Još jedna godišnjica državnog zločina i sramote
Topcider3

Photo: Milan Živanović/XXZ

Državni rukopis smrti

Prošlo je punih 17 godina od ubistva Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića, gardista koji su obezbeđivali vojni objekat Karaš, državnog zločina u čije je zataškavanje uključena celokupna moćna i nedodirljiva vojno obaveštajna mašinerija. Samo je deo istine konstatacija da je reč o nerasvetljenom zločinu; naime, nije saopšteno ko je pucao, ali dosad nije verodostojno demantovana utemeljena pretpostavka, a ima i svedoka koji ukazuju na to, da su gardisti u krugu Karaša videli zapovednika vojske bosanskih Srba Ratka Mladića i da im je presudilo njegovo svemoćno obezbeđenje. Druga pretpostavka, da su Milovanovič i Jakovljević omeli utovar ili istovar kokaina, ili ukradenih stvari, čuvanih u magacinima Karaša, ukazuje tek na moguću spregu visokoprofitnog kriminala i svesrpskog šestocifrenog patriotizma. Vojna verzija o ubistvu i samoubistvu davno je raskrinkana kao bedni pokušaj zataškavanja.

Godišnjica ubistva gardista je i godišnjica, ove godine peta, otkako je tadašnji premijer Aleksandar Vučić rekao očevima ubijenih Janku Jakovljeviću i Petru Milovanovću i njihovim zastupnicima da će “nadležni državni organi ispitati sve činjenice u vezi sa ovim tragičnim događajem na Topčideru”. Formirana je komisija o čijem radu i eventualnim rezultatima javnost nije obaveštavana.

Dokazano je profesionalnim i nepristrasnim veštačenjima da je isključeno samoubistvo bilo kog vojnika i da je Jakovljevića i Milovanovića ubila treća osoba.

Haški tribunal bio je zainteresovan za slučaj Topčider. Florans Artman, tadašnja (2004.) portparolka Tužilaštva Tribunala, napisaće da je do maja 2002, kada je sam potpisao ukaz o vlastitom penzionisanju, Mladić živeo u Beogradu i pojavljivao se na javnim mestima.

Bilo je jasno, konstatuje Florans Artman, “da pravda neće stići deset do petnaest hiljada učesnika u zločinima”. “Posledice su mnogo dublje, jer nije osuđena politika koja je iza tih zločina, a nove generacije su vaspitane u zabludi da ta politika nije bila u svojoj suštini zločinačka. Rezultat: pravednici su naterani da ostanu u senci, a počinitelji zločina nisu stigmatizirani u društvu. Zbog toga što Srbija nije raskinula sa prošlošću, od nje se ne može osloboditi”, piše Florans Artman povodom topčiderskog ubistva.

Ustavni sud Srbije naložio je Višem tužilaštvu i Višem sudu u Beogradu još 2013. da preduzme sve mere kako bi se u najkraćem roku okončao pretkrivični postupak i otkrili počinioci ubistva dvojice gardista. Takođe, presudom Ustavnog suda utvrđeno je i to da je “propuštanjem (tužilaštva i suda) povređeno ‘pravo na život’ zajemčeno Ustavom Srbije. Danas ti dokumenti deluju kao neobavezne preporuke.

Pravo na život znači ono što je rekla nesporna svedokinja Rosa Jakovljević, majka ubijenog Dragana, u svedočenju pred Ženskim sudom u Sarajevu, decembra 2017.

“Posle Dragana poginulo je jedno devet vojnika, svi su stradali zbog Ratka Mladića, koji je i vama zlo napravio u Bosni. Dragan i Dražen su bili na straži u kasarni Karaš. Oficiri iz kasarne su kamere bili isključili. Prethodno su njih dvojica bili zatvoreni tri dana, jer su videli Mladića kada su ga izvodili…”, rekla je Rosa Jakovljević.

Srbija je hladnokrvno ubila dva svoja vojnika, pokazavši da u tom monstruoznom aparatu ima stvorenja koja će, u ime viših ciljeva, počiniti ili prećutati zločin. Dražen i Dragan nisu poslednje žrtve Ratka Madića, i posle njih stradali su svedoci njegovog skrivanja u objektima Vojske Srbije i Crne Gore, a i dalje umiru žrtve srebreničkog genocida koje su sticajem okolnosti, preživele streljanje.

U Srbiji se ratni zločinac slavi kao heroj, o njegovim žrtvama se ćuti, o genocidu u Srebrenici govore jedino oni koje režim proglašava izdajnicima. Ili pripadnici milionske armije bezosećanih negatora.

Šta će biti sa državnim zločinom u Topčideru.

Oceni 5