Potraga za Hiljadugodišnjim carstvom: Taboritska apokalipsa (4)
Isus puška

Photo: www.deviantart.com

Dužnost Odabranih je da ubijaju u ime Gospodnje

EGALITARISTIČKI MILENIJUM I

Premda je po svom etničkom sastavu i jeziku pretežno slovenska zemlja, Češka (Bohemija) vekovima je važila za deo zapadne, a ne istočnoevropske civilizacije. U njoj su živeli katolici, a ne pravoslavni hrišćani, dok je u političkom pogledu pripadala oblastima Svetog rimskog carstva. Češka monarhija je bez ikakvih prekida postojala od 1200. godine; drugom polovinom XIV veka, češki kralj je osim svoje nosio i nemačku, a potom i carsku krunu. U to doba, Češka je bila prva izborna kneževina u Carstvu i sedište prvog univerziteta – osnovanog u Pragu 1348–1349; ona je odista dominirala političkim i kulturnim životom centralne Evrope. Taj će položaj izgubiti u prvim godinama XV veka, kada je češki kralj Venceslav IV sišao sa carskog prestola, a Univerzitet, koji je do tada bio višenacionalan, postao isključivo češki. Međutim, Češka je tih godina postala centar jednog verskog pokreta koji je raspolagao takvim eksplozivnim nabojem da će decenijama izazivati nemire po čitavoj Evropi.

Nije bilo dela Evrope u kome su se uobičajene kritike na račun crkve iznosile sa većim ubeđenjem nego u Češkoj. Bogatstvo tamošnje crkve bilo je ogromno – polovina zemlje bila je u crkvenom vlasništvu. Većina sveštenika, a naročito visokih prelata, vodila je krajnje svetovan život, dok se Rimska kurija neprestano mešala u unutrašnje poslove zemlje, izvlačeći iz toga pozamašnu finansijsku dobit. Uz sve to, uobičajena ozlojeđenost svetovnjaka na sveštenstvo ovde je bila dodatno podstaknuta nacionalnim osećanjima. Počev od XII veka, u Češkoj je obitavala postojana manjinska grupa nemačkog porekla koja je govorila nemački jezik i odlučno radila na očuvanju svojih nemačkih korena; bilo ih je naročito mnogo među visokim sveštenstvom. Kritike koje su Česi upućivali sveštenicima teško su se mogle razlučiti od onih upućenih tuđinskoj manjini.

Tokom šezdesetih godina XIV veka jedan reformistički isposnik, Jan Milič iz Kromjeržiža, stekao je ve liku popularnost u Pragu. Dugo se bavio Antihristom, koga je isprva doživljavao kao osobu, ali će ga kasnije tumačiti kao is kvarenost unu tar sa me crkve. Činje nica da je crkva očito bila korumpirana govorila je o tome da je vladavina Antihrista već započela, a to je značilo da je Sudnji dan blizu. Ali da bi Sudnji dan prispeo, Antihrist je morao biti svrgnut sa vlasti – to je, pak, zna čilo da sveštenici moraju naučiti da žive u siromaštvu, dok se svetovnjaci, zauzvrat, moraju odreći „zelenaštva“. Još veći uticaj od Miliča imao je njegov učenik Matej iz Janova, koji je propovedao oko 1390. godine. On je takođe izučavao pojam Antihrista, tumačeći ga kao metaforu za sve one koji ljubav prema sebi i svetu pretpostavljaju ljubavi prema Hristu. Ogromna moć Antihrista ostavila je na njega mnogo dublji utisak nego na Miliča; po njegovom mišljenju, Antihrist je bio pravi vladar sadašnjeg vremena – raspusni život sveštenika i monaha, a naročito skandal izazvan Velikom šizmom, najbolji su dokaz za to. Naravno, konačna pobeda Hrista je izvesna, ali je dužnost svih pravih hrišćana da za nju budu pripravni. To će najbolje učiniti ako se pridržavaju propisa iz Biblije i svakodnevno se pričešćuju. Pričešće je, po Matejevim rečima, duhovna hrana nasušno potrebna svakom hrišćaninu; nju bi trebalo učiniti dostupnom ne samo sveštenicima, već i svetovnjacima. Antihristova bratija uključivala je mnoge lažne sveštenike – zbog čega bi ti sledbenici Antihrista uživali veću prisnost sa Hristom od pravih hrišćana? Pričešće je kod Mateja iz Janova po prvi put zadobilo ključni značaj koji će kasnije imati za čitav husitski pokret.

