Dušan Jakšić: „Vu plavem trnaci", Titova omiljena pesma

*Sećate li se posleratne generacije pevača? Kakvu su muziku izvodili?

Treba imati u vidu da je to bilo vreme kad smo svi bili opčinjeni entuzijazmom pobednika, oduševljenjem, slobodom, još uvek su nam u ušima odjekivali partizanski marševi i partizanske pesme, ali se već tu i tamo pevala neka romansa. Naravno, najviše su se pevale ruske pesme. Olga Jančevetska je tad bila glavna senzacija u „Skadarliji"! Pevala je i Divna Kostić, velika pevačica i izuzetna ličnost. Ponekad se mogao čuti i po koji stari šlager, „Ramona", „Mona Liza", „Fascination". Tad su bih aktuelni Vojin Popović, Mara Popović, Olga Nikolić, Olga Jevtić. Jevtićka je bila zanimljiva ličnost: bila je sa mnom na Pozorišnoj akademiji, a pevala je uglavnom engleski repertoar i pesme koju je za nju pravio Darko Kraljić. Recimo, sećam se melodije „Adio" koju je Olga sjajno pevala... Sve su to, uglavnom, bih usamljeni primeri, jer se pevalo po igrankama, nije bilo mesta gde biste pevače mogli da čujete.

*Kad je nova generacija pevača stupila na scenu, a tu računamo Đorđa Marjanovića, Lolu Novaković, Terezu Kesoviju, Gabi Novak, Vice Vukova ili Marka Novosela - kakva je atmosfera vladala na festivalima koji su, faktički, bili centar domaćeg muzičkog života?

U tim festivalskim počecima bio je prisutan jedan ogroman entuzijazam. Zatim, ono što je mnogo važnije, jedno veliko prijateljstvo među pevačima čitave Jugoslavije. Na festivalima smo se družili kao jedna porodica: radovali smo se tuđim uspesima, nije bilo intriga, zavisti, zlobe, podeljenosti na klanove, ili, ako hoćete, na republike. Bili smo kao familija koja je brinula o svakom članu podjednako. Na festivale smo dolazili i po sedam dana ranije da bismo imali vremena da spremimo materijal, da sve bude perfektno, profesionalno. Čitavo to druženje bilo je spontano, iskreno; među kolegama sam imao stvarno pravih prijatelja. Ivu Robića sam upoznao na nekakvoj smotri zabavne muzike u Beogradu 1957: sećam se, dirigenti velikog revijskog orkestra bili su Vojislav Simić i Ilija Genić. Vrlo mi je drag drugar i kolega Stjepan Džimi Stanić koji je dugo godina bio u Beogradu, s kojim sam pevao na bezbroj koncerata kod nas i u inostranstvu. To isto važi za Anicu Zubović, Gabi Novak i Terezu Kesoviju. S Lolom Novaković sam snimio nekoliko dueta, putovao s njom na turneje, bio na koncertima. Lola, moja stara, dobra drugarica, koja je bila i ostala izvanredan pevač, izuzetno muzikalna, talentovana, sa jednim beskrajnim šarmom koji danas više nigde ne možete naći. Mislim da je mogla još da peva i da se prerano povukla.

Festivali - manifestacije jugoslovenstva

Đorđa Marjanovića znam od časa kad je došao u Beograd. Davao sam svoje pesme da ih peva: „Sve jeseni su tužne", „Mariniku", a onda je uskoro našao svoj stil i brzo postao veličina. Na početku karijere nije odavao znake i osobine čoveka koji će mnogo uspeti. Priznajem, tad nisam previše verovao u njega. Ali, on je imao takvu radnu ambiciju, takvu želju, takvu upornost - da je to moralo da urodi plodom. Đorđe je stvarno talentovan: on je dobar glumac, talentovan interpret, jaka ličnost, on zaista veruje u ono što radi! A to je u našem poslu vrlo važno!

Đorđe je imao strpljenja više nego bilo ko iz naše generacije. Za svakog je našao lepu reč, umeo da kontaktira s publikom i obožavaocima, što meni nikad nije bila jača strana. Stalno je bio nasmejan, vedar, raspoložen. I ta publika oko koje se Đorđe toliko angažovao, volela ga je ne samo kao pevača, već kao - čoveka. Zato su se njegovi koncerti spontano pretvarali u buru oduševljenja, a publika je po deset-petnaest minuta znala da skandira „Đorđe!", „Đorđe!"... Arsena Dedića sam prvi put sreo na Zagrebačkom festivalu, kad je on bio solista kvarteta „Melos". Izvodio je pesmu „Negdje" i odmah sam rekao da će ovaj mladić biti zvezda: ima glas, zna da peva, ume da se ponaša. Arsen spada u najuži krug mojih prijatelja: bio mi je gost kad sam na Kolarčevom univerzitetu proslavljao 35-godišnjicu mog rada. On je slojevita ličnost, izuzetno zanimljiva osoba: on je i pesnik, i muzičar, i kozer, i intelektualac, i šarmantni Meditaranac, erudita. Vrlo je obrazovan, ume o svemu da priča, vrlo stručno, vrlo pametno. On stvarno može da imponuje!

