Nova srpska trilogija: Početak bune na dahije (4)
Fafa 04 S

Photo: Ania Klosek

Država treba da bude slobodna, ali ne i podanici

Prezirući diplomatiju, mrzeći na svet u kome se pobede junaka za pregovaračkim stolom često pretvore u poraze, svet u kome mastilo vredi više od krvi smelih ratnika, Karađorđe nije ipak imao druge nego da počitajemom Dositeju Obradoviču naredi da odmah ide u poverljivu misiju u Bukurešt, i da tamo kako zna i ume uspostavi čvrstu vezu s ruskim elčijama i vojnim predstavnicima. Opskrbio je Dositeja džakom dvopeka, slanine i suvog mesa, i uoči polaska na put održao mu kratak govor: „Koekude, ljubezni Obradoviču, valja ti biti jako oprezan. Rusi jesu naša pravoslavna braća. Ali oni su narod veliki, i misle da ćemo im biti bliži srcu i da će se o nama bolje starati ako nas pretvore u Ruse. A ti znaš da Petar Dobrnjac i njegove ulizice Milenko Stojković, Jakov Nenadović i Jeremija Gagić, sekretar razvlašćenog Javnog pravitelstvujuščeg sovjeta, podbunjuju narod i viču ’hoćemo ruskog cara umesto haramije Karađorđa’. Rusi bi volju ovih suklata mogli protumačiti kao narodnu, pa u tom slučaju od nezavisnosti Srbije neće biti ništa. Pamet u glavu, pa se bori za naše ciljeve, i nemoj noću švrljati po Bukureštu, jer su vlaške kurve opasne, a ukoljica i secikesa ima na svakom koraku.“

Visokopočtajemi se Dositej – jedan od retkih onovremenih Srba koji će imati privilegiju da bude sahranjen s glavom na ramenima – poklonio po švapski i krenuo u Bukurešt. A Vožd je, suočen s približavanjem turskih vojski, nastavio diplomatičesku bitku za podršku evropskih država. Još Dositej nije stigao ni do Stambol kapije, Vožd je doneo odluku da piše velikom Napoleonu. U tadašnjoj Srbiji malo ko je znao da Francuska uopšte postoji, a samo je troje ljudi bilo čulo za smelog generala, nedavno krunisanog za cara, koji je ognjem i mačem razorio okamenjeni feudalni sistem i postavio temelje nove Evrope. Jedva je pronađen i pred Vožda doveden neki Rade Vučinić, Srbin iz Preka, koji je znao da čita i piše nemački, ali je, suočivši se s gnevnim Karađorđem, od straha u trenutku zaboravio i jednu i drugu veštinu. Suočen, međutim, s još gorim i stvarnijim strahom od gubitka glave, Rade se svega brzo prisetio, i sastavio laskavu poslanicu, odu Napoleonovim vrlinama i zaslugama, u kojoj je Karađorđe, uzdajući se u imperatorovu milost i razumevanje, izložio planove o obnovi Romejske avtokratije i ponovnom vozdviženiju časnoga krsta na kupolu Aja Sofije. Uveravao je cara da može računati na vernost i srčanost Srba i nudio mu slobodno raspolaganje „rudama olova i bakra, šalitrom, drvima za gradnju francuskog brodovlja i bezbrojnim stadima ovaca, goveda i svinja“. Pozivao je Napoleona da podrži ustanak koji će njegovu, Napoleonovu, luču prosveščenija proneti tamnim vilajetom evropskog dela Turske i slavodobitno užditi baklju večne slobode.

