Životna preporuka za bolju 2019: “SFRJ za ponavljače” (4)
Plkt 04 S

U čast druga Tita: Dan mladosti v Mariboru 1961. godine

Photo: Dragiša Modrinjak

Dve vrste narodnih heroja: Mrtvi žive u čitankama, a živi na Dedinju

Poljoprivreda: Duvan s Pohorja i kukuruz bez koštice

Poljoprivredom se u SFRJ bave zemljoradnici, stočari i većina radnika zaposlenih u društvenom sektoru. A najviše od svih Zaharije Trnavčević. Njegova uloga u razvoju poljoprivrede je toliko velika, da je TVB o njemu snimila dokumentarnu seriju pod nazivom “Znanje - imanje”. Serija takođe istrazuje puteve domaće agronomske misli i uspehe naših stručnjaka za hortikulturu. Posebno od kad su odgajili kukuruz bez koštice i za to dobili zlatnu “Eureku” u Briselu. 

Međutim, najpoznatiji jugoslovenski poljoprivredni proizvod nije kukuruz, već  cigarete. Zato što su zdrave. Posebno one koje se proizvode od kvalitetnih sorti duvana iz doline Sutle i s obronaka Pohorja.

Ove cigarete zovu se “Sedaminpedeset” i uspešno se liferuju širom SFRJ, uključujući i Hercegovinu. “Sedamdesetpetice” dolaze u zeleno-belim paklicama s nacrtanim zmajčekom (hudićem), zbog čega  ih neki zovu i  “krokodili”. Najviše ih kupuju pripadnici MUP-a jer veruju da unutra ima 57 cigareta. 

Glavni konkurenti “57-ci” su  plava “Zata”, “Morava” s filterom i tzv “bela”, sarajevska “Drina”. Sve je to naravno super, osim kad te matorci provale.

Jazz, alkohiol, cigarete: Ob sobotah v vrtni dvorani Evrope v Celju 1961. godine

Zato se pripaljivanje cigarete obavlja s izrazom lica “opasnost je moje zanimanje”. Kasnije se izraz postepeno menja u “heroji su umorni”, a pripaljivanje se izvodi rutinskim i pomalo lenjim pokretima. Osim ako nemaš “Zippo” - onda je to veliki spektakl s naglim pokretima i veoma glasnim škljocanjem. Jedino što si ti i dalje nezainteresovan za sve oko sebe. Pogotovo na žurkama. 

Kursne liste od Alije Sirotanovića do Slobodana Miloševića

Osnovno sredstvo plaćanja u SFRJ je nemačka marka. Nemačke marke (DM) emituje Narodna banka Jugoslavije u apoenima od jednog soma. Kurs soma fiksiran je za kurs dinara: 1 som = 1000 dinara = 10 novih dinara.

Som poseduje unutrašnju konvertibilnost i plivajući kurs. Ovo poslednje se vidi  kad  neko iz Zagreba dođe u Beograd da se vozi taksijem. Kad mu taksista na kraju vožnje kaže “tri hiljade”, a ovaj pita “je, prosim, a kolko je to u tisućama?”, onda se  taksista na brzinu preračuna i odgovori: “pet”. To se još zove i “crni kurs”.

Na novčanici od jednog soma prikazan je lik nasmejanog rudara Alije Sirotanovića (srp.: Андрей Стаханов), očigledno veoma zadovoljnog što kopa ugalj (odatle naziv “som”).  Alija je bio šampion sveta u disciplini kopanja uglja na dubinama od preko 800 metara.  Pošto je bio vredan i skroman, Alija je bio bogato nagrađen: dobio je sliku s posvetom druga Tita i ručni casovnik “Insa - Zemun” s kožnim kaišem. Čak su ga jednom poslali i u radničko odmaralište “Udarnik” kod Dubrovnika na dve nedelje s pojačanom ishranom. Posebno poštovanje  ukazano mu je time što je njegov lik bio otisnut na novčanicu od 1000 dinara. Alija Sirotanović je zbog lepog života otišao u prevremenu invalidsku penziju. Posle je umro. Novčanice su još neke vreme bile u opticaju, pa su i one povučene.      

Nakon “somova” NBJ je emitovala “konje”, odnosno novčanice od 100 dinara. Konji su bili veoma popularni među turistima iz Poljske i Mađarske, i sezonskim radnicima iz Rumunije i Bugarske. Na čehoslovačkom se za “konja” govorilo “črvena” i zvučalo je malo čudno, a na istočnonemačkom čak i smešno.

