanje, učini to bez dvoumljenja!

Uoči raspusta, baš dok sam spremao prijemni za fakultet, stiglo mi je obaveštenje iz Beograda da sam primljen među mlade istraživače. Biće to sociološko istraživanje, dvadesetak dana od petog do dvadeset petog jula, tako da su većina studenti sociologije i nekoliko srednjoškolaca, među kojima i ja. Saopštio sam roditeljima da idem u Zemun, čim položim prijemni. Nisu pokušali da me spreče, ćale je samo obećao: „Moj kolega Naprelac dobio je prekomandu u Split, pa ako njegov stan bude prazan u avgustu, uzeću mu ključeve da idemo zajedno na more.“ Nisam želeo da ga razočaram odbijanjem, samo sam klimnuo glavom, a majka je uzdahnula. Na jesen me je čekala vojska, zato je bilo bitno da upišem fakultet kako bih služio dvanaest umesto petnaest meseci. Ono „plus tri“ bila je daleka budućnost te 1982. godine, u vreme dok smo se još oporavljali od Titove prerane smrti.

Preskačem nezanimljive detalje oko putovanja do Beograda, snalaženja oko tramvaja i nalaženja sedišta „Mladih istraživača“ na Novom Beogradu. Dočekala nas je Jagoda Savić, simpatična mala devojka iz Tuzle, koja je studirala u prestonici države. Mesto rođenja je bila jedina stvar koja nas je spajala, tako da se nisam mnogo trudio da je fasciniram. Uostalom, ne bih to nikako ni mogao!

U Zemunu se okupilo nas dvadesetak za sociološku i isto toliko mladih ljudi za istoričarsku akciju. Ovi drugi su proučavali nekakve narodnooslobodilačke teme, malo iz arhiva, a više razgovarajući sa borcima, koji su bili srećni da nekome povere svoje herojske uspomene. Smešteni smo u Višu školu za ekonomiku domaćinstva u Zemunu, u internat koji je tokom leta bio prazan. Sinulo mi je da je tu školu završila naša zgodna nastavnica domaćinstva iz osnovne škole, na koju smo mi dečaci usmeravali erotske fantazije, dok smo lepili albume sa voćem, povrćem i hranom bogatom belančevinama, mastima i ugljenim hidratima. Sve za njenu peticu!

- Ja sam Velja! – govorio sam pružajući ruku uglavnom starijim devojkama i momcima, koji su sa čuđenjem gledali nas nekoliko srednjoškolaca. Brzo sam saznao da je studentima to letnja praksa, te da im nije baš jasno da smo mi ovde dobrovoljno. Upoznali smo i jednog Roma već prvog dana, bio je to novinar Studija B Dragoljub Acković, koji je na toj beogradskoj radio stanici vodio emisiju „Ašunen Romalen“, što bi značilo „Slušajte ljudi“. Simpatičan čovek, nije izgledao kao Cigani koji su prodavali ili šibicarili na niškoj pijaci kod tvrđave. Poznanstvo sa tipičnim stanovnicima naselja Vojni put ostavljeno je za sutra. Za početak smo smešteni u sobe, održano nam je uvodno predavanje, dobili smo brdo upitnika koje je trebalo popuniti u razgovoru sa Romima i već je palo veče.

Dobio sam krevet u sobi sa dva još mlađa momka od mene, Mirzom iz Bijeljine i Duletom iz Požege, obojica su bili tek na polovini srednje škole. Četvrti član četvorokrevetne sobe bio je student Nenad iz nekog malog mesta centralne Srbije, koji je u Beogradu postao mangup, ali sa moravskim manirima. Već prvog dana pokazao nam je nekoliko erotskih fotografija neke debele žene koju je lično obradio, u svakom smislu. Nisu delovale ni umetnički, ni erotski, već više nego mučno. Gore nego kod Sartra! Samo se naivni Dule palio na te slike, pa sam uzeo jedan zaboravljeni prazan ram sa stola, skinuo mu zadnju stranu, ugasio pikavac na zidu, a zatim staklom i ramom uokvirio tu crnu tačku. – Slušaj Dule, ovo ovde je za mene tačka za meditaciju, a za tebe je pička. Mirza može da zamišlja šta hoće, a Nenad ima svoje fotografije u torbi. Znači, ovo je slika koju ne sme niko da pipne u narednih dvadeset dana, ali zato dozvoljavam da je gledate i da puštate mašti na volju. Jasno?

