Dušan Vasiljev: Decembarsko nebo

Pod ovim olovnim plaštom sivim
ja nemam toplog mesta,
i nemam muškog gesta -
ja ne živim.

Ja se spasavam ispred sebe.

Jer da l' je život:
pijan od srama
valjat se po mračnim kapijama?

Ja bežim ispred sebe:
od svake se biljke pomoći nadam,
od svakog oblaka pokrova tražim,
od svake magle zaklona želim,
od svakog čoveka milosti molim.

Ali pomoći ni s koje strane
(ja valjda moram da stradam):
jer kroz bele poljane duge
teškim topotom u grob me prate
moje bolesne Tuge...

Moje bolesne Tuge...