Dušan Blagojević: Svirepost ima ljudsko srce

„Svirepost ima ljudsko srce”
                     Vilijam Blejk

„Ljudi-čudovišta postoje, ali ih je i suviše malo da bi mogli da objasne zlo među ljudima uopšte. U krajnjoj instanci nema drugog objašnjenja do toga da smo upravo mi ‒ normalni, inače pristojni i prijatni ljudi ‒ odgovorni za većinu strahota.” Ovај tekst je pre svega zamišljen kao beleška o nama koji smo normalni, i namenjen je nama koji smo normalni, a ne „čudovištima”.

„’Normalno’ je biti zao. Ali odbijamo da sebe opišemo kao zle. Zli su uvek 'oni drugi'.”

U dokumentarnom filmu, „Koga sledeće napasti?”, Majkl Mur, razgovara sa ocem jednog od ubijenih dečaka u stravičnom zločinu u Norveškoj. Prenosim razgovor u celosti.

Ovo je Trond Blatman, vodoinstalater po struci. 22. jula 2011. godine, izgubio je 17-godišnjeg sina koji je ubijen sa 54 drugih tinejdžera, u letnjem kampu, na jezeru u Norveškoj. Ubica koji je promovisao neonacističku, rasističku i ideologiju protiv multikulturalizma, ne samo da je ubio svu ovu decu, već je digao u vazduh federalnu zgradu u centru Osla.

Trond Blatman: Moj sin me je nazvao s ostrva, i rekao mi je: „Tata, tata, ovde na ostrvu je neko ko puca na sve nas. Šta da radim?” Nisam bio na ostrvu, pa nisam mogao ni da mu kažem šta tačno treba da radi. Pitao sam ga da li je zajedno sa drugim mladim ljudima, odgovorio mi je da jeste. Sakrijte se i držite se zajedno, vodite brigu jedni o drugima, i budite oprezni. Nazvao me je oko 17.20, a već oko 18.00 je bio ubijen.

Majkl Mur: Da li biste voleli da je Vaš sin toga dana imao pištolj umesto mobilnog telefona?

Trond Blatman: Ja bih voleo da je on toga dana zaplivao. Zato što su preživeli samo oni koji su plivali. (Tišina.) U Norveškoj nemamo smrtnu kaznu, ali smo znali da će masovni ubica imati isti tretman kao i svi ostali. Pravosudni sistem će mu suditi, i on će biti osuđen.

Majkl Mur: Brinuli ste da li će on imati pošteno suđenje?

Trond Blatman: Da.

Majkl Mur: Vi?

Trond Blatman: Da.

Majkl Mur: Vi?

Trond Blatman: Da!

Majkl Mur: Zar niste želeli da ga ubijte?

Trond Blatman: Ne, ne.

Majkl Mur: A da ste imali priliku?

Trond Blatman: Ne.

Majkl Mur: A da imate priliku?

Trond Blatman: Ne.

Majkl Mur: Ali on je ubio Vašeg sina!

Trond Blatman: Da, jeste, ali ja ne bih.

Majkl Mur: Vi ne želite da ga ubijete?

Trond Blatman: Ne.

Majkl Mur: Ali on je ubio Vašeg sina!

Trond Blatman: Da, on je ubio moga sina.

Majkl Mur: A Vi ne želite…?

Trond Blatman: Da, ja ne želim. Ne želim da u ljudskosti nazadujem, da se izjednačim sa njim, i da mu na taj način pošaljem zastrašujuću poruku: „Imam isto pravo kao i ti koji misliš da možeš ubiti”. Ne želim da sebi dam to pravo.

Majkl Mur: Čak iako je on šljam od čoveka?

Trond Blatman: Čak iako je šljam od čoveka, to mi ne daje pravo da pucam na njega i da ga ubijem.

Majkl Mur: Dakle, nakon tog strašnog terorističkog akta, Norveška nije promenila svoj sistem? Ne pokušavate pokrenuti „Patriotski zakon”, ne pokušavate oduzeti ljudima slobodu?

Trond Blatman: Ne.

Majkl Mur: Vi veoma oprezno razmišljate o naoružavanju policajaca? Zašto niste reagovali kako je Amerika reagovala nakon 11. septembra?

Trond Blatman: Pa, dopustite mi da kažem ovako – ceo establišment, od premijera, pa preko kraljevske porodice, svi državni službenici i javne ličnosti u Norveškoj, sva štampa, mediji su rekli: „Hajdemo sada da vodimo računa o Norveškoj, isto kao što smo se brinuli o drugima, pobrinimo se za Norvešku”. Dakle, ostanimo zajedno, otvorimo svoje srce, otvorimo naše društvo. Imajmo više demokratije, više slobode govora, jer zatvaranje nam ne bi pomoglo. To bi samo stvorilo još više mržnje.

