Pripadnici zloglasnih "Osvetnika" konačno pred Sudom
Aafann 03 S

Photo: silverliquiddivine

Država prekida prikrivanje svojih monstruma

Krivično vanpretresno veće Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu saopštilo je da potvrđuje optužnicu Tužilaštva za ratne zločine, podignutu protiv pripadnika zloglasne formacije Vojske Republike Srpske "Osvetnici" Jovana Lipovca, Dragane Đekić, Gojka Lukića, Ljubiše Vasiljevića, i Duška Vasiljevića. Optužnica protiv njih podignuta je zbog ubistva 20 civila, u stanici Štrpci, 18 Muslimana, jednog Hrvata i jedne osobe nepoznatog identiteta, najverovatnije stranog državljanina arapskog porekla. Reč je o putnicima sa voza broj 671, sa linije Beograd - Bar, koji su oteti 27. februara 1993, nakon što su na njihovima kartama ispisana nesrpska prezimena.

Ovi pripadnici jedinice koja je logistiku dobijala iz Beograda i koju je predvodio ratni zločinac Milan Lukić, terete se za ratni zločin protiv civilnog stanovništva; žrtve su nakon otmice tukli i mučili u fiskulturnoj sali osnovne škole u selu Prelovu, potom ih poubijali i bacili u Drinu. Pronađeni su i identifikovani posmrtni ostaci Rasima Ćorića, Jusufa Rastodera, Halila Zupčevića i Ilijaza Ličine, a traga se za telima Esada Kapetanovića, Fehima Bakiju, Šeća Softića, Rafeta Husovića, Senada Đečevića, Ismeta Babačića, Tome Buzova, Adema Alomerovića, Muhedina Hanića, Safeta Preljevića, Džafera Topuzovića, Fikreta Memovića, Fevzije Zekovića, Nijazima Kajevića i Zvezdana Zuličića.

Na dan otmice Šefko Alomerović, predsednik Sandžačkog odbora za ljudska prava, u Beogradu je na željezničkoj stanici video Vladimira Matovića, savetnika za štampu predsednika SR Jugoslavije Dobrice Ćosića, kako razgovara sa jednim čovekom. Matovićev sagovornik je docnije, obučen u konduktersku uniformu, na poleđini voznih karata ispisivao nesrpska prezimena. Alomerović je optužio Dobricu Ćosića za podsticanje i zataškavanje otmice. Oni su podneli prijave protiv njega, a u sudskom procesu za klevetu Alomerović je ponovio optužbe i zapitao se zbog čega sud ne proveri njegov navod.

Tomo Buzov, oficir JNA, koji se vraćao iz posete sinu koji je služio vojsku, ubijen je zbog toga što se pobunio prilikom odvajanja Muslimana od ostalih putnika u vozu.

"Što je htio, što je mislio da može, nikad nećemo saznati. Znamo što je mogao. Mogao je šutjeti. Znao je Tomo Buzov da se 1993. i za manje gubila glava. Samo da je šutio, kao ostali u kupeu. Možda bi ga do smrti živog izjedala krivnja nemoćnih, ali bi ga izjedala živog. Nije to, uostalom, odavno bila njegova vojska. Ovoj njegov čin nije ništa značio. Ova je vojska umjesto zvijezde imala kokardu, i samo je kratko rekla 'Izađi!'. Malo kasnije ženski se vrisak iz vagona stopio s reskim zviždukom i vlak je produžio prema Prijepolju (Boris Dežulović, Priča o Tomislavu Buzovu).

Ubistvo putnika iz voza 671 nastavak je etničkog čišćenja istočne Bosne; za zločine progona i više ubistava Milan Lukić osuđen je na doživotnu robiju, njegov brat Sredoje Lukić na 30 godina, ali nisu odgovarali za zločin u Štrpcima. za to ubistvo osuđen je samo Nebojša Ranisavljević, jedan od monstruma iz "Osvetnika", na 15 godina zatvora, pred sudom u Podgorici. Kaznu je izdržao 2011. godine.

Žrtve su bile zaposlene u preduzeću "Ratko Mitrović", "Planum", u Prijepolju, ŽTP -u, i privatnim preduzećima, jedan je bio penzioner, najmlađi među njima, šesnaestogodišnji Sead Đečević, bio je učenik iz Bara.

U decembru 2014. pokrenuta je istraga protiv više lica osumnjičenih za ubistvo nakon otmice, a pred sudom Bosne i Hercegovine vodi se postupak protiv desetorice optuženih, među kojima su Luka Dragičević, komandant Višegradske brigade VRS, Boban Inđić, komandant Interventne čete u Višegradskoj brigadi, te Gojko Lukić, brat Milana Lukića.

U postupku protiv Ranisavljevića utvrđeno je da je grupa pripadnika Višegradske brigade, koju je predvodio Milan Lukić, nasilno zaustavila voz u stanici Štrpci, izvela 20 putnika i vojnim kamionom ih odvezla u osnovnu školu u mestu Prelovo kod Višegrada; oduzeli su im sve vredne stvari i dugo ih mučili, potom vezali i odvezli u napuštenu kuću u selo Mušići. U njoj su ih Milan Lukić i Boban Inđić ubili.

Prvi pisani trag o pripremanju otmice nastao je u Železničko-transportnom preduzeću Beograd, čiji je direktor bio Milomir Minić, visoki funcioner vladajuće Socijalističke partije Srbije. Reč je o dokumentu pod naslovom "Procena političko-bezbednosne situacije u železničkom čvoru Užice", namenjenom samom državnom vrhu, koji donosi stravični sadržaj: "Najveću opasnost za bezbednost pruge i objekata na njoj predstavljaju radnici muslimanske nacionalnosti. Oni su upoznati sa svim detaljima organizovanja železnice, jer su uključeni u svakodnevan proces rada. Što se tiče radnika muslimanske nacionalnosti zaposlenih u ŽTO (kojih ima 732), za sada se ne eksponiraju kao neprijatelji, ali nam otežavaju posao, jer zbog njih, tj. nepoverenja u njih, ne možemo da realizujemo neke operativne zamisli..."

Opasnost druge nacionalnosti, finansirana iz srbijanskog budžeta, možda će dobiti pravosudni epilog, a Tužilaštvo za ratne zločine možda će pronaći pismenog fiškala da mu uredi optužnicu. Pravda je spora, ali nikakva.

Oceni 5