Još se mastilo nije osušilo na pismu, Vučinić je, ručavajući i spavajući u sedlu, pohitao u Beč, da ga preda na ruke vrlom mužu. Stigao je na vreme – Bonaparta je još bio u Vijeni – ali u nezgodan čas: car se s ljubavnicom bio zatvorio u budoar, nikoga nije primao, pa su Vučinića slagali da je Njegovo carsko veličanstvo sa svitom otišlo u Visbaden. Pismo je, sve vreme držeći pod nosom bočicu mirišljave tečnosti i prihvatajući ga rukom u debeloj kožnoj rukavici, primio ministar inostranih poslova, Šampani, i odmah ga prosledio prvom sekretaru Timonijeu na dezinfekciju. Sekretar je kasnije sadržaj pisma prepričao ekselenciji ministru, a ministar je, posle godinu i po dana, u nekoliko rečenica preneo Napoleonu sadržaj poslanice, skrećući pažnju na niz katastrofalnih protokolarnih, etikecijskih i pravopisnih grešaka u tekstu. Napoleon je momentalno podlegao jednom od povremenih napada besa. „Obnova Romejskog carstva! Vraćanje krsta na Aja Sofiju!“, urlao je na Šampanija. „Koještarije! Ako se već balkanski hajduci usuđuju da mi pišu pisma, kako se vi usuđujete da mi prenosite njihov besmisleni sadržaj!“ Karađorđeva poslanica nije mogla biti odaslana u nepovoljnijem trenutku. Nekako u to vreme, Napoleon se, pročitavši Kuran, oduševljen „veličinom njegove moralne sile“, najozbiljnije nosio mišlju da Francusku i Francuze prevede u islam i da na toranj katedrale Notr Dam istakne polumesec i zvezdu, a onda mu Šampani dolazi s predlozima nekakvog srpskog pobunjenika, koji sa razdaljine od 1.000 milja bazdi na rakiju i beli luk i koji bi da vrati krst na Aja Sofiju. Osim toga, Otomanska imperija je zakleti neprijatelj njegovog smrtnog neprijatelja – Rusije. Zašto bi slabio liniju sopstvene odbrane? Napoleon je odmah naložio ministru da svim francuskim ambasadama i konzulatima uputi dopis kojim se najstrože zabranjuje ne samo pomoć nego i svaki kontakt s Karađorđem i njegovim pobunjenicima.

Ta arogancija i nesmotrenost, kako ćemo videti, koštaće Napoleona prestola i života.[1]

Posle neuspeha Vučinićeve misije kod Napoleona, usledio je prividni i kratkotrajni diplomatski trijumf. Drugog avgusta 1807. u Beograd je sa svitom nalik na nešto uglađeniji karavan pozorišta senki Karađoz svečano ujahao večiti putujući ambasador imperatora Velike, Male i Bele Rusije, Aleksandra I, u Srbiji, Trakiji i Karavlaškoj, Njegova ekselencija Konstantin Konstantinovič Rodofinikin. Kao što izaslanik Rade Vučinić nije u dobar čas otišao kod Napoleona, tako ni Rodofinikin nije mogao izabrati gore vreme za dolazak u Beograd. Turske čete i ordije, užasno spore i neorganizovane, ipak su uspevale da se grupišu, i sve su više stezale obruč oko oslobođenih srpskih gradova i palanki. Zbog nesloge vojvoda i glavara, ustanici su gubili bitku za bitkom. Događalo se čak da neka četa savlada Turke, pa da se posle pobede, u trenutku malodušnosti, preda poraženom neprijatelju. Opet su neke kukavice u rajetinskoj poniznosti same sebi odsecale glave i polagale ih pred noge begova. Petar Dobrnjac i njegovi rusofili otvoreno su – doduše podalje od Vožda – izbegavali okršaje sa janičarima i krdžalijama. Smatrali su da u očima Rusa srpski poraz vredi više nego pobeda. „Ako nas Turci savladaju“, tumačio je skomračni Dobrnjac svojim pristalicama, „car će se, baćuška, sažaliti na nas. Pokrenuće silnu vojsku, potući će Turke i posle nas prihvatiti pod svoje okrilje. Ako nastavimo da idemo za Karađorđem, neće, velim vam, imati koga da oslobađa. Svi ćemo završiti nabijeni na kolac.“

