Dosije: Paramediji na Zapadnom Balkanu (2)
Aafan2

Photo: jaume-pinya

“Duhanska afera” – regionalni model funkcionisanja paramedijskih struktura

Zagrebački nedeljnik “Nacional” pokrenuli su 1995. godine Ivo Pukanić i novinar Denis Kuljiš koji će se dve godine kasnije povući iz tog zajedničkog poduhvata. Iako se tokom Tuđmanove vladavine istakao u borbi protiv njegovog režima, druga strana medalje zvana “Nacional” bila je obeležena skandaloznim tekstovima i aferama u kojima je ovaj medij uspeo da se poveže sa kontroverznim diplomatama, tajkunima, korumpiranim političarama i podzemljem u Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori. Sam Pukanić javno se hvalio da je bio blizak prijatelj sa generalom Hrvojem Petračem koji je u Hrvatskoj bio uhapšen i osuđen zbog otmice sina generala Vladimira Zagorca. Bio je blizak i sa Tomislavom Karamarkom i Ratkom Kneževićem kontroverznim biznismenom poreklom iz Crne Gore. Pukanić je bio jedini novinar koji je uradio intervju sa Antom Gotovinom dok je ovaj još bio u bekstvu zbog optužnice Haškog tribunala.

Za Pukanića je bilo karakteristično i to što se uvek u javnosti hvalio prijateljstvima sa uticajnim ljudima na različitim položajima, a često je bio optuživan i kao osoba koja je svoju novinu koristila za reketiranje i ucenjivanje, tako što je tražio novac u zamenu da se kompromitujuće stvari o određenoj ličnosti ne objave. Uprkos brojnim kontroverzama i sumnjivim poslovima kojima se bavio, Hrvatsko novinarsko društvo - organizacija koja je zajedno sa “Nacionalom” bila korisnik pomoći USAID-a u okviru programa ProMedia -proglasilo je Pukanića 2005. godine za novinara godine.

Iako učesnik mnogih skandala, Ivo Pukanić je ipak ostao zapamćen po kreiranju “Duhanske afere”, koja će do današnjih dana ostati paradigma i model uzor za delovanje paramedijskih struktura u regionu Zapadnog Balkana. Afera koja je odjeknula u celom regionu bivše Jugoslavije zasnivala se na lažnim informacijama koje su posredstvom Vilijama Montgomerija i ljudi iz kabinetaVojislava Koštunice dostavljane Pukaniću koje je ovaj potom plasirao u seriji tekstova koje je objavio “Nacional”. Tako objavljene informacije kasnije preuzima i dalje distribuira čitava mreža medija u Srbiji i Crnoj Gori i to mahom onih koji su na ovaj ili onaj način bili povezani sa novčanim donacijama USAID-a i glavnim američkim diplomatom u regionu i koordinatorom pomoći medijima Vilijemom Montgomerijem.

Za “Duhansku aferu” vezuju se i Pukanićevi bliski prijatelji Petrač i Knežević, sa kojima je uspeo da čak četrdeset i tri nedelje uzurpira medijski prostor Zapadnog Balkana. Cilj afere bio je da se politički oslabe tadašnji premijeri Srbije i Crne Gore Zoran Đinđić i Milo Đukanović i na taj način spreče mere koje su u to vreme preduzimane kako bi se zaustavio i u legalne tokove uveo sveprisutni šverc duvana u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji.

Početkom maja 2001. godine predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić obelodanio je planove za izgradnju fabrike duvana u Srbiji čiji je investitor trebalo da bude multinacionala duvanska kompanija “British American Tobacco”. Izgradnjom fabrike i kontrolom prometa duvana planirano je regulisanje tržišta i sprečavanje šverca cigareta u zemlji zbog čega je ta izjava bila shvaćena kao najava ugrožavanja interesa hrvatske duvanske industrije koja je u tom periodu držala preko 40 odsto crnog tržišta sa svojim proizvodima dok je ostatak nelegalnog tržista “pripadao” kompaniji “Japan Tobacco International”.