*Upoznali ste, naravno, i Vice Vukova?

Vice i ja smo bili dobri drugovi. Upoznali smo na zagrebačkom Tuškancu, na jednoj letnjoj pozornici, gde je Vice pevao, kad je još bio sasvim neafirmisan. Već tad mi se dopalo kako peva: imao je moćan, lep, prijatan lirski bariton, muzikalnost kakvu može da ima samo čovek s Juga. Bili smo prijatelji, tako dobri da sam mu poverio da peva drugu verziju moje pesme „Otišla si sa lastama" na festivalu u Opatiji; zajedno smo, takođe, pevali „Mirno teku rijeke", pesmu „Danas" Marija Nardelija... U to vreme, ni Vice ni ja nismo imali nikakvih sukoba, mada se pričalo da je on nezgodan saradnik, što, uverio sam se, nije bilo tačno. Mislim da mu petljanje po politici nije trebalo i tu me je iznenadio, pogotovo što je sam sebi najviše naškodio, jer je mogao da se bavi ovim poslom sve dok ga glas služi - a glas je imao izuzetan. Kao čovek, bio mi je vrlo drag. U Beogradu je služio vojsku, ovde je i pevao. Čak je osvojio nagradu na „Proleću" s jednom pesmom Duška Vidaka ,,I tako tako teče vreme", za koju je tekst pisala Beba Živković. Beogradska publika ga je mnogo volela. Izuzetno. Onda je došlo do onih sukoba s Đorđem Marjanovićem, i odjednom, publika je počela da se hladi prema Vukovu. Vica nisam video godinama, i bilo mi je žao što se to dogodilo. To ga je, na kraju, koštalo karijere...

*Gotovo svi pevači generacije pedesetih i šezdesetih godina s nostalgijom se sećaju jedinstvenog jugoslovenskog duha koji je vladao ovim našim prostorima.

To je bilo vreme kad smo i inače bili mnogo bliži, prisniji nego danas. Tad je zajedništvo bilo vrlo čvrsto, a festivali mesta gde se manifestovalo naše jugoslovenstvo, jer je čitava moja generacija u takvom duhu i vaspitavana. Čak i danas, muzika je jedna od retkih delatnosti koja integriše ljude u ovoj zemlji. Zato i ne razumem taj potcenjivački odnos prema muzici kao „lakom žanru". Muzika je neophodna kao hleb, ali hleb koji nije poskupeo! Muzika i pesma su još uvek vrlo jevtini. Ali, na žalost, estrada je manje rezistentna na napade nego druge oblasti. Gledajte samo šta se događa u fudbalu, u šahu, u privredi. Obratite pažnju na krađe, pronevere, plasiranje menica bez pokrića - i čini mi se da se oko toga diže manje prašine nego da se to desilo na estradi. Pljuvati po estradi nije opasno, njeni predstavnici su obezoružani, nemaju ni moći, ni uticaja da se brane. Kad ljudi kažu „hleba i igara", valja znati da je to - estrada. Ona je hleb za dušu, igra za oči. Bez nje se ne može.

Kad Maršal svira Šumana...

*Da li ste o položaju estrade nekad razgovarali s političarima koje ste, tokom vaše karijere, upoznali?

Jesmo. I ja, i moje kolege. Imali smo čak i sastanke povodom toga, ali za ovakav položaj estrade političari nisu krivi. Kriva je opšta klima u društvu, razmišljanje da estrada nije bitna i da se sama kotrlja, bez ičije pomoći. Političari se mešaju samo kad su u pitanju konkretne stvari: staž, penzija, organizovanje. Čovek vrlo naklonjen estradi, koji je - kad god je mogao - činio usluge estradnim umetnicima, bio je Branko Pešić. Takođe, Aleksandar Bakočević, i to još iz vremena kad nije ni pomišljao da će biti gradonačelnik Beograda. Voljni da nas prime i da nam pomognu bili su Slobodan Milošević i Ratko Butulija: koliko su mogli da nam učine - to su i uradili.

*Upoznali ste i predsednika Tita?