Rodofinikin se Karađorđu još izdaleka, dok je ovaj bio u Bukureštu, nimalo nije svideo. Podozrevao je da je rusifikovani Grk spletkaroš, smutljivac i intrigant, i nije grešio u proceni. Kao carevog čoveka, međutim, morao ga je primiti i ukazati mu čast. Rodofinikinu se Vožd sa još veće daljine, čak iz Moskve, isto tako nije svideo. Ispravno je zaključio da kod Karađorđa spletke, laganja i laskanja nemaju nikakvu prođu, da kod njega, zapravo, ni čestitost, otvorenost i iskrenost nemaju prođu ukoliko se ne poklapaju s njegovim namerama, i zato je iz predostrožnosti, pre nego što je došao u audijenciju, Voždu kao prethodnicu poslao drugog sekretara, Avdejeva. Nesretni Avdejev, koji je posle posete Karađorđu napustio diplomatiju i otišao u dobrovoljno izgnanstvo u Sibir, nije ni sanjao šta ga čeka na audijenciji. Čim je kročio u pravitelstvenu divanhanu, za njim je ušao Petar Jokić, noseći tanjir na kome je bila usoljena glava serdara Miluna Pačavre, odsečena po Voždovom naređenju zbog kukavičluka iskazanog u borbi. Takav je bio običaj u Pravitelstvujuščemu sovjetu, glave su se donosile na tanjiru, ali Avdejev je pomislio da će je poslužiti za jelo.

Nije to bilo najgore što ga je zadesilo. Naknadne redakcije Nerođenih Istoriografa donekle su ulepšale zbitija, ali čak se ni preispoljni otačastvujušči lažovi nisu usudili da opovrgnu činjenicu da je Karađorđe odmah po ulasku gađao Avdejeva flašom, a onda se mašio za sablju, u nameri da mu odseče glavu i da je – umesto sultanu – pošalje ruskom caru u Peterburg. „Oružje! Oružje meni treba. A oni mi šalju suklate i onog Rodofinikina, za koga od silnog perja ne znaš da li je čovek ili rajska ptica.“

Karađorđev bes je narastao još od prethodnog dana, kada se iz diplomatske misije u Bukureštu vratio počitajemi Obradovič, donoseći na mazgi bratsku rusku pomoć: jednu pozlaćenu sablju, četrnaest zarđalih pušaka i odred od 180 olovnih vojnika. „Reci onom tvom ugursuzu, Rodofinikinu“, siktao je Vožd, „da mi na oči ne izlazi. A sad, sikter.“ Nesretni Avdejev je bauljajući izašao iz divanhane u tako lošem stanju da ga je Ciganka Mejra, sažalivši se, odvela u kuhinju, salila mu stravu i napojila ga magičnom vodicom protiv urokljivih očiju. Popečitelji i savetnici koji su se zadesili u Sovjetu skupili su hrabrost da Voždu predoče da to tako ne ide, da je ruski ambasador opunomoćeni carev poslanik i da je svaka uvreda nanesena Rodofinikinu, uvreda sasuta u imperatorovo lice. Karađorđe je preko volje pristao da primi Rodofinikina. Prethodno je otišao u crkvu Ružicu i nad Jevanđeljem se zarekao da neće popustiti gnevu. Pre nego što je odredio datum Rodofinikinove audijencije, pozvao je gospodara Gvozdena da se posavetuje šta mu je činiti.

