Duhovi prošlosti

Od oktobra 1996. do marta 1999. u Beogradu je izlazio mesečnik XZ, urbani magazin, čiji je glavni i odgovorni urednik bio Petar Luković. Jedna od najpopularnijih XZ rubrika zvala se “Ploče koje nisu na prodaju”, posvećena omiljenim albumima. Čitaocima XXZ portala, kao hommage za davno umrli magazin, predstavićemo sve tekstove iz ove rubrike, sa idejom da 2019. nastavimo tamo gde se 1999. stalo.

Nikad nisam ništa skupljao, pa ni ploče. U stvari, ne. Skupljao sam svašta. U stvari, ne, samo sam po­kušavao. Prvo sam (negde sa pet-šest godina) pokušavao da skupljam ku­tije šibica, pa šarene kamenčiće, pa on­da marke, pa stare pare, pa nove pare (to mi je najlošije išlo i još uvek mi loše ide), pa sa šesnaest-sedamnaest trofejne brushaltere (to mi je jedno vreme dobro išlo, sad nikako).

Nekako sam više voleo da pravim stvari nego da ih skupljam. Napravio sam desetak ploča: Kocka, kocka, kockica, Disko kockica, Branko peva Šouca, Putno Pozorištance..., međutim, ni rođene ploče nisam skupljao. Imam jedno dve-tri, ali ne znam tačno gde stoje i skuplja­ju prašinu. Čak ni svih naslova ne mogu da se setim.

Najviše sam skupljao Bitlse. To je bi­lo logično, pošto sam bio apsolutno, sa­svim, potpuno i totalno zaluđeni fan. Od stotinak naslova koje je moj bend imao na repertoaru za letnje svirke po mor­skim hotelima, više od polovine su bili Bitlsi. Međutim, ni njihove ploče nisam skupljao. Ne znam zašto, ali kad je muzi­ka u pitanju oduvek sam imao bioskop da skupljam pesme, a ne ploče. Pravio sam svoje sopstvene kompilacije na kase­tama. Pored već pomenutih naslova mog obožavanog benda, bilo je tu prilične raznoraznoće. Oduvek sam verovao da je svaka muzika dobra, samo što svaki žanr ima i dobrih i groznih pesama.

Snimao sam, osim Bitlsa, na moje "best ofove" zaista raznoće: Dylan - Senjor; Mama's & Papa's - Kalifornija džonja; Gershvin - Rapsodija u šljiva plavom; ZZ Top - Moje stare dronjave farmerke; Čor­ba - Dve kinte, druže; Traditional - Gde, bre, sad nađe da me ostaviš, Lusil; Ceca - Šta je to u tvojim venama što te tera tu­đim ženama; Billy Holliday - Pikova dama peva bluz (tužna pesma); Brega - Roken-rol mjuzik; Queen - Radovan baca daske; Sting - Mesečina, bato...

Eh, kako bih voleo da je mo­ja neskupljačka priroda bila daskupljačka. Imao bih sad kolekciju šibica, kolekciju mara­ka (nemačkih), imao bih svoje lične antologije od kojih bih sad pustio jednu da me dorazneži. Mislim, ono, raznežio sam se kad sam se setio svih ovih pesama. Nažalost, nemam ih. Ni "best ofove" nisam uspeo da sakupim. Daš da presnimi ovaj, daš da presnimi onaj i - ne­maš. A pazi sad ovo! Ipak imam jednu ploču koja nije za prodaju!

Ovih dana sam završio novu knjigu za decu i potražio nekog da mi je ilustruje. Znam i da glumim i da sviram i krečim i žongliram, mogao bih reći da sam pomalo renesansni tip, ali samo zbog crtanja ne mogu da se merim sa Leonardom. Za crtanje sam pravi konj. Ne umem da nacrtam ni čiča Glišu.

Potražim nekog ko čiča Glišu ume da nacrta, jer mi je baš to trebalo i nađem čoveka. Odem kod njega da se dogovorimo i on mi pokaže par svojih knjiga: Ale i bauci, Četiri priče o Prrrrdku, Zoosenke, i još štošta. Krenemo da žvaćemo o stilu čiča Gliše koji mi je potre­ban, ali neću sad da žvaćem o tome, jer nije žvaka o knjizi nego o ploči. Uosta­lom, oko knjige smo se brzo sporazumeli i krenusmo da žvaćemo o svemu i svače­mu. Najviše o muzici.

U uglu gitara naslonjena na pijanino, na pijaninu gomila svezaka sa tek­stovima i notama. Sve Bitlsi. Flešbeknemo se u tinejdžere. Super. Na rastanku mi tutnu neku kasetu: "Preslušaj ovo". Elem, kako sedoh u kola ubacim je u kasetofon.

Jebo te bog (izvini za psovku, to ne liči na mene jer sam dečiji glumac, ali) jebo te bog - Bitlsi. I to pesme koje nikad nisam čuo!

Čuo sam da Bitlsi imaju pesme koje niko nije čuo i ja ih sad slušam! Jeeee! Poslednja pesma: Rubber Soul. Pesma koja se po legendi izgubila i nije se pojavila na istoimenom albumu. Čoveče, odnosno ženo, već ko si, nisam znao da sam se dovezao do kuće, tek kad se kaseta završila vidim da sedim u kolima na parkingu.

Popnem se gore i zovnem Rastka. Pitam, gde si to našao? On se čudi: "Zar nisi video omot?". Ja nazad u kola. Na omotu stoji The Rubber Soul Project, a na zadnjoj strani umesto "All songs by Lennon - Mc Cartney", piše: Ćirić - Skrobonja. Čitam dalje i ne mogu da verujem. Sve osim jedne pesme - Lead Har­mony Vocals and Backing Vocal: Rastko Ćirić. I ne samo to: piano, acoustic gui­tar, xylophone, whistling, laughter, block flute, tambourine, maracas, kazoo - Rastko Ćirić. Samo što nisam odlepio. Poznati likovni umetnik, ilustrator, gra­fički dizajner i profesor Fakulteta za primenjenu umetnost je nepoznata inkar­nacija John Lennona! A tek ko je sve uz njega u projektu: Bajagini instruktori Cvele i Čeda, Đoletov Đole Petrović, bit-lofil Nebe, Zoki iz Pop mašine i još br­do klasičnih i dalekoistočnih umetnika.

Ta dva manijaka (izvinjavam se za suviše blag izraz), mislim, Rastko i Goran, pronašli su gomilu naslova pesama ko­je Bitlsi iz raznih razloga nisu objavili. Samo uz pomoć tih naslova i uz pomoć svog neverovatnog talenta, a zahvalju­jući Rastkovom glasu koji je kloniran Lennonov, napravili su album sa pet­naest pesama koje kad slušaš ne možeš a da ne pomisliš: neko je iskopao i ob­javio nove/stare Bitlse. Nisam se samo ja upecao. Puštao sam drugarima (odraslim drugarima) ovaj album. Već posle par taktova svi su govorili - Bitlsi.

E pa, ova ploča ne da nije na pro­daju, nego je ne dam nikom ni daje pre­snimi. Ako te je članak zaintrigirao, izvoli čitaoče u Pegepeovu prodavnicu u Ma­kedonskoj ulici. I još nešto. Raščistio sam svoje kolekcionarske probleme. Od da­nas skupljam likovna i muzička dela Rastka Ćirića.

* Tekst je objavljen u desetom broju magazina XZ, septembra 1997.