Stoja

Meksikano: Izlog u Mariboru 1961. godineU vreme kada je Slobodan Milošević bio skroman bankarski činovnik, zadužen da pritiska dugme na onoj mašini za brojenje para i - ako je bio dobar - da Baba Borki kupi burek za doručak, postojala je i novčanica zvana “Stoja”.

Stoja je bila posebna novčanica, specijalno namenjena deci. To je bila velika lova jer je  obezbeđivala ne samo  osnovne životne namirnice -  “Životinjsko carstvo” i “Kiki” bombone  već i “Politikin zabavnik”, pa čak i pakovanje crvenih kapisli za kolt. Pored “stoje”, sredstvo plaćanja bila je i “sića”. Siću su davale babe (tj. komšinice starije od 20 godina) kad ih deca  “poslušaju”, tj. odu u prodavnicu po pola hleba i litar mleka. Za siću se mogla dobiti žvaka u obliku cigarete (ovo je bilo naročito vaspitno), a ponekad čak i kliker “staklenac”. Kažu da su sredinom 60-ih - bar bismo tako povremeno načuli od odraslih - postojale i nekakve “hiljadarke”. Ali to niko nikada nije video, bar ne u našoj ulici. Kasnije su “stoje” izgubile na vrednosti, a stvari koje smo za njih nekada kupovali više nisu bile nikome važne.

Posle, kad smo porasli, i mi smo prešli na somove. Bili smo sasvim zadovljni sa, recimo, pet soma - za “Marlboro” i dva piva. U tom uzrastu dovoljno za trovanje nikotinom i teško pijanstvo. A postojao je još i “tesla”, odnosno novčanica od 500 dinara, na kojoj poznati naučnik čita “Borbu” u nekoj benkici.

A još posle pojavila se novčanica s likom druga Tita zvana “mrtvak”. A Slobodan Milošević je kupovao burek, mrzeo ceo svet i polako gazio svojim putem…

Jugoslovensko privredno čudo

Pošto je stopa industrijskog rasta u SFRJ jedno vreme bila viša nego u Japanu,  delegacija privrednika iz ove zemlje došla je u Jugoslaviju da ispita u čemu je stvar. Ustanovili su da se Jugoslovensko privredno čudo zasniva na omladinskim radnim akcijama.

Omladinske radne akcije (skr.”ORA”) vode poreklo iz Sovjetskog Saveza. Smatra se da je ideja o stvaranju omladinskih radnih odreda prva pala na pamet Feliksu Edmundoviču Đeržinskom. Kasnije su ovu ideju razradili i usavršili njegovi učenici Leonid Kaganovič, Lavrentij Berija i Saša Maljenkov. Zahvaljujući  omladinskom radu, petoljetke su u SSSR-u trajale po dve godine, a neke i kraće.

Nisu baš svi išli na radne akcije: Mladina pleše v mali dvorani Uniona v Celju 1961. godine

Za razliku od Sovjetskog Saveza, omladinci su u Jugoslaviji sami išli na radne akcije. Ili, kako je na trećem plenumu Politbiroa CK SKJ istakao Slobodan Penezić - Krcun: “Nigde ne beže, a još i pevaju. Pa dobro, bog te molovo, gde to još ima?” I zaista, nakon II svetskog rata, mladi ljudi u Jugoslaviji dobrovoljno su učestvovali u obnovi i  izgradnji zemlje. Kopali su, krampali i gurali “tačke”, mala kolica za prevoz zemlje na jednom točku (ovo da bi im bilo teže), i bili su srećni. Najveće radne akcije bile su izgradnja pruge Šamac - Sarajevo, kanala Dunav - Tisa - Dunav i poslovnog centra “Sava” zajedno s ostatkom Novog Beograda. Mada ni Zapruđe nije loše.

Religija

Vampiri

Pored četiri velike svetske religije (hrišćanstva, islama, judaizma I budizma), u   Jugoslaviji postoji mnoštvo lokalnih religija, verovanja i kultova. Jedno od najsnažnije ukorenjenih verovanja je ono o duha  koji živi u kućnom “ognjištu”. Ovo je dobar duh, koji čuva “čeljad” i “nejač” i brani ih od vampira iz susednog sela (srpski: “ustaše”, hrvatski: “četnici”). U toj borbi, Duhu pomažu plemenita bića koja se zovu “branioci ognjišta” (srpski: “četnici”, hrvatski: “ustaše”). Na kraju naravno, dobro odnese pobedu nad zlom. Ko i uvek.  