„Koekude, Uzun“, rekao je, „sad mi treba dobar sovjet. Ako ga nemaš, bolje popij kafu i idi. Stvar je ozbiljna. Sloboda je na dohvat ruke, a izgleda da od nje ništa neće biti. Ne zbog Turaka. Turci su razbijeni. Preplašeni. Saterani u mišju rupu. Ma koliko, međutim, razbijeni bili, rasutost mojih vojvoda i knezova tolika jest da spram njih krdžalije izgledaju kao utegnuta ćesareva vojska. Duše su knezova i vojvoda, Uzun, vrlo male. A mnogi ih uopšte nemaju. Još se nismo čestito ni oslobodili, a jedni bi da tu slobodu poklone ruskom, a drugi austrijskom caru. Ne mogu bez ropstva i zavisnosti. Sad vidim da njima Turci uopšte ne smetaju zato što su Turci inoverci, osvajači, zulumćari i haramije, nego zato što zauzimaju mesta za koja misle da pripadaju njima. Postavi Petra Dobrnjca za beogradskog pašu, na kolenima će taj ići u Carigrad da sultanu ljubi stope. Očas će zaboraviti ruskog imperatora. Na drugoj strani imaš ove što misle da je Rusija daleko, i da je bolje da nad nama oficijelno vlada austrijski car, da šalje pare, hranu, džebanu. A da oni ovde vedre i oblače. Sad je došao i ovaj Rodofinikin, koji veli da moram uvesti konštituciju. Konštitucija će, veli, u Srbiji zavesti red i zakon. A ja među ovim rđama jedva malo reda uspostavljam i sabljom. Znaju da ću saznati šta rade, znaju da će izgubiti glavu, ali ne mogu da se uzdrže od pasjaluka. Takav je to soj. Ne znam šta da radim?“

Gospodar Gvozden je isto tako dobro, a možda i bolje od Vožda, znao da se ustanak nalazi pred propašću. Mnogo godina kasnije, Nerođeni će Istoriografi, pravdajući svoju brzopletost, tvrditi da je pobuna bila preuranjena. Gvozden je, međutim, još pre sastanka u Orašcu bio uveren da ustanak kasni čitavih sto godina. A možda i više. Za razliku od ratobornih knezova, on je uviđao da su u imperiji u kojoj sve propada, i oslobodilački pokreti osuđeni na propast. Nepromišljene pobune u Srbiji i Grčkoj ne samo da nisu postigle cilj – oslobođenje od otomanske dominacije – nego su Bolesniku sa Bosfora na veoma čudan način produžile život. Da su hrišćanski narodi u Turskoj poslušali trezvene savete svetogorskih kaluđera, da su bili strpljivi i gledali svoja posla, osmansko carstvo bi se veoma brzo srušilo samo od sebe, kao kula od karata. Suočeni, međutim, sa smrću, progonima, odsecanjem glava i gubitkom imovine, Turci su zbili redove, prenuli se iz letargije, latili se oružja, a evropske carevine su – u strahu od mogućnosti da se kuga pobune prenese i na njihove teritorije – poduprle trošne granice osmanskog devleta. Osećajući da je Vožd uzdrman serijom poraza i da je momenat pogodan, gospodar Gvozden se upustio u opasnu avanturu da Karađorđu predstavi svu pogrešnost oslobodilačke strategije.

