Miroslav Antić i Branko Miljković
Aadone41

Photo: thequeerfrontier

Dve letnje pesme

Garavi sokak – Maćika

Molio bih, doktorice,
da mi date injekciju
da ostanem živ,
makar samo do avgusta.

Pisalo me Socijalno
da me vodi na more,
pa bih hteo, doktorice,
da ja vidim i to more,
pa posle — šta bude.

Da ja vidim je l to more
duboko ko bunar
i prozračno kao prozor,
ili kao sijalica,
ili kao kad se nešto probuši.

I da vidim: ako more nema kraja,
kako to izvede — da se ne prospe.

Samo to da vidim,
pa septembra — kako bude,
nije važno.

Ionako u septembru mora više nema.

More — to je jedna
čisto letnja stvar.

Miroslav Antić

More za radnike

Dok se u tvojim stihovima dosađuju reči

beznadežne i na smrt osuđene,

ovo je more poema koja se ne ustručava.

Njene su metafore plovne, opasne,

urnebesne i umiljate, sasvim fotogenične.

Možda bi ti ukrao njihovu so i učinio ih bljutavim

ali pred morem ti si nedostojan.

More samo sebe opeva, bezobrazno i slobodno

rimuje se sa čime god stigne,

iako nevično srodnosti zbog svoje nadarenosti.

Njegove su dubine mudrije

od svih tvojih aforizama.

More voli ribare koji ga potkradaju puni ljubavi

i mornare koji koriste opasnosti što im pruža

dok ne zalutaju i posle.

More ne voli one koji mu se udvaraju

kao svojoj vlastitoj mudrosti sporo i oprezno.

More, ako voli, voli radnike na odmoru

koji tri noći ne spavaju dok dođu do mora;

a kad dođu, kažu: „lepo naše more“,

požure da pocrne i da se vrate kućama.

Branko Miljković (Poreklo nade, 1960)

Oceni 5