Tamo gde prestaje očaj, a narastaju samoća i tišina
Kovin

Photo: Slobodan Todorović

Dugo putovanje u pustinju

Otpočinje diktatura kasnog brimera

dani su sve vlažniji i kraći

Magla je i sumrak bogova,

Viskonti na pustom trgu u Veneciji

obuzet vrtoglavim projekcijama smrti...

između klimavih senki mrmota ćemo ići

i kao samci nećemo se prepoznati, opet...

te žene i ja, čiji se putevi ukršataju

dovoljno dugo da me već sapliću nemoć i tuga

kompjuter je pametniji od mene

jer CRNI FLEŠ ( E: ) prepoznaje se kao C R N I,

dok ja ne oplemenjujem prisustvo želje,

ubrzanjem na mokrom asfaltu, u poželjnu tačku preloma!

dolazim kući, toksičan, jer dalje nemam kud

sve više me nerviraju tzv. ženski artefakti,

plastične papilotne sve češće padaju s veš-mašine,

odskaču k’o pijane žabe i bacaju me u očaj

dok rudarim po špiljama kupatila,

tražeći izgubljeno oko svrhe...

makeup prekriva blede slike nataloženih odraza,

u ogledalu, a besmisao okoliša nastupa kao oluja

postajem sve prisniji sa miševima

koji na šapicama od velveta

plešu po hladnoj terasi noći, u potrazi za širinom,

baš kao i ljudi koji godinama tonu

u bratski krčag plemena, smerno...

spremajući se, o aleluja,

za duga putovanja u pustinju, tamo

gde prestaje očaj, a narastaju samoća i tišina

Oceni 5