Brzinom pravoslavne svetlosti: Drug Tito vozi patrijarha Germana i njegove sveštenike specijalnom svemirskom mašinom na brionskom ostrvu Vanga 26. jula 1960.

Pošto je SFRJ bila krcata raznim  narodima, jasno je da je svaki narod imao svog posebnog “duha” koji je bio jedinstven, samosvojan i apsolutan.  Da ne bi dolazilo do nepotrebnih scena između naroda i njihovih duhova, komunisti su svojevremeno po kratkom postupku zabranili sve ovakve kultove. Takođe su zabranili sva verska okupljanja i praznike, poput Duhova, Krsne Slave i Kurban Bajrama.  

Umesto toga, krajem četrdesetih, Jugoslavija je postala žariste novog kulta u čast božanstva zvanog “Stari” koje je 1948 godine progovorilo iz utrobe zemlje i reklo: “ne pravite sebi drugih idola do mene… majku vam božju!” Većina je ozbiljno shvatila ovo upozorenje, a oni koji nisu, završili su na jednom jadranskom ostrvu da malo dublje razmisle o tome gde su pogrešili i šta je uopšte smisao ljudskog života.

Zato su narodi Jugoslavije jedva čekali da se Bog smiluje i pošalje oganj nebeski da  pobije komuniste. Pošto su bili strpljivi, čekanje im se isplatilo. Bog ne samo da je uslišao njihove molitve, već je samoinicijativno otišao i korak dalje, pa se u ognju, zajedno s opštinskim komitetima, našlo i par miliona slučajnih prolaznika. Tako da je na kraju je svako video svog boga.

Partizani

Partizani  su božanska bića magičnih moći i natprirodnih osobina.  Vrhovni partizan je drug Tito iz čije glave se rodio Milovan Đilas. Iz njihovog kasnijeg braka rođen je Vladimir Bakarić, a iz braka druga Tita s Konjuh Planinom rođen je Aleksandar Leka Ranković.

Gostje na tribuni ob proslavi v Ribnici na Pohorju 1961: Uočite druga Franca Leksošeka u matilu, sa buketom cveća, i drugaricu Vidu Tomšič sa modernim naočarima za sunce

Edvard Kardelj je bio suptilan, pa je rođen iz morske pene, zbog čega su ga zvali “Bevc”, a Koču Popovića su slučajno našli u glavici kupusa. Najveći junak među partizanima bio je Sava Kovačević, koga je rodila Cana Babović u  braku s Prvom proleterskom udarnom brigadom. Iznad svih je Nikoletina Bursać, koga je kentaur Vladimir Nazor našao ispod jednog kamena u Hercegovini, othranio svojim mlekom i  naučio da puca iz šarca i da baca kamena s ramena, pripremajući ga tako za borbu protiv htonskih božanstava Lera i Špera. U toj borbi Nikoletini je pomogao Boško Buha, koga je donela roda, i čijim je junaštvima otvoren novi herojski ciklus za niže razrede osnovnih škola, i čiji su podvizi opisani u  Homerovom spevu  “Ženevska konvencija i upotreba dece u ratnim dejstvima”. 

Partizani koji su se istakli u borbi i ubili naročito veliki broj Nemaca, izdajnika ili drugih partizana (onih što kradu jabuke) dobijali su zvanje “Narodnih heroja”. Narodni heroji se dele na žive i mrtve - mrtvi žive u čitankama, a živi na Dedinju. Ovi poslednji mrze Bitlse i zalažu se za hapšenje Đorđa Marjanovića.  Kad  narodni heroj umre, vest o tome objavi televizija, ali ne kaže da je taj-i-taj umro već da je preminuo, jer zvuči tužnije. Na sahranu narodnih heroja obavezno dolaze vojnici da pucaju iz mašinke.

Drug Tito: Kad čujete pištaljku, utakmica može da počneVera u zagrobni zivot 

Kuća cveća 

Jugosloveni su narod sklon sahranama. Zato ovde ima tako mnogo grobova. Među svim grobovima posebno mesto zauzima grob predsednika Tita, Kuća cveća u Beogradu.