U takvim okolnostima, u proleće 2001. godine, hrvatski nedeljnik „Nacional“ je lansirao takozvanu „Duhansku aferu”, objavljujući seriju naručenih tekstova, u kojima se napada legalno izabrano državno rukovodstvo Srbije i Crne Gore. Neposredna meta napada u tekstovima “Nacionala” tada je bio biznismen Stanko Subotić, koji se bavio legalnom distribucijom cigareta i kao takav predstavljao konkurenciju “Tvornici duvana Rovinj” (TDR). Kako su pokazala brojna kasnija suđenja po tužbama koje je Subotić podnosio protiv “Nacionala”, plan inicijatora afere bio je da se preko Subotića kriminalizuju legalno izabrana rukovodstva Srbije i Crne Gore, pre svega njegovi lični prijatelji Milo Đukanović i Zoran Đinđić. Pozivajući se na obaveštajne podatke, mediji su kasnije navodili da je upravo TDR stajala iza kampanje pokrenute protiv Đukanovića i Đinđića. Prvi tekstovi pojavili su se u hrvatskom listu “Republika”, a odatle ih je preuzeo „Nacional“. Oba lista bila su u vlasništvu Ive Pukanića koji je, zajedno sa svojim prijateljem i saradnikom Ratkom Kneževićem (odmetnutim bivšim saradnikom Mila Đukanovića), tvrdio da su objavljeni tekstovi potkrepljeni istraživanjima i da za sve navedene tvrdnje poseduje dokaze koji, međutim, nikada nisu predočeni javnosti.

Pukanić je na sudu priznao da je najveći deo informacija dobijao od Kneževića, ali i da je deo podataka dobio od američkog ambasadora u Beogradu Vilijema Montgomerija što je deo javnosti protumačio kao nastojanje američke administracije da preko svog ambasadora, oslabi pozicije Đukanovića i Đinđića. Kasniji razvoj događaja pokazao je, međutim, da je, radeći iza leđa Stejt departmenta, Montgomeri nastupao u svom ličnom interesu grubo zloupotrebljavajući diplomatsku funkciju koja mu je bila poverena. Po okončanju dužnosti u Beogradu Montgomeri će ostati upamćen kao jedini američki ambasador koji je odbio da se vrati kući u svoju matičnu državu, odlučivši da se trajno nastani u regionu u kojem je u više mandata obavljao diplomatsku službu i u kojem je već bio dobro razradio svoje privatne komercijalne poslove.

Zbog svojih privatnih poslovnih interesa Montgomeri je, preko sebi podređenog šefa ispostave CIA u Beogradu Gabrijela Eskobara, Pukanića snabdevao navodno poverljivim podacima CIA sa ciljem da se za račun regionalnog duvanskog lobija ispune zahtevi TDR-a u pogledu dobijanja dozvole za gradnju fabrike duvana u Čačku. U svojim mutnim poslovima Montgomeri se povezao i sa tadašnjim Đinđićevim političkim protivnicima u Srbiji, ali i sa brojnim interesnim grupama u Srbiji i Hrvatskoj. U kampanji protiv Vlade Srbije, „Duvansku aferu“ spremno su iskoristili politički protivnici Zorana Đinđića u opoziciji, pojedinim medijima i službama bezbednosti svesno stvarajući konfuziju oko afere i plasirajući dodatne neistine i dezinformacije.

Nakon što je Pukanićev „Nacional“ objavio svoje pamflete, a regionalni mediji to kao po komandi preneli, iz kabineta tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice su se potrudili da pomenuti materijal u vidu, dokazima nepotkrepljenih, lažnih optužbi dostave italijanskim istražnim organima inicirajući na taj način decenijsku istragu o švercu cigareta iz Crne Gore u Italiju koja će se završiti potpunim fijaskom nakon što italijanskom tužilaštvu bude postalo jasno da je materijal deo balkanskih spletki i intriga.