Zahteve za reformama koje su istakli Jan Milič i Matej iz Janova podržali su i drugi propovednici, a dodatni podsticaj su im dala učenja i lični primer Viklifa, čija su se dela u Češkoj počela čitati od 1380. godine. Prvih godina narednog veka ove reformističke ideje preuzeo je Jan Hus – i sam Viklifov vatreni obožavalac – koji ih je zagovarao na tako ubedljiv način da je pokret prerastao lokalne okvire i raširio se po čitavom rimokatoličkom svetu. Poput svojih prethodnika, Hus je bio narodni propovednik čije su omiljene teme bile moralna iskvarenost sveštenika i njihov razuzdani način života. Ali zahvaljujući izuzetnoj i svestranoj darovitosti on je uspeo istovre-meno da postane rektor Univerziteta, duhovni vođa prostog sveta i uticajna ličnost na dvoru; njegovi protesti su time dobili na težini. Uz to, on je u svojim protestima otišao mnogo dalje od prethodnika; kada je papa Jovan XXIII1 poslao izaslanike u Prag da zagovaraju „krstaški rat“ protiv njegovog političkog neprijatelja, napuljskog kralja, i daju indulgencije onima koji prilože novac za tu svrhu, Hus se žestoko usprotivio papinim nalozima. Po uzoru na Viklifa, obznanio je da vernici ne moraju da slušaju papine zapovesti ako su ove protivne Hristovim rečima iz jevanđelja; potom je otpočeo kampanju protiv prodaje indulgencija koja je našla veliki odziv u narodu.

Hus po prirodi nije bio ekstremista ili buntovnik; on je naprosto izazivao sablazan time što je odbijao da se slepo povinuje nadređenim crkvenim licima – ali čak i to će ga koštati glave. Ekskomuniciran 1412, biće pozvan da se 1414. pojavi pred Ekumenskim koncilom u Konstancu; lakomisleno se oslonivši na garancije kralja Žigmunda, odazvao se pozivu. Nameravao je da argumentima ubedi učesnike Koncila u nužnost temelj-nih crkvenih reformi. Ali tamo je uhapšen, i pošto je odbio da se odrekne svojih uve renja, spaljen je na lomači. Srž njegove „jeresi“ ogle dala se u tvrdnji da Rimokatolička crkva nije božanska već ljudska institucija, da je Hristos, a ne papa, pravi poglavar crkve, i da bi pape koje se pokažu nedostojnim trebalo ukloniti sa tog položaja. Najveća ironija je u to me što je Koncil koji ga je osudio na smrt upravo bio svrgnuo papu Jovana XXIII zbog simonije, ubistva, sodomije i bludničenja.

Vesti o Husovom pogubljenju izazvale su u Češkoj nemire iz kojih će proisteći pokret za nacionalnu reformaciju. Po prvi put – čitavo stoleće pre pojave Lutera – jedan narod se suprotstavio crkvenim vlastima, oličenim u papi i koncilu. Tokom 1415–1418. reformistički pokret se proširio čitavom Češkom, uz prećutnu saglasnost, ali i podršku mnogih čeških barona i samog kralja Venceslava. Postojeća crkvena hijerarhija zamenjena je pripadnicima nacionalne crkve, koja više nije bila pod nadzorom Rima već pod zaštitom svetovnih čeških vlasti. U isto vreme, na podsticaj bivšeg Husovog sledbeni-ka, Jakubeka iz Stržibrova, odlučeno je da svetovnjaci ubuduće primaju obe vrste pričešća, a ne samo hleb – kako se običavalo u kasnom srednjem veku.