Kako da ne. Mnogo puta sam bio u društvu s predsednikom, i u Beogradu, i u Karađorđevu, svuda gde su bili organizovani prijemi ili diplomatski lovovi. Ti susreti su bili vrlo prijatni, pogotovo što je Maršal s nama, pevačima, uvek bio neobično srdačan. Nikad nije propustio priliku da nas pozdravi, da porazgovara, da nas upita kako smo, šta radimo. Sve nas je znao po imenu: „Kako si, Duško? Šta ima novoga?", „Kako si ti, Cune? Dokle ćeš da se gojiš?" ... Mnoge moje kolege pevale su pred Titom: Gabi, Tereza, Ivo Robić, Lola, Nada Knežević, Senka i Zafir, Krsta Petrović, Anica Zubović... Tito je voleo „evergrin", gradske pesme, izvorne narodne pesme, romanse i rusku pesmu. Imao je jednu „svoju" pesmu koju sam često pevao: zagorsku „Vu plavem trnaci", koju je u svoje vreme komponovao Ivan Prejac, koji se bavio muzikom, ali je istovremeno bio i upravnik putujućeg pozorišta.

U ovom žanru, pesma ,,Vu plavem trnaci" spada u prave zagorske bisere, prekrasnog, potresnog i humanog teksta. Maršala je pesma sećala na njegovo Zagorje, na njegovo selo, na detinjstvo, i to nije krio. Znam da je Tito voleo tamburaše: često su „Novosadski tamburaši" bili na programu. Sećam se da su mu bili dragi Cune Gojković, Vera Svoboda, Anđelija Milić, Radmila Dimić, pevači starije generacije. Jednostavno, voleo je dobru pesmu! Maršal je bio vrlo muzikalan. Jednom sam ga čuo kad je svirao klavir: i to vrlo dobro. Znam da je to bio jedan od ljubavnih lidova Šumana ili Šuberta, i Tito je odlično svirao! Nema tog Zagorca koji nije muzikalan! Umeo je da sluša muziku, da se uživi, da čestita, da aplaudira... Te večeri su stvarno bile prijatne, pa bismo često ostajali do zore, jer se nikom nije žurilo.

*Sretali ste i Jovanku Broz?

Naravno. Bila je vrlo prijatna, neposredna. Jednom sam od Maršala dobio sliku na kojoj mi se drugarica Jovanka potpisala. To je jedna Titova slika iz lova, s puškom. Nju i danas čuvam. Budući da sam ja poreklom Ličanin, drugarica Jovanka je moja zemljakinja: i ona je Ličanka. Volela je muziku, znala je čitav naš repertoar, i često je od Lole Novaković i Gabi Novak tražila pesme - što znači da je pratila naš rad. Međutim, kad smo bili na tim velikim prijemima ili diplomatskim lovovima, drugarica Jovanka nije izražavala posebne muzičke želje...

Jugoslovenstvo je bliskost među narodima

*Nisu izbledela sećanja ni na druge političare pred kojima ste pevali?

Neću to nikad zaboraviti: najdraža Kardeljeva pesma bila je „Mirno teku rijeke". Stalno bi mi govorio: „Duško, hoćemo li onu našu?"... Iz te starije generacije političara upoznao sam ih skoro sve. Krcun Penezić, Koča Popović, Draža Marković, Stevan Doronjski, Geza Tikvicki, Aleksandar Ranković - svi su oni bih redovni gosti na tim prijemima... Meni je Ranković ostao u lepoj uspomeni, kao vrlo ljubazan i topao čovek. Aleksandar Ranković je bio jedan od retkih ljudi koji, recimo, nikad nije zaboravljao da nakon tih večeri, lično dođe, sa svakim se od umetnika ponaosob rukuje i svakom od izvođača zahvali na prijatnoj večeri, uz nadu da ćemo se opet videti i uživati u pesmi. To je on uvek činio i nikad nije propustio. Nama umetnicima je to mnogo značilo, jer je to bio ljudski detalj, da svakom pruži ruku, kaže po koju reč, zahvali... Još kad je bio direktor Radio-Beograda, vrlo prijatan u društvu, čovek koji je znao da se „pusti" u raspoloženje, bio je Draža Marković: on je bio prava boemska duša, čovek s velikim srcem, znao je da sedne s nama, da uživa u pesmi, atmosferi, društvu... Ali, jedan od najvećih boema, jedan od ljudi sa najvećom dušom i srcem, na kome se to videlo, ali koji je znao da to nosi diskretno - bio je Branko Pešić. Uopšte, izuzetan čovek, koji je znao i umeo da nas prihvati, s kojim smo bih na „ti", kao najbolji drugari.