U sklopu istrage o međunarodnom švercu cigareta, italijanski antimafijaški tužilac Đuzepe Šelzi iz Barija, saslušao je iskaz Ive Pukanića u Trstu 10. jula 2002. godine, a u vezi italijanskog krivičnog predmeta 742/99-21. Zagrebački „Nacional“ je objavio taj zapisnik 2009. godine posle ubistva Pukanića, a kasnije ga je preneo i beogradski nedeljnik „Vreme“.  Iz tog iskaza se vidi da Pukanić nije raspolagao pouzdanim informacijama niti bilo kakvim dokazima za tvrdnje iznete u „Nacionalu“. Većina podataka koje je imao bili su ili iz druge ruke ili su poticali od ne baš pouzdanih sagovornika. U svom iskazu Pukanić se najčešće pozivao na Ratka Kneževića koga je hvalio kao pouzdanog i kredibilnog sagovornika u vezi sa „Duhanskom aferom“. Govorio je i o svom prijateljstvu sa američkim ambasadorom u Beogradu Vilijamom Montgomerijem. Pukanić pri kraju svedočenja izgovara dve važne rečenice iz kojih se jasno nazire pravi cilj lansiranja duvanske afere. „Montgomeri mi je čestitao što je ovim člankom politička karijera Mila Đukanovića završena“, rekao je tada Pukanić i dodao: „Može Đukanović potrajati još jednu godinu, godinu i po dana, treba videti šta će se dogoditi Zoranu Đinđiću.“

Da je afera bila veštački kreirana sa jasnim političkim i finansijskim interesima potvrdila je i sama autorka „Nacionalovih“ tekstova Jasna Babić koja je svedočila da je po novinarskom zadatku, definisanom u redakciji zagrebačkog „Nacionala“, u kasno proleće 2001. doputovala u Beograd gde je srela Vojislava Koštunicu nakon što joj je rečeno da tadašnji predsednik SRJ navodno raspolaže senzacionalnim dokazima o umešanosti srbijanskog premijera Zorana Đinđića u poslove crnogorske duvanske mafije. Prema njenom svedočenju taj sastanak je ugovorio Ratko Knežević i to telefonskim pozivom Aleksandru Tijaniću, svom nekadašnjem kolegi iz "Slobodne Dalmacije", koji je u to vreme bio Koštuničin savetnik za medije.

“I tako smo se našli na desetak minuta u skromnom, neidentificiranom beogradskom uredu, bez službenih tajnica i predsjedničkoga osiguranja. Ni danas ne znam zašto smo se našli: nikakve dokaze nije Koštunica držao u ruci, ali je meni održao neku vrstu predavanja o Đinđićevoj ovisnosti o crnogorskim kriminalcima, bjelodanoj iz činjenice da se on jednom zgodom vozio u privatnom avionu duhanskoga kralja Stanka Subotića Caneta. Činjenicu je, pak, izvukao u već objavljenom Nacionalovom tekstu, upravo s mojim potpisom”, navela je Babićeva opisujući sastanak sa Koštunicom.

“U Zagreb sam se vratila potpuno zbunjena. Ivo Pukanić jednako je bio zbunjen mojim izvještajem o uzaludnoj misiji. 'Ma to je Monty nešto pobrkao. Koštunica se valjda predomislio', rekao je, moj tadašnji šef, tješeći me zbog izgubljenoga truda i vremena. Monty je bio naziv od milja za Williama Montgomeryja. Tim intimiziranjem Pukanić je s djetinjastim ponosom apostrofirao svoju bliskost s utjecajnim i sveprisutnim američkim diplomatom”, napisala je Babić otkrivajući odakle je zaista potekla “Duvanska afera”. Nakon što je uvidela da je čitava afera nameštena, Jasna Babić, koja je bila autorka prva dva teksta, povukla se iz spornog serijala koji je “Nacional” nastavio da razvlači još sledeće dve godine.

