Dva tela su toplija od jednog

„Živimo u društvu u kome nam stalno govore sledeće: ako se pridržavate pravila, ako školu završite s odličnim uspehom sve će biti dobro. To je ono što nazivamo ’meritokratijom’ – verovanje da će oni sa najviše zasluga, oni koji naporno rade biti nagrađeni. To je u osnovi laž. Zapravo živimo u društvu u kome oni koji najviše doprinose često najmanje dobiju, dok oni koji obavljaju poslove koji ne donose veliki boljitak, već zapravo uništavaju bogatstvo, dobijaju mnogo veći deo kolača. Onda počinjete da shvatate da ne mora da bude tako“.

Ovim rečima počinje dokumentarni film Breaking Social koji je prikazan na ovogodišnjem festivalu Slobodna zona. Režirao ga je švedski reditelj Fredrik Gertten, a u jednom intervjuu kaže da su njegovi filmovi napravljeni za one koji žele da promene nešto (sebe, grad u kojem žive, svet). Zbog toga se i ovaj dokumentarac hvata za mnogo tačaka, pokušava da nam približi momente koji su bili prelomne tačke (i u tome uspeva), razlozi da se građani pobune protiv nečega – od ubistva novinarke Daphne Anne Caruana Galiziae na Malti, do isušivanja reke u Čileu. Ljudi su ustali i ništa više nije moglo da ih zaustavi.

Dok maštamo o životu koji nije preživljavanje drugi to vreme koriste da od društva uzmu sve i ništa ne vrate. Breaking Social se bavi sličnostima koje povezuju korumpirane širom sveta. „Bogati vas plaše novcem“, kaže jedna od sagovornica, „Kad vam daju puno, vi onda ništa ne možete da kažete protiv njih. Prave od vas lažove“. Drugim rečima – nisu samo pretnje i ucene način da se ućutkaju oni koji imaju nešto protiv uništavanja planete i svega što uz to ide.

Brekaing Social istražuje načine pucanja, onu poslednju kap koja se prelije i navali na nepravdu kao neka superheroina. Iako svet ovih dana ne zvuči kao lepo mesto, uprkos tome što planeta Zemlja polagano i sama puca, jer ne može da trpi sav otpad koji smo joj natovarili na leđa, ovaj film ipak budi nadu i otvara oči. Makar nakratko. Podseća nas da je „poverenje jedna od najvažnijih stvari za zdravo društvo“. Ako ne verujemo onima koji su na vlasti, ako sumnjamo u lekare, a vakcine doživljavamo kao strašan eksperiment, ako zaziremo od komšija, a od šefova očekujemo malu platu i mobing, to poverenje je narušeno.

Kad manjinama oduzmemo pravo glasa, pa na primer pripadnike LGBTIQ+ populacije doživljavamo kao ne-bića koja se ne pitaju ni o čemu, pa ni o sopstvenim životima, ne možemo da govorimo o zajedničkoj borbi. Ako se zastava duginih boja doživljava kao uvreda, a pravo an dostojanstven život kao posebno pravo, zajednička borba je uglavnom nemoguća. Pisac Rutger Bregman (jedan od sagovornika) nas podseća da demokratija nije samo skup zakona i pravila, procedura i institucija – ispod svega toga je nešto mnogo važnije: poverenje, verovanje da su svi važni. Kad građani u to ne veruju, zakoni ne vrede mnogo (onaj koji traži uvek nađe rupu).

Ako vas zanima svaki slučaj kojim se film bavi, najbolje je da pogledate dokumentarac. Ja bih se ovde osvrnuo na mesta koja pojašnjavaju ljudsku prirodu, bude nas iz uverenja da sve znamo. Sagovornici se oslanjaju na svakojake priče i pričice kojima potkrepljuju slučajeve koje film želi da nam približi – od one o dva vuka koji žive u svakom od nas, jedan dobar, drugi besan (pobediće onaj kojeg hranimo), do teorije da su tokom istorije najbolje prolazili oni naši preci koji su bili najviše prijateljski nastrojeni.

Dobri, nežni praistorijski ljudi su imali jače socijalne mreže, pa su uspevali da othrane veći broj potomaka i tako ostave jači DNK pečat. Iz toga možemo da zaključimo da su na početku napor i dobročinstvo zaista bili na ceni. Bregman u tom kontekstu kaže da nismo prirodno korumpirani – većina nas želi da pomogne drugim ljudima. Na samrtnoj postelji retko ko žali zbog toga što nije zaradio više novca, uprkos sujeverju i trpanju novčanica u mrtvačke kovčege, kad srce stane novac više ništa ne kupuje. Bregman kaže da žale za nečim drugim – za smislom koji se najbrže pronalazi u zajedništvu.

Potreba za pripadanjem podrazumeva ulaganje u odnose. Bez otvorenosti nema bliskosti, bez dobre namere nema osećaja sigurnosti. Umesto da negujemo to, kaže Bregman, mi smišljamo sisteme koji odnose otežavaju, a poverenje raznose na komade. Potraga za smislom je zbog toga prava noćna mora.

Istina je da su neki ljudi sebični. Naučnici tvrde da bismo kao vrsta propali da je tako bilo oduvek. Sigurno je da je i neki Neandertalac mislio da zaslužuje više od drugih, ali bi ga grupa u to brzo razuverila. Odbačen i sam mogao je samo da čeka noćne zveri i njihove gladne stomake. Ljudi su evoluirali zato što su sarađivali – nisu najjači dakle bili obavezno i najuspešniji, već najprijateljskiji. Više prijatelja (članova grupe, sigurno nisu pili kafu zajedno) je značilo toplije zime (dva tela su toplija od jednog).

Možemo da se zapitamo šta je bilo s onim našim precima koji nisu bili skloni saradnji. Niko nije hteo da se s njima razmnožava? I kad jeste, potomstvo je trpelo zbog nedostatka podrške? Ono što obično mislimo o evoluciji podrazumeva opstanak najsposobnijih. Nevolja je u tome što biti sposoban danas znači nešto sasvim drugo, pa lako pobrkamo lončiće i umesto „najsposobnijih“ čujemo „najgnusnijih, najnemilosrdnijih, onih koji lete u svemir dok im zaposleni rade za bedne plate“. Možda je vreme da o tome još jednom razmislimo.