(Najduža moguća zatvorska kazna u Norveškoj je 21 godina.)

***

Dakle, i u Norveškoj je moguće, ali Norveška ima SISTEM u koji njeni građani veruju i koji ne može ni tako stravični zločin da uzdrma. Mi imamo „sistem” u koji veruju samo članovi naše Vlade, i predsednik, i mediji bliski vlastima. Ne bih o norveškom sistemu, jer još uvek ne živim tamo, ali bih o našem.

Skica jednog „sistema”  koja bi možda mogla biti i svojevrsna teodiceja

ŠKOLA

Normalno je da postoje škole koje nemaju nijednog pishologa / ili imaju „pola” psihologa.

Normalno je da pedagog i psiholog kažu učenicima ‒ izvinite se jedan drugom, a mi sad imamo da pišemo izveštaje.

Normalno je da postoje škole u kojima nastavnici relativizuju zlostavljanje – samo te je pipnuo/štipnuo, to je samo nadimak, pa nisi ti svratno peder, ma ne obraćaj pažnju, pa šta ako ti je rakao da si ćora… 

Normalno je da postoje direktori škola koji prikrivaju zlostavljanje čuvajući svoje pozicije.

Normalno je da nastavnici ne znaju ni imena svojih učenica i učenika ‒ ne stižu „jure program”.

Normalno je da postoje „elitne škole”, i škole u kojima ni sapun ne postoji.

Normalno je da najbolji ne dobijaju posao u školi, već podobni.

Normalno je da ne postoje kriterijumi pri zapošljavanju. 

Normalno je da direktor uopšte ne mora da poseduje kompetencije za rad direktora.

Normalno je da o empatiji skoro niko ne govori.

Normalno je da se deca stalno takmiče i upoređuju.

Normalno je da decu ne poznajemo, i da su nam učenici toliko daleki, da nas uopšte ne zanima čime se oni bave, šta njih interesuje, šta oni misle, osećaju i žele, a govorimo da su nam deca najvažnija.

Normalno je da nemamo snage.

Normalno je da predsednik školskog odbora, organ upravljanja školom, bude frizer/frizerka.

Normalno je da ne kažemo da nismo dovoljno kompetentni i da nam je usavršavanje potrebno, ne ono pro forme radi, nego ono suštinsko.

Normalno je da se govori kako je u školi sve dozvoljeno, a zaboravlja se da u školi ne rade vanzemaljci, i da nisu oni „sve dozvolili”.

Normalno je da škole zaostaju za decom.

Noralno je da i nekoj školi, ma koliko dalekoj, nastradaju deca, i da sve ostale škole nastave sa uobičajnim aktivnostima.

Normalno je da uprave ostalih škola ne sastave neku poruku ili makar pitaju zaspslene i decu: kako ste?, jer to je tamo daleko.

Normalno je da ovo može da se desi u ma kojoj školi u Srbji, i da u svakoj postoje učenici koji će ,,pući".

Normalno je da svi ćute i rade još po dva-tri posla jer od mizerne plate ne može niko da preživi.

DRUŠTVO

Normalno je da se poziva na „tradiciju” koja nas je ukorenila, pa podsećamo na točak koji se vrti – iz kala u kal; na tradiciju u kojoj je žena obespravljena, dete potčinjeno i poslušno, a ratni zločinci heroji – mačo kultura. 

Normalno je da se zgražava nad zločinom i da istovremeno raspiruje govor mržnje prema Petru Markoviću, psihologu, samo zato što oblači haljinu i šminka se.

Normalno je da proklinje „modrenu pedagogiju”, i u njoj vide sve zlo ovoga sveta, a da pojma nema da je naše obrazovanje duboku tradicionlano (u najbanalnijem mogućem smislu), a još manje ima pojma šta je moderna pedagogija.

Normalno je da piše peticije protiv rijaliti sadržaja, a redovno šeruje i prati sve te sadržaje.

Normalno je da ističe važnost obrazovanja, ali redovno ogovara prosvetne radnike kako ništa ne rade i pomene ona tri meseca odmora. 

Normalno je da razapinje Oliveru Zekić, ali se ne seti da sadašnji patrijarh ima podjednaku odgovornost za to što neke bljuvotine od televizija imaju nacionalnu frekfenciju.

Normalno je da prezire razvrat, blud i nasilje, ali nema nikakav problem da kaže kako je Palma predsednik opštine za uzor.

Normalno je da najviše brine za decu, ali nema problem da za jedno dete kaže da je monstrum.

Normalno je da poštuje i voli sve ljude, ali kada govori o ovoj zemlji ne propusti da se obraća isključivo braći Srbima i sestrama Srpkinjama.

Normalno je da citira akademika Bećkovića koji je onomad odlikovao Željka Mitrovića.

