Moja privatna istorija: Kako sam postao vojnik JNA (1)
Aaluko 01 S

Jesen 1976: Novinar 'Duge' Petar Luković u nekoj seoskoj nedođiji na reporterskom zadatku

Photo: Lična arhiva/petar Luković

Dugogodišnje pripreme za život u uniformi

Diplomirao, pa se zaposlio: Petar Luković u redakciji 'Duge' početkom 1977.Kad sam početkom sedamdesetih prvi put dobio običan plavi koverat u kojem se nalazio preteći Poziv iz vojnog odseka opštine Zvezdara, nije mi bilo svejedno. Jeste, studirao sam mašinstvo, teoretski bio zaštićen kao beli medved, jer sam od voljenog Fakulteta dobio potvrdu da sam redovan student  - ali da odem lično u Opštinu, na peti sprat, da se na licu mesta suočim sa direktnim predstavnicima Jugoslovenske narodne armije, nije bilo bezbolno kao kad odem, recimo, u kafanu ili u bioskop.

Odrastao u vreme kad su mnoge radio stanice u okviru popularnih emisija koje su se sve zvale istovetno (“Želje i pozdravi slušalaca”), u obilju radosti i sreće preko celog dana emitovale poruke mnogobrojnih porodica (otac, majka, tetka, baba, šurak, svastika, brat od ujaka, strina, šurnaja, teča)  koje sinu Zoranu, Draganu, Miroslavu, Mići, Stevi ili Luki žele “srećan odlazak u vojsku”, nisam se osećao opušteno. Naprotiv. Uvek me je mučilo pitanje zašto mnogobrojne familije žele detetu “srećan” odlazak u JNA, znači li to da ima i “nesrećnih” odlazaka? Čemu to pominjanje sreće, kad je sreća lutrija, neuhvatljiva i skliska? Još biti u JNA, u uniformi, godinu dana!

Posebno se kamen stvarao u stomaku od motivacionih pesama tipa “Rado ide Srbin u vojnike”, u staroj verziji (Радо иде Србин у војнике/ Где зелене бере ловорике/ Борба њему забава је драга/ Још милије саломити врага/ Јер пушчани прах/ Не задаје њему страх/ Њега на бој мати/ И невеста прати, прати/ Отац жели седи/ Да врага победи, победи/ Напред иде с оружаном Србин руком/ А зимзелен вије му се за клобуком/ Пева, кличе српски син/ Пред њим стрепи душманин/ Њега на бој мати/ И невеста прати/ Отац жели седи/ Да врага победи!), mada ni novija nije ništa manje odvratna (Odlazim ti/ odlazim ti majko u armiju/ Nek veselo pesme bruje/ kola nek se viju/ Kada stignem/ kada stignem, poslaću vam slike/ Nek se vidi rado ide, Srbin u vojnike/ Kada stignem, kada stignem, poslaću vam slike/ Nek se vidi rado ide, Srbin u vojnike).   

Redakcijski zadatak: Biti na svečanoj večeri zbog dolaska Kebira Bedija, tad popularnog u seriji 'Sandokan' , proleće 1977.

Tešio sam se da ću studirati malo duže, što se i desilo, da će put ka diplomi trajati godinama (trajao je sve do 29. juna 1976. kad sam iznenada diplomirao na Mašinskom fakultetu), da će civilizacija shvatiti uzaludnost ratova i ukinuti sve vojske na ovom svetu, including JNA/Džej En Ej, valja biti samo malo strpljiv pa će Nesvrstani predvođeni drugom Titom promeniti mentalitet Planete, ako baš moram u vojsku - da baš ne idem odmah posle diplomiranja, pa gde ću sad u uniformu kad su me u “Dugi” zaposlili već prvog jula 1976, zar nije red da malo budem radnik-samoupravljač tj. novinar, uzeću potvrdu iz “Duge” da sam zaposlen, ti fini ljudi iz Vojnog odseka mora da imaju razumevanja za generaciju koja želi da se dokaže radom, nije valjda da Vojni odsek brine samo o tome koga će i kad poslati da oduži Dug Domovini (kako se poetski zvalo služenje vojnog roka).