„Gospodaru“, rekao mu je, „konštitucije što se tiče, to ne bi trebalo da te brine. Uzmi koju ti drago knjigu, na koricama napiši Konštitucija, i odmah ćeš ućutkati one koji ustavom hoće da ograniče tvoju, da bi uvećali sopstvenu moć. I ja mislim da su konštitucije katoličke trice i kučine. Vlast mora biti u rukama jednog čoveka, samodršca, poglavara države, i ne sme biti ničim ograničena. Ako oslabe tvoju moć, a to im je namera, oslabiće državu. Oni hoće moć. Ti im je nipošto ne daj. Snaga države počiva na slabosti njenih podanika. Zato ti je moj savet da manje ratuješ protiv Turaka, a više protiv naših pustahija, jer ti neće Turci – kako je Mejra i prorekla – odseći glavu, nego tvoji kumovi. Jeste da su Turci baš zaseli, evo sede već četiristo godina, ali znaj da ih Bog nije ovde doveo da bi njih nagradio, nego da bi nas kaznio. Kako su došli, tako će i otići, ali kada za to dođe vreme. Dobro ovo upamti, to mi je jednom rekao moj dobrotvor, rahmetli šejh Harun, a taj je znao šta priča. Sve je unapred video šta će biti. Ako budemo nestrpljivi i neposlušni, pripovedao je šejh, ako se oglušimo o božije proviđenje i oslobodimo se turskog ropstva pre isteka kazne, onda ćemo robovati pod srpskim izrodima, munaficima, ne vredi da ti prevodim šta to znači, još uvek za njih nema reči u našem jeziku, a kamo puste sreće da je nikada i ne bude. Ti će munafici odbaciti i pogaziti krst, a na čelu će nositi plamteću Iblisovu zvezdu. Četrdeset i pet godina, koliko im je određeno da vladaju, opustošiće Srbiju više nego Turci za četiristo pedeset, koliko je njima određeno. Ako misliš dobro Srbiji, onda sklopi mir sa Turcima. Za njih je mir pogubniji od rata. I sam si čovek trgovac. Razvijaj trgovinu. Bogati se. Ne bacaj pare na preskupo švapsko oružje. Agama i begovima daji novac pod kamatu. Nateraj ih da sami rade svoju zemlju. Neće proći ni deset godina, prodaće Turci crno ispod nokta, pokupiti prnje i pobeći glavom bez obzira. A onda, onda možeš na kuli Nebojši istaći srpski barjak – purpurno polje sa zlatnim ravnostranim krstom – jer će se, ne učiniš li tako, tamo zavijoriti trobojna crveno-plavo-bela krpa, znamenje francuskih revolucionarnih munafika i medžisija. Kada sklopiš mir s Turcima, možeš serbez povesti rat za oslobođenje Srba od Srba-ugursuza. Ne vredi ti ništa da im sečeš glave. Na mesto odsečenih, izniknu im po tri nove, doduše, na drugim telima, ali sa istom pokvarenom pameću. Zapamti šta sam ti rekao: država stiče moć tako što je uzima od podanika. Zbog toga ugursuzi vole rat. Zbog toga suvim zlatom plaćaju Filipa Višnjića i druge slepce da klepaju ratničke pesme i podbunjuju narod na pohode. Država u ratu slabi, a oni jačaju. Nije, Đorđe, sloboda za svakoga. Država treba da bude slobodna. Ali ne i podanici. Eto, ja ti rekoh šta mislim, a ti čini kako ti je volja.“

„Sve je, Gvozdene, tačno što si kazao“, rekao je Vožd. „Jeste da ja ne znam ništa o munaficima, iblisima, zvezdama i pročaja, ali vidim da ovo ne vodi nikakvom dobru. Evo, čim Turcima jabandžijama i Bošnjacima posečem glave, odmah ću s erlijama sklopiti primirje. Nego, hajde sada sa mnom u odžakliju, na divan s Rodofinikinom. Sedi blizu mene i gledaj me popreko da ne bih načinio neki zulum i uvredio ruskog cara.“

Ušavši u odaju za prijem, gospodar Gvozden je ugledao Petra Dobrnjca i rusofile, nadodoljene, obučene u svečanu odeždu, zakićene perjem i odlikovanjima skinutim sa prsa pobijenih begova i paša. Udarajući se šapicama u grudi, pocupkujući od radosti, stajali su u grupicama, obraćajući se jedan drugom nekim zaumnim ruskim jezikom, na kome se „slavna ruska vojska“ govorilo – „slavnaja, ruskaja, vojskaja“. Utom je u odžakliju, uplašeno ali ponosno, zakoračilo njegovo visokoblagorodije, večiti ambasador Konstatin Konstantinovič Rodofinikin, odeven u živopisnu odoru protkanu zlatnom srmom i raskošno ukrašenu perjem. Karađorđe je gosta sačekao sedeći na visokoj pozlaćenoj stolici, posebno za tu priliku kupljenoj u Zemunu, a Rodofinikinu je bio namenjen niski i klimavi tronožac donet iz vodenice Vilimana Radića. Ambasador se teatralno poklonio i počeo toržestveno glagoljiti: „Vrlo plemeniti i moćni voždu hrabrog srpskog naroda. Karađorđe Petroviču! Najposle došao je tenutak da ratnici imena hrišćanskoga odbace jaram turski i povrate patničkim plemenima hrišćanskim staru slavu i blagostanje. Otomanska Porta objavila je rat Rusiji zbog njenoga staranja za sreću jednovernih naroda, zbog našega zbližavanja sa vama, draga jednoverna braćo. Srpski narod pokazuje svetu primer šta može učiniti junački duh, oduševljen hrišćanskom verom i ljubavlju prema otadžbini.“