Radilo se o dalekosežnim promenama, ali one po sebi nisu značile i formalni raskid sa Rimokatoličkom crkvom; naprotiv, one su i zamišljene kao reforme čiji je cilj da budu prihvaćene od čitave crkve. Da su Rim ili Koncil u Konstancu pristali na ovaj program, češko plemstvo, univerzitet-ski profesori i većina običnog naroda bili bi zadovoljni; ali do toga neće doći. Godine 1419. kralj Venceslav je pod pritiskom (svog brata) cara Žigmunda i pape Martina V promenio politiku i ostavio husite na cedilu. Husitska propagan da je ograničena, pa se čak i na utrakvizam (kako se nazivalo pričešćivanje „pod obje prilike“) počelo gledati sa sumnjičavo-šću. U delu Praga poznatom kao Novi grad, podbunjen propovedima bivšeg mo naha i vatrenog husita Jana Želivskog, običan svet je posta jao sve nemirniji; kada je u julu 1419. Venceslav smenio sve husitske većni-ke iz uprave Novog grada, stanovništvo se pobunilo, provalilo u gradsku većnicu i nove većnike pobacalo kroz prozore.

Ovaj neuspeli pokušaj gušenja husitskog pokreta samo je ojačao radikalne struje u njemu. Još od samog početka pokretu su pristupali ljudi čiji su ciljevi daleko prevazilazili ciljeve vlastele i univerzitetskih profesora. Većina tih radikala pripadala je nižim društvenim slojevima; među njima je bilo tkača i drugih radnika iz tekstilne industrije, krojača, pivara, kovača – rečju, manuelnih radnika raznih zanimanja. Uloga tih ljudi pokazala se toliko značajnom da su katolički polemičari kasnije slobodno mogli da tvrde ka ko su čitav husitski pokret od samog početka finansirale zanatske gilde. Bilo bi daleko ispravnije reći da su veliki društveni potresi u Češkoj izazvali nemire među zanatlijama; a to je prevashodno važilo za grad Prag.

Ekonomski dobro situirane, zanatlije iz prestonice nisu imale nikakvog uticaja u gradskoj upra vi gde je sva vlast bi la u ru kama krupnih patricijskih porodica – a ove su većinom bile nemačkog porekla i izrazito antihusitski nastrojene. Ova situacija se na glo promenila posle julskog ustanka 1419. godine. Uspeh pobune uvećao je moć gildi i obezbedio im efikasnu kon trolu nad upravom. Za natlije su proterale znatan broj rimokato lika, prisvojivši nji hove kuće i imovinu, kao i mnoga zva nja i privilegije. Uz to je eskproprisana imovina samostana, a veći deo njihovog bogatstva preuzeo je grad Prag; od toga će, premda posredno, imati koristi i zanatlije. Iako život u Novom gradu pod upravom gildi nije bio nimalo egalitarniji nego za vladavine patricijata, sama činjenica da su u njemu odluke donosile zanatlije učinila ga je žarištem radikalnih ideja.

Ali premda su gilde organizovale i usmeravale delovanje radikalnog pokreta u Pragu, većina njegovih učesnika nije poticala iz redova zanatlija već iz najnižih društvenih slojeva – bila je to heterogena masa nadničara, nekvalifikovanih radnika, šegrta, prosjaka, prostitutki i zlo činaca. Čak i na vrhuncu blagostanja, u XIV veku, u gradu je po čatrljama živelo mnoštvo krajnje siromašnih ljudi, a trideset ili četrdeset godina uoči husitske revolucije taj se broj samo uvećao, dok su im se životni uslovi dodatno pogoršali. Češka je u to doba već osećala posledice prenaseljenosti; kao i obično, prekobrojno stanovništvo se iz ruralnih oblasti doseljavalo u gradove, a većina je završavala u prestonici. Pošto Češka nije raspolagala izvoznom industrijom koja bi mogla da apsorbuje taj priliv stanovnika, mnogi od njih su se naprosto priključivali masama nezaposlenih. Ali ni oni koji bi uspeli da nađu neki nadničarski posao nisu bili u mnogo zavidnijoj situaciji; premda je visina nadnica ostala ista kao 1380, inflacija je oborila vrednost valute tako da su cene neprestano rasle. Do 1420. većina žitelja Praga, ko ji je ta da brojao od 30.000 do 40.000 stanovni ka, živela je – ili, pre, umirala – od minimalnih nadnica. Radikalnu struju husitskog pokreta uglavnom su činili pripadnici tog izgladnelog proletarijata.