Mirza me pogledao kao da sam lud, ali bilo je u tom pogledu i tragova divljenja. Neša je nezadovoljno frknuo i strpao svoju erotsku zbirku u platnenu torbu, dok je Dule počeo da balavi: „Brate, ti si genije, jebo te miš, gde ti to pade na pamet! Pa ti si pravi umetnik!“

„Nisam Dule ni umetnik, ni genije, samo hoću da ti kažem da je sve u glavi, i ljubav i sve ostalo. A ako baš hoćeš da znaš, ja sam učitelj zen – budalizma!“ – izrekao sam tu mudrost u trenutku nadahnuća, a da nisam ni trepnuo. Zen-koani su se otvarali, iz njih izletali svici dubokog smisla, a zatim kao puzle slagali u mojoj glavi. Nisam hteo time da ih gnjavim.

Srećom, na vratima se pojavio bradati Ivan iz Sevojna, poslednji primerak izumrle hipi-vrste: „Momci, idemo na večeru! Niste se valjda već posvađali?“

Sigurno je čuo prepirku dok je dolazio kroz hodnik, ali Dule mu se obesio oko vrata i povukao ga do zida na kome je visila moja „slika“: „ Ivane, pogledaj molim te, šta je Velja napravio! Vidiš, ovu tačku je napravio cigarom, a onda stavio ram, zar nije ludo?“

Ivan se zagledao u zid, pa u mene, a onda se i on iskreno oduševio:  „Veljo, čoveče, pa ovo je fenomenalno!“

Nisam dao da me upecaju, bio sam nezainteresovan za pohvale:  „Šta je tu fenomenalno? Cigaretom sam zamazao zid, prekrio ramom koji je neka jadnica zaboravila da ponese kući i sad je ta tačka nešto posebno. Nekakav početak kosmosa, šta li? Pičkin dim!“

Mirza se ovaj put zainteresovao:  „Hej, to ti je stvarno dobro! Kosmos je na početku i bio jedna takva tačka ogromne gustine!“

„Gustine mojih muda!“ – oglasio se Nenad, ležeći na krevetu sa prekrštenim rukama ispod glave.

Nekoliko trenutaka vladao je muk, jer se društvo uplašilo da ću se uvrediti. Ali nisam, već sam mu dao za pravo: „Upravo tako, Nešo! Tvojih muda ili stidne brade onog tvog fotomodela, svejedno, sve je to isti pašnjak na kome ja ne nalazim ni duhovnu niti bilo kakvu drugu hranu. Zato, hajdemo tamo gde se stvarno jede, na večeru!“

Svi su se zacerekali, ne znam čime sam ih kupio, ali izgleda da ih je moje lajanje pridobilo. Ivan me čak i zagrlio, Mirza i Dule su se zalepili uz nas, a Nenad je ustao iz kreveta, udario me pesnicom u mišić desne ruke, ne baš prejako, ali dovoljno da zabridi: „Nišlija, opasan si ti tip! Svaka čast!“

Već  prve noći skembali su me na požarstvo. Srećom, Ivanova koleginica Dragana je došla da mi pravi društvo. Donela je flašu vina i to je pomoglo da prevladamo strah od upoznavanja. Ne sećam se prelaza iz razgovora u ljubljenje na hodniku, niti trenutka kada sam se zagnjurio u njenu dugu kosu. Znam da smo spavali u „kašika“ položaju i to je sve. Mada bi veštiji od toga napisali roman.

Dragana je stanovala u Studentskom domu na Karaburmi. Jedne večeri, posle pića u „Prešernovoj kleti“, po legendni omiljenom mestu Branka Miljkovića, nas nekoliko krenulo je u akciju. Naravno, vođa je bio naš guru Ivan, član redakcije „Vidika“ koja je objavila „Rečnik tehnologije“ i šifrovano pozivala Dečake da razbiju Ogledalo i sruše Crkvu (na crtežu je bila Skupština SFRJ). Ukratko, moj čovek, anarhista! Njegova devojka Olivera, iz nekog drugog finog sveta, u žutoj kišnoj kabanici „Jugoplastika“ Split, pomalo moja Dragana iz Prijedora, Dule, Mirza i ja. Možda još neko, ali svratili smo u Dom da se dokusurimo vinom. Iskoristio sam priliku da se istuširam i obrišem peškirom gospođice Mazalić, tako da mi je promakao trenutak odluke, donet uz preslušavanje „Azre“ i „Boe“.  Dali su mi vremena samo da se obučem, a onda je Ivan komandovao pokret: „Na grob Branka Miljkovića!“