Saslušavši laskavi govor, Karađorđe je klimoglavom pozdravio Rodofinikina i kratko mu rekao: „Sedi!“ Nije to bio kraj iskušavanju voždove trpeljivosti. Nekako saznavši, verovatno od Petra Dobrnjca i rusofila, da se Karađorđe na jevanđelju zakleo da će se prema izaslaniku Njegovog Imperatorskog Veličanstva ljubezno ponašati, pernati se Rodofinikin usudio da, u ime ruske vojske, od Karađorđa zatraži pomoć u ljudstvu – „nekih 4.000 srpskih vojnika, čije bi učešće u ratnim operacijama simbolično učvrstilo prijateljstvo među pravoslavnim narodima.“ Besan kao ris, crven u licu, iskolačenih očiju i nabreklih vratnih žila, Karađorđe je, naoko odsutan, nožem odsecao glave darovanih, olovnih vojnika. Na trenutak se nosio mišlju da i samom sebi odseče glavu, da je dohvati za perčin i olupa je o Rodofinikina. Ali se uzdržao. Otpustio je ruskog poslanika i zatvorio se u sobu da u samoći ožali brata kome je već zakazao vešanje i po tatarinu poslao poruku da spremi konopac i dobro namasti omču.

Već sutradan je krenuo u pohod na Užice. Ispred dugačke kolone od nekih osam hiljada hajduka i bećara, išla je banda mehterbaše Salka Dordomuza, a zaprega od dvadeset četiri zarobljena Turčina vukla je bateriju blistavih bronzanih topova. Gospodar je Gvozden, prisetivši se da mu je nesnosni Glas onomad prorekao rušenje kuće, blagovremeno dojavio Anki da sa sinovima Pavlom i u međuvremenu rođenim Matejom ide u zbeg na Jelovu Goru. Pored vožda, na crnom arapskom atu, jahao je Obren barjaktar sa visoko podignutim stegom – zlatnim krstom na purpurnom polju – kojim je zamenjena privremena rusofilska crveno, plavo, bela trobojka. A za kolonom vojske vukla se sablasna povorka ubogih, u crno zavijenih žena, majki, sestara i baba devojaka koje je obeščastio Karađorđev brat Marinko. Vožd se više nije mogao pretvarati da ih ne primećuje. Sve vreme pohoda molio se Bogu i nadao da će se dogoditi čudo koje će sprečiti bratoubistvo, ali u Srbiji su – tada, kao i pre i kao zauvek – moguća samo čuda koja navode na bratoubistvo. Nemajući kud, predao je vojvodi Stanoju Glavašu komandu nad vojskom i naredio mu da ga sačeka pred Užicem, a on je podbo konja i u galopu odjurio da obesi Marinka. Usput je polako počeo da nazire mračne obrise svog bezizlaznog položaja i svu nesreću sudbine koju je izabrao prihvatajući da bude vođ oslobodilačkog prevrata smišljenog u dalekoj budućnosti. U skomračnim ćitapima i disertacijama Nerođenih Istorografa – kivnih na Karađorđevu tvrdoglavost i samovolju – već je bilo zapisano da je ubio brata. Mogao je promeniti odluku – ko bi mu se suprotstavio – poštedeti Marinka, izmlatiti ga konjskim amom i zapretiti mu da više ne čini zulume – svejedno bi ostao zapamćen kao bratoubica. A ako ne obesi Marinka daće za pravo Petru Dobrnjcu, rusofilima i svima onima koji tvrde da se – osim što je kršten – ni malo ne razlikuje od Aganlije i brata mu Sali-age, zvanog Rudnički bik. Dobro zna Karađorđe da je mnoge ljude posekao i povešao za mnogo manje krivice od Marinkove. Neke čak bez ikakve krivice. Ne smogne li snage da ubije Marinka, ne samo da će izgubiti autoritet i ugled, nego će izbrisati svaku razliku između njega i dušmana protiv kojih je podigao ustanak. Zato je odlučio da učini ono što je morao učiniti. Marinko se, međutim, iako je poslušno pripremio konopac i vezao omču, isto tako molio i uzdao u čudo i čak uspeo da ubedi samog sebe da će se Đorđe predomisliti, pa ga je vožd zatekao kako spokojno plasti seno.