Radikalizam je takođe imao masovnu podršku među seljaštvom. Većina ruralne populacije dugo je bila zavisna od crkvene ili svetovne vlastele koja je posedovala zemlju. Ipak – zahvaljujući sistemu zakupa zemlje koji su uveli nemački kolonisti i koji se proširio među češkim seljaštvom – zavisnost seljaka od vlastelina nije bila tako velika kao ranije. Zakupnina i dažbine su tačno utvrđeni; zakupstva su bila nasledna, pa su davala osećaj sigurnosti; osim toga, zakupci su ponekad zakup mogli pre neti na drugoga, tako da su raspolagali izvesnom slobodom kretanja. Sa porastom kraljevske moći u XIV veku nametnuta su nova ograničenja vlastelinskoj eksploataciji; 1356. donet je zakon koji je zavisnim seljacima davao pravo da podnose tužbe protiv svojih vlastelina u oblasnim sudovima. Vlastela je bila ogorčena ovim restrikcijama, pa je početkom XV veka pokušala da uskrati seljacima njihova tradicionalna prava i po novo ih učini zavisnim. Izigravanjem zakonskih odredbi, mnogim seljacima je postupno oduzeto pravo da zemlju zaveštavaju naslednicima, dok su oni sa mi sve čvršće vezivani za zemlju, a dažbine i obaveze su im uvećavane. Čini se da je seljaštvo u vreme husitske bune već postalo svesno da im se položaj pogoršao. Osim to ga, u unutrašnjosti je takođe bilo onih koji nisu imali šta da izgube: radnika bezemljaša, nadničara i mnoštva prekobrojnih koji nisu uspeli da se skrase ni u gradu ni na zemlji. Svi ti ljudi bili su više nego voljni da pristupe ma kom pokretu koji bi imao izgleda da ih reši bede.

Počev od 1419, radikalno krilo husitskog pokreta počelo je da se odvaja od konzervativnog krila i da sledi vlastiti put. Kada je kralj Venceslav promenio politiku i otpočeo sa progonima, izvestan broj radikalnih sveštenika počeo je da organizuje sku po ve vernika izvan parohija, po raznim brdima u južnoj Češkoj. Tamo su obavljali pričešća „pod obje prilike“ i držali propovedi protiv iskvarenosti Rimokatoličke crkve. Ovi skupovi vernika uskoro su se pretvorili u trajne naseobine gde se živelo po uzoru na prve hrišćanske zajednice opisane u Novom zavetu; te zajednice, uzete skupa, činile su zametak jednog društva izmeštenog iz feudalnog poretka ko je je nastojalo da uzajamne odnose ne rešava primenom sile već na osnovama bratske ljubavi. Najvažnija od tih naseobina nalazila se na brdu kraj zamka Behinje, na reci Lužnici. Ovo mesto je prozvano „Taborska gora“, jer je prema predanju iz IV veka Tabor bilo ime planine na kojoj je Hristos predskazao svoj Drugi dolazak (Marko 13), sa koje se uzneo na nebo, i na ko ju se očekivalo da će se vra titi u svoj svojoj slavi. Uskoro je ovaj naziv, sa svim eshatološkim konotacijama, počeo da se koristi za same radikalne husite; među svojim savremenicima, baš kao i među današnjim istoričarima, oni su bili poznati kao taboriti.