Već je stigla 1977. kad mi se čitav život vrteo oko punka (The Ramones, pre svih), posla u “Dugi” i smene na Studiju B, gde sam radio svakog dana od pet popodne, a subotom celu noć. Bilo je to vreme kad sam polako postajao workaholic: radio sam po 12 sati dnevno, pisao, uređivao, puštao ploče, pravio matrice za jutarnji program.

Dva meseca pre odlaska u JNA: Petar Luković sa članovima grupe XTC, London, decembar 1977.

U nekoliko srećnih navrata boravio sam u Londonu odakle sam donosio hrpe najnovijih albuma: The Sex Pistols, The Jam, The Stranglers, Ian Dury, XTC, The Clash, Elvis Costello, Television… Preslušavanje ploča postalo je šifra za stalno okupljanje prijatelja: pilo se, jelo se i slušalo se glasno. Muzika je bila naša droga, još uz najnovije singlove i albume koje sam među prvima imao u Beogradu. Izlazilo se, nego šta; visili smo po kafanama, išli redovno na večere, autobusom se vraćali kući oko ponoći, jer sutra ujutru već valja biti u “Dugi”. Na vojsku gotovo da sam zaboravio. Još kad sam u junu upoznao (buduću suprugu) Višnju, stvarno se činilo da je JNA nešto daleko i nestvarno što me se uopšte ne dotiče.

Susret pre vojske, jesen 1977: Petar Luković između Zdenke Kovalčiček i Sandre Kulijer

Ali, već decembra pomenute 1977. stigao je plavi koverat iz Vojnog odseka – poziv za služenje vojnog roka. Najviše je brinula moja majka Bosa; šta ako odeš negde daleko, recimo, na granicu; šta ako te bace na neku planinčinu? Umela je da likuje: e, sad ćeš, konačno morati da se briješ svaki dan, kao tvoj otac, a ne da onako neobrijan ideš među ljude i sramotiš roditelje. I da se ne svađaš s ljudima, da budeš pristojan. Nije mi samo majka davala savete. Prijatelji koji su već bili u JNA, ponašali su se kao mudraci: nemoj da se kurčiš, budi skroman, ne pominji da si novinar u “Dugi”, ne pominji da radiš na Studiju B, ne javljaj se ni za šta dobrovoljno, ako te pitaju da li znaš engleski kaži ne znam, gledaj da se ne ističeš, budi neprimetan, najbolje nevidljiv. Njihovi saveti bili su motiv za najveći strah: šta ako me primete i šta ako ne budem nevidljiv?

Dok je bilo kose bilo je i frizure: Petar Luković, sredina sedamdesetih

Smognem snagu i odem u Vojni odsek da čujem gde ću služiti robiju. Imena raznih opakih kasarni nisu bili tajna: Bileća, granica sa Albanijom, granica s Bugarskom, Vis, neka nedođija u Crnoj Gori, vrelo Trebinje, jug Makedonije. Skromno, bez da izazivam nevolju, kako su me učili, uđem u kancelariju Vojnog odseka Zvezdara; na zidu mapa SFRJ, neke zastavice na mapi, dva čoveka sede dok ja stojim. Kažem im kako se zovem, dam im plavi koverat, oni me ponude da sednem što mi nije izgledalo kao dobar znak; mora da je nešto strašno, mislio sam, dok mi je znoj lagano ali spooky klizio niz vrat usred ledenog decembra.

- Lukoviću, pazi ovamo – diže pogled jedan od dvojice za stolom. - Sombor, vazduhoplovstvo. Da se javiš 10. februara do osam uveče. Potpiši ovde – reče on i gurnu mi nekakav papir.

U redakciji 'Duge' 1977. godine: Petar Luković pomaže oko nagradne igre za čitaoce

Ne gledajući šta potpisujem, potpišem u šoku od sreće. U tem Somboru! Tri sata od Beograda. Ravnica. Još u vazduhoplovstvu, u plavo-teget uniformi, a ne kao gušter u pešadiji! Kasarna na aerodromu. Samo par kilometara od centra grada. A u centru grada sve šta mi treba: kafane, pošta, bioskop. JNA, here I am! Stiže vam veteran sa punih 27 godina!

(NASTAVIĆE SE)

Oceni 5