Dva zla za jedno dobro

JOJA

Joju su pregazila mrtvačka kola kad je imao četiri godine i ćale je odmah digao ruke od njega.

Majku mu je raščerečila mečka i tako je Joja ostao bez majke a ćale bez mečke jer je nezgodno udario čunkom a onda sekirom i to joj je bilo dosta.

Jednom je ćale stavio sekiru u futrolu od violine i tu je futrolu Joja nosio do Čukarice i to Joja ne može da zaboravi, jer su na Mostaru jeli sladoled.

Ćale je hteo da ucmeka svog ćaleta ali kad su sa futrolom stigli na Čukaricu ćale je već bio pokriven ponjavom u travi mrtav.

Joja se vraćao sa futrolom i drhtao od straha misleći da će i on jednom morati da ucmeka svog ćaleta i da će njegov ćale ležati pod ponjavom mrtav.

Međutim Joja je naučio lepo da svira i otišao je u Paraćin i tamo je živeo dok je živeo jer ga je jedan šuster ubo šilom pod oko što Joji ne bi smetalo da nije umro.

NEVERNIK

Petar svake noći sanja da ima Boga.

Bog ne postoji ali u njegovom snu postoji. Dođe, gleda ga, razgovaraju.

Bog Petru "ti", on Bogu "vi".

Petar jedva čeka da se probudi. Da ga ne vidi više.

Ali prođe dan i dođe noć. A Bog svake noći, ne propušta.

Povade Petru sve zube. Misle, to je od zuba. Ali nije od zuba. Jer se onaj ponovo javlja.

Pošalju Petra u banju. U najzabačeniju i krišom. A Bog za Petrom, u prvi banjski san. I onda redom svake noći.

A ne postoji.

Posle izvesnog vremena Petar umre. A onaj isti Bog dođe mu i u taj poslednji san. Uze skrhanu dušu i smesti je na najlepše mesto, među same arhangele i serafime.

Petar čeka kad će se probuditi.

Ne veruje i ne veruje.

NOVČANIK

Pronašao sam novčanik.

U novčaniku je bio samo broj telefona.

Javio sam se.

Poslali su kola po mene.

Pitali su me: poznajete li grofa Pilsudskog?

Rekao sam: ne!

Utoliko bolje, rekli su oni.

Odvezli su me pred gvozdenu kapiju.

Dali su mi sekiru.

Ući ćete unutra i pitati ko je grof Pilsudski.

Onoga koji kaže "ja" udarićete sekirom što jače možete.

Posle se vratite, čekamo vas.

Čekali su me.

Šta tražite za ovu uslugu?

Sekiru.

Dali su mi sekiru.

Vratio sam se i udario grofa što sam jače mogao.

To je bio dobar posao.

Sekira i pedeset hiljada od grofa što ga prvi put nisam udario.

POD VEŠALIMA

Stajao je pod vešalima. U beloj košulji, rasute kose. Širio je ruke i vikao prozuklo. Glas se cepao kao krpa. Videlo se da već odavno viče.

- Pucajte! Gadovi!

Niko nije pucao.

On je insistirao:

- Pucajte ili vešajte! Svejedno mi je!

Tada je neko opalio. Kratko i krto.

Levu ruku spustio je na srce. Desna je ostala iznad glave kao zastava.

- Još! Pucajte još!

Tu ga je presekla još jedna krta eksplozija.

- Još!

Dali su mu još. Sve dok se nije prelomio, kao perorez, kao mlado stablo sasečeno šrapnelom.

Kad je pao, pritrčala su mu deca i podigla ga na ruke.

- Tata, bio si sjajan!... Zašto ti nisi heroj?... Ti si pravi heroj!

- Biću, deco. Prvom prilikom. Dajem vam reč. Ja samo za to živim.

- Kada ćeš biti? Sada je kasno. Zašto onda nisi bio?

- Nije kasno. Nikad nisam bio bolje pripremljen.

Ustao je i napravio nekoliko čučnjeva.

- Hoćemo li još jednom?

RAZMENA

- Hoćete li da se menjamo... Ja bih vama dao nešto staro a vi meni dajte nešto novo.

- Ne, ja ću vama dati nešto ružno a vi meni dajte nešto lepo.

- Ne, ja ću vama dati nešto malo, a vi meni dajte nešto veliko.

- Ne, ja ću vama dati nešto pokvareno a vi meni...

- Ne, hvala!

- Hoćete li ovako: ja bih vama dala krivo a vi meni poklonite nešto sivo.

- Ne, ja bih vama mogao pokloniti nešto ljuto a vi meni poklonite nešto žuto.

- Ne mogu... Mogu vam dati nešto belo a vi meni poklonite nešto celo.

- Ne, ja vam samo mogu dati nešto čitko za nešto pitko.

- Nemam ništa pitko... Mogla bih vam dati nešto kratko a da za to kratko dobijem nešto slatko.

- Kratko za slatko? Ne pada mi na pamet!

- Čekajte... Ako hoćete da se menjamo – mogu vam dati ništa a da vi meni poklonite nešto... Dobro, daću vam pače a vi meni dajte celo.

- Ne, ne... Mogu vam samo dati dva zla za jedno dobro... Dva zla!

- Ne, to ja ne mogu... Evo, dajte mi šest i ja ću vam pokloniti pet.

- Ne, hvala... Ako imate tačku, ja ću vam pokloniti tačku.

- Imam tačku, ali tačku dajem za mačku.

- Dajte mi tačku i značku i ja ću vam pokloniti mačku.

- Ne, tako se ne možemo menjati!

- Vratite se... Najbolje je da promenimo mesta... Tako... Sad smo se menjali... Mesto za mesto.

- Neću da menjam mesta... Vratite mi moje mesto... Tako... Neću mesto za mesto.

- Dobro, hoćete li ovako: da ja vama dam "nemam" i još nešto a da vi meni date "imam".

- Ne, ja bih vama dala "neću" za "hoću"... Ako hoćete?

- Neću.

PRIČA O DEVOJČICAMA

Bila jedna devojčica.

I još jedna devojčica.

I još jedna devojčica.

Koliko je to sada ukupno devojčica?

Ukupno četiri.

Zato što je bila još jedna, poslednja devojčica.

One su imale jednu mačku.

I još jednu mačku.

I još jednu.

Koliko je to sada ukupno mačaka?

Ukupno tri.

Zato što jedna devojčica nije imala mačku.

To je svega četiri devojčice i tri mačke.

Jedna mačka nedostaje!

Koja mačka nedostaje?

Sve mačke koje postoje one već postoje.

Ne može nijedna mačka da nedostaje.

Pa gde je onda ta jedna mačka koja nedostaje?

Ona ne postoji.

Ali ako i nju uračunamo, onda je sve u redu.

Četiri mačke i četiri devojčice.

Četiri i četiri.

Baš je zgodno.