Teško bi se moglo govoriti o nekom zajedničkom programu taborita pošto su im želje bile raznolike i nedovoljno profilisane. Njihova glavna pokretačka snaga bio je nacionalni, društveni i ver ski animozitet. Okolnost da su najbogatiji trgovci u gradu bili ne samo zadrti katolici već i Nemci, rasprostranjeno, premda netačno uverenje da su feudalizam i kmetstvo ustanove nemačkog porekla – sve to govori da su neprijateljska osećanja prema Nemcima bila izraženija među taboritima nego među utrakvistima (kako su nazivali umerenije husite). Presudno je, ipak, bilo njihovo potpuno odbacivanje učenja Rimokatoličke crkve. Dok su se utrakvisti uglavnom pridržavali tradicionalne rimokatoličke doktrine, taboriti su tvrdili da svaka osoba, radilo se o svetovnjaku ili svešteniku, ima pravo da jevanđelja tumači po svom nahođenju. Mnogi taboriti odbacivali su dogmu o čistilištu, pričešća i mise za mrtve smatrali su glupim sujeverjem, nisu videli ništa vred no obo žavanja u mo štima ili iko nama svetaca, a prema većini crkvenih obreda odnosili su se sa krajnjim prezirom. Uz to, odbijali su da se zavetuju i zalagali su se za ukidanje ustanove smrtne kazne. Najvažnije je, pak, bilo to što su naglašavali da se ništa ne sme smatrati načelom vere ukoliko nije izričito navedeno u Svetim spisima.

Sve nas to podseća na jeretike iz prethodnih vekova, a naročito na one izučavaoce Biblije iz sekte valdežana ili valdenza, ko ji su do ista bili izuzetno aktivni među siromašnim slojevima u Češkoj. Ali u Češkoj su, baš kao i u drugim delovima Evrope, već dugo bile prisutne milenarističke tendencije, podjednako udalje ne od trezveno kritičkog stava valdežana kao i od rimokatoličkog pravoverja. U danima crne smrti, rimski tribun i profeta Rijenco predskazao je u Pragu da će uskoro uslediti doba mira, sloge i pravde, i da će na zemlji biti uspostavljen pravi rajski poredak. Jan Milič i reformisti koji su došli za njim, živeli su u neprestanom iščekivanju Drugog dolaska, a krajem XIV veka u Češkoj su se pojavili milenaristički sektaši zadojeni idejama Slobodnog duha. Iščekivanje Milenijuma dodatno je podstaknuto dolaskom četrdesetak pikarta koji su u Prag stigli 1418. Reč „pikarti“ je možda označavala begarde, ali se verovatnije radilo o pikardima koji su bežali od progona u Lilu i Turneu. U svakom slučaju, izgleda da su održavali bliske odnose sa mističarima Slobodnog duha, već pomenutim Homines intelligentiae iz Brisela. Žestoko su napadali prelate koji su, oglušujući se o Hristove zapovesti o vođenju siromašnog života, eksploatisali siromahe kako bi sami mogli da uživaju u raskoši i razvratu. Se be su, pak, sma trali sasu dima Svetog du ha, i ve rovali da ras-polažu spoznajom istine koja je jednaka onoj apostola, ako ne i samog Hrista. Pošto su Rimokatoličku crkvu smatrali Kurvom vavilonskom, a papu Antihristom, jasno je da su morali verovati kako žive u danima koji prethode Milenijumu, ili možda – poput Homines intelligentiae – u Trećem i Poslednjem dobu.