Pažljivim posmatranjem i analizom procesa kreiranja i eksploatacije „Duhanske afere“ jasno se može uočiti obrazac delovanja paramedijskih struktura. Ta šema funkcioniše na taj način što u uzajamnoj sprezi zainteresovani otuđeni centri moći najpre kreiraju a potom, preko medija koje kontrolišu, i lansiraju određene izmišljene ili tendenciozne priče koje kasnijim prenošenjem, od strane takođe povezanih medija u regionu, postaju centralne teme u javnosti. U drugoj fazi procesa, koji je osmislio Koštuničin savetnik za medije Aleksandar Tijanić, paramedijski materijal preuzimaju i dalje u javnosti potenciraju pojedini politički krugovi sa ciljem da se izazove reakcija domaćih ili stranih institucija. Kada se taj cilj postigne medij koji je inicirao čitavu priču, zajedno sa svima onima koji su solidarno učestvovali u njenoj distribuciji, svaku reakciju institucija predstavljaju kao dokaz tačnosti svog pisanja čime započinje novi ciklus eksploatacije afere koji se u osnovi zasniva na recikliranju jedne te iste inicijalne medijske priče sa ciljem da se izazovu sumnje i reakcije međunarodnih faktora, a lažno predstavljena slika stvarnosti u dominantnom delu javnosti stekne status gotovo neupitne istine. Osim interesne koristi za kreatore i izvršioce radova u plasiranju afere, kao krajnji rezultat tako skrojenog i primenjenog mehanizma ostaje široko rasprostranjen interpretativni okvir koji će biti primenjen u svim kasnijim sličnim slučajevima što pokretačima afere otvara neslućene mogućnosti. Upravo po opisanom obrascu, tzv. „Tijanićevoj šemi“, nakon „Duhanske afere“ vlade Zorana Đinđića i Mila Đukanovića redovno će, raznim povodima, biti optuživane za saradnju sa organizovanim kriminalom iako za to nikada nisu ponuđeni bilo kakvi validni dokazi.

Bez obzira na sve kasnije demantije i otkrića, jednom lansirana i od strane velikog broja medija preuzeta laž postaje sastavni deo široko rasprostranjenog interpretativnog okvira čime je u praksi demonstrirana moć paramedijskih struktura i njihovih mehanizama delovanja. Takav način delovanja, po ugledu na model koji je primenio „Nacional“, biće nastavljen i kasnije, naročito u vreme vladavine režima Borisa Tadića kada će, sticajem okolnosti, upravo ubistvo Ive Pukanića biti iskorišćeno da se po istom scenariju, posredstvom paramedijskih struktura, u taj slučaj na silu uvuče Milo Đukanović.

Političko-medijski udar Borisa Tadića na Crnu Goru

Ivo Pukanić i njegov kolega Niko Franić ubijeni su 23. oktobra 2008. godine na parkingu redakcije nedeljnika “Nacional” od detonacije eksplozivne naprave dok su ulazili u Pukanićev automobil. Ovo dvostruko ubistvo, koje je izvedeno u centru Zagreba, duboko je uznemirilo hrvatsku javnost i rezultiralo energičnom policijskom akcijom i, kako se tada govorilo, tesnom saradnjom istražnih organa bivših jugoslovenskih republika u akciji pod operativnim imenom “Balkan express”. Ubrzo je uhapšeno osam osoba kojima je suđeno na dva ovojena suđenja – jednom pred Županijskim sudom u Zagrebu i drugom pred Specijalnim sudom u Beogradu.

Čitav ovaj slučaj, međutim, pratile su brojne kontroverze, počev od veza samog Pukanića sa hrvatskim i regionalnim podzemljem, preko veoma čudnog i neprofesionalnog ponašanja hrvatskih organa tokom istrage, pa sve do, političkim razlozima motivisane, odluke vlasti u Srbiji da njeni pravosudni organi, uprkos odsustvu dokaza, preuzmu sudsko gonjenje navodnih nalogodavaca atentata. Zbog brojnih zloupotreba i očiglednog upliva politike u samu istragu ovaj slučaj je postao istorijski primer koji je potpuno ogolio pravu prirodu odnosa između političkih vlasti, bezbednosnih aparata i kriminogenih struktura u Hrvatskoj i Srbiji čije su vladajuće strukture, zarad postizanja određenih političkih ciljeva, tokom istrage ubistva Pukanića, otvoreno zloupotrebile državne institucije (bezbednosne službe, istražne organe i pravosudni aparat), ali i kontrolisane medije i čitavu novinarsku profesiju.