Sećam se Krcuna Penezića: on nije dozvoljavao da mu kažemo „Druže predsedniče", da mu se obratimo sa „vi". „Ma nemoj ti meni - odbrusio bi. - Kaži, Krcune..." E, takav je isti bio Branko Pešić... Iz ove novije generacije znam Ivana Stambolića; prijatan čovek koji zna da se oraspoloži. Generalno, i političari su ljudi kao i svi ostali: čim se oslobode tih svojih političkih maski, izraza, grčeva, pripremljenih razgovora. U uslovnom smislu, i oni su glumci, moraju stajati iza svojih reči, moraju verovati u ono što kažu - ali kad su privatno, opušteni, onda su sasvim drugi ljudi. Srdačni. Neposredni. Znaju da se vesele. Oraspolože. Aca Bakočević, recimo, moj drug iz mladosti, koji uvek izgleda ozbiljno, pa i preozbiljno, bez smeška, zna da se tako oraspoloži da ga ne možete prepoznati. On je drugi čovek. U stvari, pravi čovek! I on ima potrebu da jednom ne bude protokolarno programiran i utegnut... Među političarima bilo je i dobrih pevača. Redovno kad smo sedeli, kad na njega dođe red - a voleo je dobro vino - Branko Pešić bi otpevao svoj „Sremski bećarac". To bismo svi prihvatali.

*Čim govorimo o političarima, tema o Jugoslaviji danas - sama se nameće. Makar kao poređenje s pedesetim i šezdesetim godinama?

Nekad je bilo mnogo više kontakata, češće smo razmenjivali naša dostignuća, mnogo više smo putovali, imali više zajedničkih nastupa s kolegama iz cele domovine. Govorim to ne samo kao pevač, već i kao čovek iz pozorišta, glumac koji je proputovao kroz celu zemlju. Muzički festivali bili su bukvalno jugoslovenski. Danas, u Splitu, imate jednog ili dvojicu pevača iz Beograda, na „Beogradskom proleću" nema pevača iz Zagreba... Nekad je bilo drugačije. Atmosfera u društvu bila je opštejugoslovenska. I lično, strašno sam revoltiran kad se jugoslovenstvu lepi etiketa unitarizma. To nema nikakve veze, to je lažna predstava jugoslovenstva. Jugoslovenstvo je - smatram - zdrava stvar, jer ako se protiv jugoslovenstva borimo u zemlji koja se zove Jugoslavija, onda je to svojevrstan apsurd! Ako nema jugoslovenstva, nema ni čvrste Jugoslavije! Na žalost, takva Jugoslavija danas je mislena imenica. Došlo je do dezintegracije na svim nivoima: nema jedinstvene kulturne politike, nema jugoslovenskog teatra, nema jugoslovenske književnosti. Kad sam bio mlađi, u to „moje" vreme, nacionalizam je unapred bio osuđen na propast. Žestoko smo se borili protiv njega, bez obzira s koje strane dolazio. A danas, sve ovo zatvaranje, ova dezintegracija - neminovno stvara nacionalizam, jer se kod nas izgubio pojam jugoslovenstva...

*Zato imamo nacionalnih kultura...

Svako tera svoje: mi srpsku, Hrvati - hrvatsku, Slovenci - svoju, slovenačku kulturu. Čak i Vojvođani imaju vojvođansku kulturu! Ne kažem da je jugoslovenska kultura pojam koji se bliže može konkretizovati, ali se mi i ne trudimo da se zbližimo, da se upoznajemo, da se dopunjujemo. Nemamo zajedničkih ciljeva čak ni u - principima. A nekad je toga bivalo, i svaki narod je tome dodavao svoju boju, nešto originalno, i nije to bilo ni monotono, ni uniformisano, ali je, po meni, to bilo pozitivno. Sedamdesetih godina sve je počelo da se menja, počela su podvajanja, izolacije. To me vrlo boli, jer sam u jugoslovenskom duhu odrastao, i nikad nisam bio unitarista. Rođen sam u Hrvatskoj, u Karlovcu, a Srbin sam po nacionalnosti, mada se uvek deklarišem kao Jugosloven. Sećam se da u jednom popisu nisam mogao da se izjasnim kao Jugosloven: ubeđivali su me da tako nešto ne postoji! Ipak, verujem, želim da verujem da smo počeli da shvatamo kuda vodi ova razjedinjenost. Nova generacija mladih političara i mladih intelektualaca shvata koliko je to zajedništvo značajno, koliko je jugoslovenstvo bitno. Po meni je jugoslovenstvo bliskost među narodima, a ne odricanje od svoje nacionalne kulture. Naprotiv, kroz različitosti možemo samo doprinositi zajedničkom cilju. Jer, biti Hrvat, Srbin, Slovenac ili Albanac, ne isključuje mogućnost da se čovek oseća Jugoslovenom. Naprotiv.

*Verujete li u neko bolje sutra?

Ljudski univerzum teži integraciji, a mi se na ovako malom prostoru delimo. To nije prirodno. To je nelogično. Ali, doći će vreme kad će taj proces prestati i kad će stvari krenuti prirodnim tokovima. U to moram da verujem, ako mi je do Jugoslavije stalo!

(Nastaviće se)