Među taboritima su isprva preovlađivali valdežanski stavovi. Tokom većeg dela 1419. taboriti su se zalagali za nacionalnu reformaciju koja bi, za razliku od prvobitne husitske reformacije, podrazumevala potpuni raskid sa Rimom. Verski, pa time donekle i društveni život Češke trebalo je dovesti u sklad sa valdežanskim idealima apostolskog siromaštva i moralne čistote. U oktobru, a zatim opet u novembru mesecu, taboriti iz čitave Češke okupili su se u Pragu, gde su radikalne vođe pokušale da husitske magistrate i univerzitetske profesore pridobiju za svoj program. Jasno je da u tome nisu uspeli; štaviše, uskoro će morati da se suoče sa daleko nemilosrdnijim protivnikom. Kralj Venceslav je u avgustu umro od moždanog udara, po saznanju da su mu većnici pobijeni; krupna husitska vlastela udružila se sa katoličkim kolegama kako bi osigurala pre-sto Venceslavljevom bratu, caru Žigmundu – i, uz to, osujetila planove radikala. Uskoro su svi pra ški magistrati prešli na stranu konzervativaca. Svi su se saglasili da treba zadržati utrakvističko pričešće – ali su još veću saglasnost postigli pri donošenju odluke o gušenju taboritskog pokreta. Tokom nekoliko meseci, počev od novembra 1419, taboriti širom Češke bili su izdvojeni od nacionalnog pokreta i izloženi strašnom progonu koji je trebalo u potpunosti da ih uništi. U isto vreme, kao što se moglo očeki-vati, apokaliptičke i milenarističke fantazije poprimile su novu dinamiku. Izvestan broj bivših sveštenika, predvođenih Martinom Huskom – prozvanim Loquis, zbog izuzetne rečitosti – počeo je otvoreno da dr ži propovedi o dolasku Posled njih dana, obzna jujući da je kuc nuo čas da se zlo iskoreni i ti me pri premi put za Mi lenijum. Predskazivali su da će od 10. do 14. februara 1420. svaki grad i selo poput Sodome biti uništeni ognjem. Širom hrišćanskog sveta gnev božiji će sustići sve koji odmah ne potraže utočište „u planinama“ – označenim kao onih pet čeških gradova koji su postali uporišta taborita. Poruka je primljena, a u najnižim društvenim slojevima dočekana je sa velikim oduševljenjem. Mnoštvo siromaha je rasprodalo preostalu imovinu i, zaputivši se ka ovim gradovi-ma sa ženama i decom, svoj novac su bacali propovednicima pred noge.

Ti ljudi su sebe doživljavali kao pravednike koji kreću u poslednji okršaj sa Antihristom i njegovim vojskama. To se sasvim jasno vidi iz sadržine otvorenog pisma koje je tada kružilo narodom: „Pet je tih gradova što neće sklapati pogodbe sa Antihristom niti mu se predati.“ A jedna taboritska pesma iz tog doba naglašava istu stvar: „Vernici, slavite Boga! Odajte mu čast i hvalu, jer se udostojio da nas sačuva i oslobodi zlog Antihrista i njegove izdajničke vojske.“ U nevoljama koje su ih snašle milenaristi su videli one dugo očekivane „mesijanske nedaće“, a to uverenje ih je činilo još borbenijim. Nezadovoljni čekanjem na čudesno uništenje bezbožnika, propovednici su počeli da pozivaju vernike da sami pristupe nužnom čišćenju zemlje. Jedan od njih, svršeni student praškog univerziteta po imenu Jan Čapek, napisao je raspravu za koju se priča da joj je „krv curila između redova“, i u kojoj dokazuje, pozivajući se na odlomke iz Starog zaveta, kako je dužnost Odabranih da ubijaju u ime Gospodnje. Ovo delo je poslužilo kao polemički uzor drugim propovednicima koji su se koristili istom argumentacijom da bi u slušaocima pobudili ubilačke strasti. Grešnicima se ne sme ukazivati nikakva milost, govorili su oni, jer su grešnici neprijatelji Hrista. „Neka je proklet onaj koji se uzdrži od potezanja mača i prolivanja krvi neprijatelja Hristovih. Svaki vernik mora oprati ruke njihovom krvlju.“ Propovednici su se i sami rado priključivali klanju, jer „svaki sveštenik ima zakonsko pravo da progoni, seče i ubija grešnike“.