„Koekude“, povikao je sjahujući s konja, „gledaj da umreš kao čovek. Nemoj da kukaš i da moliš za milost. Nema milosti. Prekrsti se, pa u ime Boga da se prihvatimo posla.“ Majci Marici, koja je u suzama istrčala iz kuće, strogo je zabranio da žali za Marinkom. I majka ga je – znajući da sa Đorđem nema šale –poslušala.

Poslušao ga je i Marinko, prekrstio se, smerno namakao omču na vrat, sačekao da Đorđe zategne konopac, izdahnuo i ostao da visi na kućnim vratima kao tužno znamenje svih budućih srpskih bratoubilačkih revolucija.

[1]      Na sudbine velikih ljudi često presudno utiču bizarni događaji. To se dogodilo i Bonaparti. Prema svedočenju Petra Jokića, zbog dobrih odnosa sa Francuskom, izostavljenih iz potonjih istorija, Karđorđe je, gnevan na Napoleona, a sprečen da mu odseče glavu, velikog vojskovođu danima psovao na pasja kola. Voždov bes i psovke privukli su pažnju Ciganke Mejre. „Koji ti je, Đorđe, taj Napeleon što ga povazdan kuneš?“, pitala je verna vračara. „To je francuski car“, rekao je Karađorđe, „a na njega se gnevim jer neće da pomogne srpsku borbu i priča po Jevropi da bazdim na rakiju i beli luk.“ „Oca mu jebem“, rekla je Mejra, „smrsiću mu ja konce, samo mi nabavi baksuzovu sliku.“ Jokić pripoveda da je Janićije Prendić specijalno tim poslom išao u Zemun, odakle je doneo primerak Wiener Zeitunga u kome se nalazila gravira francuskog imperatora. Mejra je – piše Jokić – od voska napravila verno Napoleonovo podobije, zaklala belu kokošku, ugurala u lutkinu glavu kokošiji mozak, a u grudi srce, obmotala lutku crvenim koncem i zakopala je u zemlju. Do tada čeličnog zdravlja i nepobediv, genijalni vojskovođa je počeo da poboljeva i da donosi nepromišljene odluke. Samo se uticajem Mejrine crne magije može objasniti zbog čega je Bonaparta, osvojivši Moskvu, iznenada naredio povlačenje vojske, i blistavu pobedu pretvorio u poraz koji je iznenadio i njegovog protivnika na bojnom polju – Kutuzova. Dalji sunovrat sudbine velikana i njegov žalostan kraj u izgnanstvu, na ostrvu Sveta Jelena, dobro je poznat. Treba napomenuti i to da nikada nije utvrđeno od čega je Napoleon umro.

(Kraj)

Oceni 5