Tako su hrvatska policija i Tužilaštvo već na samom početku istrage, bez jasnih indicija ili bilo kakvih dokaza, kao motiv likvidacije vlasnika “Nacionala” proglasile njegovo pisanje o takozvanoj “duvanskoj mafiji” (serija tekstova iz 2001.godine), iako je u međuvremenu taj nedeljnik objavio veliki broj novih afera, a i sam Pukanić je sve češće pominjan u kontekstu sukoba pojedinih hrvatskih kriminalnih grupa. Istovremeno sa pokušajima hrvatskih vlasti da se otarase vrućeg krompira koji je pred evropskim partnerima, u samoj završnici pristupnih pregovora za članstvo u EU, pokazivao stvarne razmere organizovanog kriminala u Hrvatskoj, nastupile su i tadašnje vlasti u Beogradu na čelu sa predesednikomBorisom Tadićem i njegovim ključnim operativcem za političko-obaveštajne poslove Miodragom Rakićem koji su, zarad svojih političkih ciljeva, odlučili da preuzmu gonjenje navodnih nalogodavaca atentata.

U tu svrhu poslužila im je okolnost da je u organizaciju atentata bio umešan Slobodan Đurović zvani Kardinal, kum Sretena Jocića, što je iskorišćeno kao dovoljan povod da se imenuje glavni osumnjičeni. Jocićeva ličnost je za ovu namenu bila pogodna iz još nekoliko razloga. U pitanju je bila osoba nesumnjivo kriminalne prošlosti, sa podebelim policijskim dosijeom, kojoj se u tom trenutku sudilo za još jedno ubistvo, a zbog čega je postojao prostor za trgovinu sa njim. Ta trgovina je podrazumevala ponudu oprosta svih Jocićevih ranijih grehova ako na sebe preuzme deo krivice za atentat na Pukanića (ulogu organizatora, ali ne i nalogodavca) i da kao naručioce tog ubistva optuži tadašnje režimske neprijatelje broj jedan – Mila Đukanovića, premijera Crne Gore i ljude iz njegovog okruženja, koji su sedam godina ranije bili glavna meta napada tokom “Duhanske afere”.

U Srbiji, gde je jedino i vođen sudski postupak protiv optuženog za naručivanje atentata, posle nekoliko godina šarade i medijskih predstava, inače svojstvenih režimu kojim je rukovodio Boris Tadić, proces je u februaru 2015. doživeo svoj konačni krah. Odlukom Apelacionog suda u Beogradu optužbe protiv glavnog osumnjičenog Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam, pravosnažno su odbačene, baš kao i činjenično neutemeljeni “dokazi” koje je protiv njega ponudilo Tužilaštvo za organizovani kriminal.

Paralelno sa istragom i suđenjem za ubistvo Ive Pukanića, od dana atentata pa sve do izricanja pravosnažne oslobađajuće presude Sretenu Jociću koji je pred sudom u Beogradu bio optužen kao organizator i naručilac likvidacije hrvatskog novinara, u srpskim, crnogorskim, a delom i hrvatskim medijima, vođena je intenzivna kampanja u nekoliko osnovnih smerova. S jedne strane, u očiglednom dosluhu sa Tužilaštvom i kriminalističkom policijom, srpski mediji su nastojali da “eksluzivnim” senzacionalističkim informacijama u javnosti podupiru sumnje iznete u optužnici za koje, kako se ispostavilo, ipak nije bilo ozbiljnih dokaza. S druge strane, potenciranjem takođe ničim dokazane pretpostavke da je iza Pukanićevog ubistva stajala takozvana “duvanska mafija”, mediji su po očigledno političkim instrukcijama, često olako i neargumentovano iznosili maliciozne optužbe na račun Mila Đukanovića, premijera Crne Gore koga je Pukanić svojevremeno u tekstovima optuživao kao glavnog organizatora šverca cigareta na Balkanu.

Detaljnim uvidom u pisanje medija o slučaju ubistva Ive Pukanića, može se utvrditi da je indikativno to što se u stotinama, a možda i preko hiljadu tekstova samo u štampanim medijima, našlo malo onoga što je Tužilaštvo neuspešno pokušalo da dokaže na sudu. U gotovo stoprocentnom broju slučajeva spekulacije kojima su se bavili mediji vođeni senzacionalističkim porivima, ispostavile su se ili kao netačne ili kao pretpostavke za koje Tužilaštvo nije uspelo da pronađe validne dokaze.