U grehove koje je trebalo kazniti smrću ubrajali su se stari bauci siromaha, Pohlepa i Požuda, ali su u njih spadali i grehovi onih koji se protive volji „ljudi božanskog zakona“. U očima radikalnih taborita svi njihovi protivnici bili su grešnici i morali su biti istrebljeni. Dokazi o ovoj krvoločnosti ne potiču samo iz neprijateljski nastrojenih izvora. Petr Helčicki, taborit koji je odbio da se odrekne svojih pacifističkih valdežanskih stavova, opisao je promenu do koje je došlo među njegovim dojučera šnjim prijateljima i požalio se na nju. Satana je, kaže on, mnogima od njih zavrteo mozak i naveo ih da sebe smatraju anđelima čija je dužnost da hrišćanski svet očiste od sablazni kako bi potom izrekli sud svetu; usled tog uverenja „oni počiniše mnoga ubistva i ojadiše mnogi narod“. Raspolažemo raspravom koju je napisao jedan od milenarista, i koja sve ovo potvrđuje: „Pravednici [...] će sada imati razloga da se vesele, kada budu pristupili osveti i oprali ruke krvlju grešnika.“ Ali najekstremniji taboriti išli su još dalje; tvrdili su da je svako ko im na aktivan način ne pomaže u „oslobađanju istine“ i iskorenjivanju grešnika, ma kakvog porekla on bio, i sâm pripadnik Satanine i Antihristove vojske, te da ga stoga valja zatući. Jer čas osvete je kucnuo, pa podražavanje Hrista više ne znači ugledanje na njegovo milosrđe, već samo na njegov gnev, surovost osvetoljubivost. Kao „osvetnički anđeli božiji i ratnici Hristovi“, Odabrani moraju pobiti sve koji ne pripadaju njihovoj zajednici, ne praveći nikakve izuzetke.

Milenarističkom uzbuđenju je pogodovao razvoj političke situacije. Marta 1420. okončano je primirje između umerenih husita i cara Žigmunda, tako da je rimokatolička vojska šarolikog nacionalnog sastava, ali pretežno sastavljena od Nemaca i Mađara, ušla na teritoriju Češke. Sami Česi, pak, nikada nisu prihvatili Žigmunda kao svog kralja; u zemlji je faktički, premda ne i formalno, nastupio period međuvlašća koji će potrajati do 1436. godine. Češka je stupila u rat u kome će, predvođena izuzetno nadarenim vojskovođom Janom Žiškom, nanositi neprijatelju poraz za porazom. Žiška je bio taborit, a upravo su taboriti na svojim plećima izneli najveći teret bitki. Oni najekstremniji među njima su, naročito u prvim fazama rata, bili uvereni da su konačno prispela „poslednja vremena, kada će sva zla biti iskorenjena“.

Posle iskorenjivanja svih zala predstojao je Milenijum. Ti ljudi su bili potpuno ubeđeni da će, pošto zemlja bude očišćena od grešnika, Hristos sići sa nebesa „u svoj svojoj moći i slavi“. Zatim će uslediti „mesijanska gozba“ koja će biti priređena na svetim planinama taborita; posle toga će Hristos preuzeti carsku funkciju od nedostojnog cara Žigmunda. Vladaće milenijumskim carstvom u kojem će Sveci „blistati poput sunca u carstvu svog Oca“; tako „svetli i neuprljani poput sunca“ oni će večno uživati u stanju nevinosti kakvo su iskusili još samo anđeli, ili Adam i Eva pre svoga Pada. A taj Milenijum će u isto vreme biti Treće i Poslednje doba iz pseudojoakimskih proročanstava. U tom carstvu neće biti potrebe ni za kakvim pričešćem da bi se zaslužilo spasenje, knji ško zna nje sve štenika pokazaće se kao obična sujeta, a same cr kve će ne stati. U tom carstvu neće biti fizičkih prohteva niti patnje; žene će začinjati bez snošaja i porađati se bezbolno, a bolest i smrt biće nepoznati. U tom carstvu Sveci će živeti skupa u ljubavi i miru, bez ikakvih zakona i prinude, kao žitelji novog raja koji će – kako ćemo videti – predstavljati obnovu egalitarnog prirodnog stanja.

(1) Jovan XXIII (1410–1415) nije priznat za legitimnog papu; zbog toga je počivši pa-pa Jovan takođe nosio ime Jovan XXIII.

Oceni 5