Novi queer junaci
Tiger king 01 S

Photo: IMDb

Dve serije: Tiger King & Feel Good

Počinjemo od možda i najkrupnije i u medijima najprisutnije televizijske senzacije od početka 2020. godine – Netfliksove dokumentarne serije nazvane „Tiger King“ (zapravo, pun naslov glasi „Tiger King – Murder, Mayhem and Madness“), koja kroz sedam epizoda u približnom trajanju od po 45 minuta prati priču o surovom takmičarskom svetu vlasnika američkih privatnih ZOO vrtova usredsređenih na velike, egzotične mačke i bliskim mu niskim strastima i pobudama. Ono što se zatiče u ovoj vrhunskoj seriji je gotovo pa nepojmljivo – naoko, rutinsko dokumentarističko praćenje tragova trgovine mladuncima velikih egzotičnih mačaka na tlu Sjedinjenih Američkih Država autore je dovelo do isprva šarene, bizarne i živopisne priče o međusobno zakrvljenim krupnijim igračima u tom domenu, da bi se onda ispostavilo da ta priča krije a i u bliskoj budućnosti donosi mnogo više, dakle, upravo ono apostrofirano u gorepomenutom podnaslovu – ubistvo, potpunu pometnju i ludilo. U oblandi pitkog, domaćinski budžetiranog i montažno i dramaturški razbokorenog, modernog televizijskog rada ova vrsna dokumentarna serija već tokom prve epizode silovito poentira na temu one stalne i, naravno, zdravorazumske fascinacije tamošnjih kreativaca i/ili pripovedača (u raznim poljima umetnosti i pratećim medijima) – a to je ono što i dalje krajnje slikovito odražava ona moćna sintagma od samo tri reči – „the American experience“. Što će reći, prikaz iskustva života u Americi u određenom trenutku i izabranoj eri, sa sasvim prikladnim fokusom na isključivo ono što iskustvo života u SAD čini tako specifičnim i vrednim praćenja, antropološkog, sociološkog ili „samo“ umetničkog istraživanje i brze potonje obrade; tu mustru prate i autori serije „Tiger King“, a brzo postaje jasno da su, krećući se tom oprobanom ali i izrazito skliskom i zahtevnom putanjom, oni stigli i do tačke univerzalnosti, što ovu seriju čini ne samo pojmljivom, nego i privlačnom u svetskim okvirima.

Univerzalnost je ovde postignuta veoma jednostavno – fokusom na ono što konzument lako može da prepozna i oseti i u misaonoj i u emotivnoj ravni svog gledalačkog iskustva – na neprolaznoj snazi slabosti u ljudskom biću, toj lavini koja svako malo nanovo pokazuje svoju golemu i, reklo bi se, neuništivu rušilačku energiju. „Tiger King“ u tom smislu nudi još jedan uvid (i to u prilično osobenim, pa i jedinstvenim okolnostima) u taj kovitlac ljudskih nedostatnosti – sujete, sebičluka, osvetoljubivosti, pohlepe, puke mržnje, osionosti, ljubomore, poriva za nadgornjavanjem bez prestanka, slepe srdžbe.., a sve to u, na prvih par pogleda, živopisnoj, poletnoj i tek samo apsurdnoj priči o Džou Egzotiku, vlasniku jednog takvog ZOO „vrta“, koji kreće u boj protiv svoje najveće neprijateljice, borkinje za prava ugroženih životinja, kojoj se, pritom, ima dosta toga spočitati i koja je i sama vlasnica zastrašujuće bizarne biografije. Uz sve to, a to je ono na šta je obično naglasak u Optimistu, Džo Igzotik je (u sred ruralnije i siromašnije zabiti Oklahome) autovani gej i poligamista u zrelim godinama, u trenutku kada kreće ta priča oženjen za dva znatno mlađa i u ekonomskom smislu bespomoćnija muškarca. Upravo pomenuto je tek deo tog izrazito usložnjenog identiteta Egzotika (pritom i logorejika, ekscentrika, prilično beskrupuloznog preduzetnika, pevača, TV voditelja, brzopoteznog kandidata za guvernera…) i pravo je čudo kako je taj deo njegovom života, reklo bi se, u širem smislu prihvaćeno kao puka biografska stavka. A istinsko je čudo kako su autori (na čelu sa rediteljima Erikom Gudom i Revekom Čajlkin), i taj prilično upadljiv aspekt priče uspeli da, bez imalo kriptičnosti, ublažavanja, relativizovanja, upregnu u svrhu dodatnog bogatstva ove vibrantne koja ionako kipti od intrigantnih osobenosti i inteligentnih implikacija.

A na drugom tasu imamo još jednu izvrsnu i zrelo koncipirano i u delo sprovedenu britansku dramediju čiji autori nimalo ne beži od specifičnosti savremenog života; ostrvski Kanal 4 (C4) u ponudi od pre nekoliko sedmica ima i seriju „Feel Good“ na dominantu temu lezbijske romanse. Akterke su isprepadana, mlađa strejt učiteljica i autovana lezbijka, uz to, i Kanađanka i stand-up komičarka na radu u Velikoj Britaniji, sa bogatom predistorijom zavisničkog i opsesivno-kompulsivnog ponašanja. Premda pruža obilje povoda za smeh (poput scene seksa uz ispomoć u vidu oponašanja glasa Suzen Serondon), „Feel Good“ na ograničenom prostoru, sa epizoda kraćim od pola sata, a bez ijednog jedinog traga nadobudne didaktičnosti, problematizuje i par ozbiljnih društvenih fenomena i svežijih fenomena na planetarnom nivou. Ta dva kraka skladno se sjedinjuju već tokom prve polovine prve epizode, a na tački njihovog spoja iznikla je topla, duhovita, zaumna i emotivna priča o podosta toga zanimljivog – i za priču i za kasniju analizu. Naravno, treba istaći i neizbežan pop-kulturni štih (uvek prisutan u recentnijim britanskih serijama ovog i sličnih tipova), te vrhunsku glumu iskusne Šarlot Riči (znane iz serija „Fresh Meat“, „Siblings“, „Call the Midwife“…) i mlade Mej Martin u očigledno autofikcijskoj roli. „Feel Good“ može da bude intrigantan i po još dve osnove – po tome što se „u dubini pripovednog kadra“ bavi i lezbijkama kao čestim delovima stand-up scene, kao i po tome što u ulozi kanadske mame sa Skajpa možemo da gledamo uvek dobrodošlu Lizu Kudrou. I, naravno, kao i prethodnih puta, Kanal 4 je ovaj svoj novi rad i proizvod upregnuo u širu aktivističku priču i kampanju, čime nas podseća i na tu mogućnost i taj potencijal televizije danas.

*Tekst objavljen u magazinu Optimist

Oceni 5