Primičući se Novom groblju, moje sobne kolege Dule i Mirza pribijale su se uz mene, šapućući: „E, vala je ovaj Ivan neviđena budala, hajde da se mi vratimo u Zemun!“ Klimao sam glavom, ali me je interesovalo u šta će ovo da se izrodi. S druge strane, nisam osećao nikakav strah, bio sam u to doba mlad i besmrtan. Sećam se da smo brzo stigli, od glavnog ulaza pravo, pa onda desno. Otkud devojkama cveće i sveće i mirišljavi štapići, stvarno ne znam. U to vreme Indija je bila visoko kotirana, sigurno su sve to imale po sobama studenjaka.

Onda je počeo performans, koji je trajao satima. Ivan je recitovao izabrane pesme Branka Miljkovića, koji je u to vreme takođe bio „in“, kako se već govorilo. Po Splitu sam tog leta viđao natpise iste kao po Beogradu: „Čitajte Branka Miljkovića!“ Čini mi se da je i Dragana govorila neke stihove, ja sam pio vino i gurao flašu prema Duletu i Mirzi, da deca ne precrknu od straha. Postepeno su se opustili, a čak je i uzdržana Olja progovorila nekoliko reči o pesniku. Moja jedina zasluga je bila što sam iz Niša, tako da su me pustili da cirkam i klimam glavom, kao da sve, baš sve razumem. „Vatra i Ništa“, „Bitak i Nebitak“, imam ja to u noktu malog prsta. Samo se ne sećam da li ruke ili noge?

Nekoliko dana kasnije, stigao je telegram da je poginuo mladić Dragane Mazalić. Ispostavilo se da je lažan, neko se grubo šalio. Onda smo čuli vest da je umro Meša Selimović i da će biti sahranjen među velikanima. Tog dana smo imali da popunimo mnogo upitnika u ciganskom slamu naselja Vojni put, tako da nismo bili u masi koja je ispratila mog Tuzlaka na poslednje putovanje. Sutradan, ostavsi nasamo s Mirzom, rekoh mu: „Jarane, nas dvojica smo Bosanci! Red je da odemo na Mešin mezar. Kad smo mogli Branku, onako pjani ko guzice, možemo sad ko ljudi, kulturno!“

Mirza me pažljivo pogledao u oči i klimnuo glavom. Samo je dodao: „Ostavi se, bolan, Dragane, vidiš da ima momka. Ne bi me začudilo da joj je neko odavde poslao lažni telegram, da je opomene što se vuca s tobom!“

Zagrlio sam ga. Nisam zaplakao, a možda je trebalo. Uvijek ispadne da sam veći frajer nego što jesam. Imidž mi je jači od identiteta. Mirza je još bio jedno osjetljivo dijete, sa 17 godina i sada sa 47, i ja sam takav.

Uhvatili smo autobus od Zemun polja do Zelenog venca, pa pešice do Doma omladine, gde smo se ukrcali u onaj za Karaburmu. Lako smo našli grob Meše Selimovića. Bili smo sami, pa smo posedeli i poćutali neko vreme. Mirza se osvrtao okolo i na polasku zaključio: „Vidiš, Veljo, izgleda da ih poslije nekog vremena kremiraju, pa meću u urne. Toliko je velikana, a ovdje je prostor dosta mali. One noći mi se učinilo da je ogroman.“

„U strahu su velike oči!“, rekoh i nasmejah se. Nisam u to vreme znao da je praznik Svetih apostola Petra i Pavla, a još manje da je to moja krsna slava koju je deda Stojan prestao da slavi, jer mu je crvena partijska knjižica nadjačala sva crvena slova u crkvenom kalendaru.

Posle je bilo i ovo i ono, i ovako i onako. Išao sam na izložbu „Nemački ekspesionizam“ u Muzeju savremene umetnosti na Ušću, kupio dva litra vina i jedan popio sasvim sam. Onda je usledilo letovanje u Splitu s roditeljima, pa JNA, fakultet, ljubavi s rokom trajanja, ratovi i na kraju, ipak, brak. Moja privatna „Tvrđava“.

*Tekst objavljen u "Pressingu" br. 76 prenosimo sa dozvolom autora i glavnog urednika Dejana N. Kostića