U pokušaju da na sve moguće načine u slučaj na silu uvuku rukovodstvo Crne Gore ljudi iz kabineta Borisa Tadića iskoristiće mrežu medija i paramedijskih struktura pod kontrolom tadašnjeg režima kako bi medijskom hajkom poduprli slučaj koji je u to vreme, takođe po nalogu iz kabineta predsednika, montiralo Tužilaštvo za organizovani kriminal.

Uprkos okolnosti da je od pokretanja “duhanske afere” već bilo proteklo više od sedam godina i što je ona već uveliko bila prekrivena velom zaborava, beogradskim provladinim medijima nije zasmetalo da njenim ponovnim iskopavanjem ovom kriminalnom slučaju dodele jasan politički predznak. Svojim tekstovima i izveštavanjem u tim nečasnim rabotama učestvovačće Politika pod uredništvom Dragana Bujoševića, tabloid Kurir, Večernje novosti, Press, Glas javnosti, Blic, te nedeljnik NIN. Sa hrvatske strane u tom poduhvatu podršku će im pružati Nacional i Jutarnji list, dok će iz Crne Gore učešće u kampanji uzeti Vijesti, Dan i Monitor. Među kreatorima lažnih medijskih sadržaja naći će se ponovo Ratko Knežević čije će svedočenje pred Županijskim sudom u Zagrebu biti odbačeno kao nekredibilno, ali i Milorad Veljović, tadašnji direktor srpske policije, koji će svojim dvosmislenim izjavama davati kredibilitet naručenoj medijskoj kampanji.

Svi izveštaji učesnika u medijskoj kampanji naručenoj iz kabineta tadašnjeg predsednika Srbije svodiće se na manje ili više suptilno ukazivanje da iza ubistva Ive Pukanića stoji lično predsednik Crne Gore Milo Đukanović. Kako bi dokazao te naručene optužbe, specijalni tužilac za organizovani kriminal Saša Ivanić ponudiće optuženom Sretenu Jociću status svedoka saradnika pod uslovom da kao naručioce Pukanićevog ubistva imenuje Mila Đukanovića i Stanka Subotića, što će Jocić odbiti i o ovoj ponudi obavestiti javnost preko svog advokata.

Pozivajući se na izjavu Ratka Kneževića beogradski list Blic će u jednom trenutku objaviti “informaciju” o tome da “ima ozbiljnih indicija da je predsednik Hrvatske Stjepan Mesić predao Borisu Tadiću u Sofiji materijale u vezi sa ugroženošću predsednika Srbije do kojih se došlo u istrazi ubistva Ive Pukanića i Nike Franjića”. Već narednog dana Mesić će demantovati te navode kao potpuno iskrivljenu verziju onoga o čemu je sa predsednikom Srbije pričao u četiri oka u glavnom gradu Bugarske. Šest i po godina nakon atentata na Pukanića i Franjića, 2. marta 2015, Apelacioni sud u Beogradu je potvrdio odluku o oslobađanju Jocića čime je presuda, kojom su odbačeni navodi srpskog tužilaštva, postala pravosnažna. O slučaju zloupotrebe ubistva Ive Pukanića u političke svrhe i sprezi medija, politike i srpskog specijalnog tužilaštva na sajtu Medijske mreže Antidot objavljen je obiman dosije 2015. godine koji u celini možete pročitati ovde.

Iako su vladavinu Borisa Tadića obeležili gotovo apsolutna kontrola političkih centara nad medijima i brojne veštački kreirane kampanje i afere čije su mete bili protivnici režima ili ljudi obeleženi za javni odstrel, u pogledu paramedijskog delovanja taj period obeležiće skandal vezan za operaciju „Skurau“, odnosno „Afera Tićino“ kako je ona nazvana u srpskoj javnosti, u kojoj se prvi put pojavio pisani međunarodni dokaz da su se vodeći ljudi jedne srpske institucije koristili uslugama lažnih medija u svojim zvaničnim međunarodnim aktivnostima.

Oceni 5