Normalno je da lupeta o dečijim pravima na angro.

Normalno je da smo društvo zvano opšte mesto.

Normalno je da o migrantima govori što glasnije sve najgore, a da se zalaže za kulturu nenasilja.

Normalno je da zna da su deca sa autizmom ozbiljna pretnja po bezbednost ostale normalne dece.

Normalno je da mu balvan postane simpatičan čim izgovori ,,smešnu reč" ciganija, jer to je isto što i Rom.

Normalno je da ćuti kada bivši miistar prosvete, a sada idejni tvorac ujediniteljske ideje o nacionlanim udžbenicima, izjavi – kako deci žrtvama nasilja na čelu piše: TUCI ME!

RODITELJI

Normalno je da decu upišu na košarku, balet, slikanje, vajanje, karate, boks, plivanje, glumu, atletiku, mali i veliki fudbal… Kada ih gledate?

Normalno je da im plaćaju privatne časove engleskog, ruskog, srpskog, matematike, biologije… Što uopšte idu u školu?

Normalno je da traže vezu za ocene… A što, kada nisu bitne?

Normalno je da zajedničko vreme iskoriste da popljunu po nastavnicima. A po kome će? Dobro, da ‒ mogu i po pederima i lezbejkama, jer ne daj bože da im deca ,,to" postanu.

Normalno je da deci zabrane da čitaju Danteov Pakao, jer to je sektaška knjiga.

Normalno je da ćute kad primete da se nešto sa njihovim detetom dešava.

CRKVA

Noralmalno je da za pedofiliju, seksualno zalostavljanje dece u Vranju još uvek niko nije odgovarao.

Normalno je da odlikuje ratne zločince.

Normalno je da koristi svaku priliku da raspiruje mržnju prema ženama i LGBT zajednicom.

Normalno je da patrijarh u svojoj Vaskršnjoj poslanici govori o rodno senzitivnom jeziku.

Normalno je da u crkvama postoji podno grejanje, a da u mnogim školama nema ni radijatora, pa se deca smrzavaju.

Normalno je da narod i dalje ide u crkvu.

Normalno je da ćutiti kada vlast zlostavlja ovaj narod.

VLAST

Normalno je da vlast u ovoj zemlji čine „pupoljci” devedesetih, najkrvavijeg i najsramnijeg posrtanja u novijoj istoriji.

Normalano je da kad se desi nezapamćni zločin u školi čujemo kako ćemo dobiti 1200 policajaca, umeseto da dobijemo toliko psihologa i pedagoga.

Normalno je da ministar, sada več u ostavci, iskoristi priliku i iznova podstakne mržnju prema Zapadu.

Normalno je da na prvoj konferenciji posle ubistva dece u krupnom planu bude miroljubivo čeljade koje samo voli da mu žena klekne.

Normalno je da na toj istoj konferenciji govori žena koja je izjavila da je normalno da čovek i pored svoje stručnosti ne može da uspe dok se ne učlani u stranku.

Normalno je da ministar formira komisiju koja će naložiti da se iz udžbenika izbace ,,rod" i ,,pol", jer deca to ne mogu da razumeju, a složenost atoma mogu.

Normalno je da neki gradonačelnik brekće i omalovaža upošljenike na konferenciji za štampu, a da novinari ne reaguju.

Normlano je da predsednik jedne države ponižava i ismeva sve oko sebe, opoziciju naročito, i to javno pred kamerama, pa i same novinare – i oni opet ćute. (Predsedniče, čak i da oni Vama sve to isto rade, Vi ne bi trebalo njima, pogledajte kako se jedan vodoinstalater drži. Postaje nepodnošljivo.)

Normalno je da predstavnici vlasti kažu kako će svi dati ostavku zbog ,,moralne odgovornosti", iako u nju ne veruju, nego sveta radi, pa će se opet svi oni kandidovati na narednim izborima.

Normalno je da opozicija nema artikulisane ideje i sve je dalje od naroda, jer se bavi predsednikom

Noramalno je da o Skupštini ćutim, jer tu zla i nema, to je samo PROSTA većina.

***

Da li nekako možemo razumeti da je svačiji život važan? Da li možemo da razumemo da je i Kostin život važan? (Hoćete da kažete da nije? Kosta nas je demantovao.) Da li možemo to da razumemo? Da li možemo kao društvo da shvatimo važnost svakog pojedinačnog ljudskog bića, važnost jednog života ma ko on/ona/ono bilo? Da li nam je zaista stalo, da li smo istinski otvoreni? Možemo li da osnažimo jedni druge?

Hoćemo li ikad ZAPLIVATI?

Za sve one koje nismo i nećemo razumeti, i za Kostu: „Imao sam od zlata jabuku pa mi danas pade u Bojanu. Te je žalim, pregoret’ ne mogu!”