O nepročitanoj prozi Gorana Samardžića
Aasek 02 S

Photo: The Independent/Getty

Dva grada, mnogo ljubavi i jedan rat

Zbirka priča Gorana Samardžića Zimski zagrljaji (VBZ, Zagreb, travanj 2015) beleži već drugu godinu od susreta sa srbijanskim čitateljstvom, iako su neke od ovih priča već bile dostupne u zbirci Leteći Beograđanin (Laguna 2009); utisak je da Samardžić nije uistinu pročitani pisac, za razliku od milenijuma televizijskog vremena koje su potrošili netalentovani pravi Srbi, suvišni antiekološki šetači kroz grotesknu prošlost i 'vatači veze s tajanstvenom vasionom. O Samardžićevim se pričama malo govori i piše, i utoliko dele sudbinu vrednog romana Šumski duh;  Zagrljaji su kompilacija Samardžićeve kratke proze, prožete nametnutom introspekcijom, sećanjima, ljubavlju, životom u Sarajevu i centru Beograda. Reč je o urbanoj prozi, u kojoj je fikcija, a autor često ističe da je u sve u  Šumskom duhu istina, tek vezivno tkivo koje nas drži "na okupu".

Beograd ili Sarajevo, manje važno, pisac je posvećen ženama, traži i nalazi tanane nijanse emocija i njihovog odsustva, prenoseći iskustva funkcionisanja u prolaznim i neambicioznim zajednicama, seksualnom "simpatisanju", planiranim, ili bar očekivanim, improvizacijama.

Kod Hadži Prodanove i Četrnaeste beogradske gimnazije, ili na nekom od toponima koji će u danima opsade postati fatalistički - beleži stradanja nedužnih, tamo gde krivaca nije bilo. Dva grada, jedan rat, jedan razvod, mnogo ljubavi u nekoj vrsti nadmetanja, ili šahovske iznudice, jedna perverzna uniforma, ništa manje grozna od ostalih, pisanje panegirika o hrabrosti i krvi - obeležavaju Samardžićevu ratnu prozu, nedužno, maštovito promišljanje od kojeg se nije dalo pobeći.

Život se "prvim licem" brutalno poigrao, baš kada je pripovedač bio unekoliko zadovoljan i "filozofski" raspoložen. Kakav autobiografski pasaž: "Bilo je utešno setiti se da sam samo jedan od mnogih zavisnika o vagini i da to nije kažnjivo niti osuđujuće, premda može biti odvratno. Priznajem sad, kad sam dovoljno star, da sam se u vaginama više krio, nego što sam odistinski ubadao" (Leteći Beograđanin, "Gledanje pod haljinu").

A onda - preokret.

"Živeo sam s majkom, tog jutra me dočekao spakovan kofer i majka mi je rekla 'Idi u Beograd dok se ovde ne smiri'. Otišao sam u Beograd, u kojem sam odrastao, dočekali su me drugovi iz djetinjstva. U Sarajevu sam imao veliku ljubav, Emira se zvala. I ona je bila za to da se sklonim dok sve ne prođe. Jer sam bio apolitičan i gotovo potpuno nezainteresovan za rat i nasilje. Ali, to nije važno kad ti pokucaju na vrata. Bio sam u Beogradu do 1. maja; svaki dan me neko zvao, profesor Senadin Musabegović mi je govorio 'što ne dođeš, pitaju se ljudi gdje si'. Na kraju me nazove drug i kaže "Već se priča ovdje da si gore na Palama, kod četnika". Pre toga je moj kolega Todor Dutina dao intervju u kojem je rekao da su na Palama mnogi mladi pisci i pomenuo i moje ime. Nisam to shvatio kao zluradost, nego kao mogući pokušaj Dutine da mi medijski dojavi da sam dobrodošao u Sarajevu", podseća se Goran Samardžić u razgovoru za XXZ.

I slede sve "specifične" priče, jer tokom dugog, predugog šumskog šenlučenja drugačijih nije ni bilo.

Povratak u Sarajevo, u grotlo iživljavanja bradatih nepoželjnih gostiju iz Srbije.

"Tad su počela prava dejstva, oruđe je pucalo, tenkovi. Moja cura ostala je na drugoj strani, bio je presečen put do Grbavice. Ja sam u Beogradu gledao srpske medije i na svom primeru video šta je propaganda. Za dvadesetak dana počeo sam da, ne mogu da kažem mrzim, ali antipatišem ovu stranu. Do te mere da, kada sam došao i pričao s devojkom govorio 'Kako ne možeš da izađeš, imaš noge, pa izađi'. Ona uzme banana telefon iznese ga na terasu, i ja čujem neke rafale, komešanje, priča se na ekavskom, bio je vikend, došli dobrovoljci iz Srbije, piju, prete. Nju su dva-tri puta izvodili, bila je medicinska sestra, instrumentarka, previjala im je neke borce, ušivala rane. Ispostavilo se da sam došao zadnjim autobusom pre ukidanja linije. I odmah sam se pokajao. Pala je granata na stotinak metara od moje zgrade, ja sam se od straha odvojio od kreveta, lebdeo sam", priča Goran Samardžić.

Zbirka priča Zimski zagrljaji, kao svojevrsni omnibus, Samardžić i malo Bukovskog, (bar jedna) priča sa srećnim  krajem. Nema kraljevskih loza srpskih, nema junaka što ubijaju decu u nekoj varijanti deseterca. Curi život umesto krvi.

Oceni 5