Dvadeset godina od prve beogradske parade ponosa

„Bilo je planirano da to bude slavlje“, piše Jasmina Tešanović o prvom Prajdu, „Jedino čega  smo se plašili bilo je ružno vreme. U redu, iskreno, homofobija je jaka u Srbiji, pojačana ratovima, nacionalizmom. Živahna, šarena i vesela grupa, od 30-50 gejeva i lezbejki želela je da igra i peva na trgu, i da posle održi konferenciju u Studentskom kulturnom centru koji je ponovo postao slobodan prostor za alternativnu politiku i kulturu“.

To se ipak nije dogodilo. Zbog neadekvatne reakcije policije, koja je kasnije za posledice krivila učesnike koji su trpeli nasilje, ovaj događaj je danas poznat kao "krvavi Prajd". „Oko tri sata popodne našla sam se na Trgu, s gomilom mladih muškaraca obrijanih glava, razvijenih mišića u tesnim majicama“, seća se Tešanović“, „Čula sam kamermana pored mene kako kaže: ’Ovo će potrajati nekoliko sekundi, nema šanse da ovako nešto prođe u Srbiji’. Htela sam da mu odgovorim, nema šanse, ovo je i moja Srbija, ali me je već bilo strah. Nakon nekoliko sekundi poneo me je stampedo koji se kretao ka drugoj strani trga: primetila sam grupu lezbejki sa balonima kako idu u koloni pevajući. Potrčala sam i ja ka njima. Policije nije bilo“.

Dvadeset godina kasnije, iako još uvek neravnopravni, LGBTIQ+ građani su pokazali da je borba za jednakost jača od mržnje. Da je Prajd moguć bez desetina hiljada policajaca i oklopnih vozila i bez senzacionalizma.

Mnogo je koraka ostalo za koje još uvek moramo da se borimo, piše na Facebook stranici udruženja Da se zna, a danas želimo da odamo počast onima koji su napravili prve - koji su se pokazali kao najteži, onima koji su se pre dvadeset godina bili tu i borili se, rizikujući svoje živote.

Prvi Prajd nije uspeo da ućutka drugačije načine bivstvovanja. Dvadeset godina kasnije promene su očigledne. Nisu se dogodile preko noći. Borba nije gotova, posebno u manjim sredinama, jer – niko nije slobodan dok svi nismo slobodni.