Kuća cveća je najmanje, ali najprometnije groblje na svetu. Izgrađena je od kamenih blokova teških 7 tona koji su dovoženi Savom i  Dunavom iz Tebe i Luksora. U  izgradnji je učestovalo 120.000 crnotravaca i vukovaca, a  prilikom višednevnih pogrebnih svečanosti tu je zazidan Žeželj i 10.000 glinenih ratnika Prve proleterske udarne brigade. Ako se odlučite da posetite Kuću cveća, običaji nalažu da to učinite oborene glave i peške. Najbolje je da krenete sa Papuka ili Šar planine, i po mogućnosti unazad, na kolenima ili puzeći. A bio je i jedan što je hodao na rukama.

Kuća cveća je jugoslovenski zid plača. Rekord u dužini plakanja držao je izvesni Kenet Kaunda, a imao je i najveću maramicu.  Delegacije pak SSNO-a i SSUP-a nikad nisu puštali u Kuću cveća zajedno, zbog straha od poplave. Najnesrećniji su ipak bili oni iz SUBNOR-a, a jedina uteha im je bila da se upisuju u  knjigu utisaka  (“…lakše bi mi bilo da mi je sin umro…”).

Kako bilo, nakon posete Kući cveća, ljudi su odlazili i sami da sade cveće. Reč je o naročitom ritualu u čast pokojnog predsednika Republike. Kult “88 ruža za druga Tita” neki autori dovode u vezu s Eleuzijskim misterijama i obrednim poljskim  radovima u cilju obnavljanje životnog ciklusa. Sakralna mesta na kojima se ovaj obred održavao bile su mesne zajednice, a obred sađenja vršili su geronti (istaknuti članovi lokalnog SUBNOR-a) i pritom  pevali naročite setvene himne. Najčešće “Druže Tito, ljubicice bela”, ili još bolje, “Drugarice, posadite cveće kuda vojska druga Tita kreće”.

Mimohod

Imenica muškog roda nastala 4. maja 1980. godine i označava nepregledne redove u kojima narod satima čeka da vidi kovčeg s posmrtnim ostacima predsednika Tita. Istorijski, mimohod je nastao kao kombinacija Igmanskog marsa i pogrebnih svetkovina Starog carstva. U novijoj istoriji nesto slično organizovano je u SAD (Džon F. Kenedi) i NDR Koreji (Kim Il Sung), ali stepen bola koji je pogodio Titov mimohod ne moze se porediti ni sa čim do tada viđenim. Možda jedino sa dubinom mržnje s kojom su se učesnici mimohoda okrenuli prema Titu par godina kasnije.

Sveta mesta: Međugorje i Kumrovec

Prasetina je opijum za narod: Pečenje odojka ob proslavi v Ribnici na Pohorju 1961. godine

Posle Kuća cveća, jedno od najposećenijih svetih mesta je Međugorje, u zapadnoj Hercegovini, SR BiH. Sve je počelo kada su neke devojčice videle Majku Božju kako lebdi u vazduhu iznad jednog brežuljka nadomak Međugorja. Izveštaj o tom događaju istog je  časa stigao na sto za kojim su sekretar opštinske organizacije SK, komandir  stanice Milicije i načelnik lokalnog ureda Turističkog saveza Jugoslavije igrali preferans. Oni su se samo značajno pogledali, odložili karte i, pokajavši se u svojim srcima, pali na kolena i predali se molitvi. Pošto su bili dobri i pobožni ljudi, Bog je uslišao njihove molitve, pa je pistu na Ćilipima produžio za 200 metara i stvorio veliki broj motela i pansiona u samom gradiću i njegovoj okolini. Tu su odsedali vernici iz čitavog sveta, i to besplatno, jer niko nije hteo da im uzima pare.

U Kumrovcu (srpski: “Пожаревац”) bilo je i malo većih čuda: legenda kaže da se ovde, u jednoj kumrovečkoj štali rodio drug Tito, devet meseci nakon što je njegova majka Marija Broz sanjala Karla Marksa kako je nudi mrkvicom. U trenutku Josipovog rođenja, na nebu iznad Zagorja bljesnula je petokraka zvezda i obasjala horizonte čovečanstva, zbog čega se stari Francek toliko uplašio da je naredio Poćoreku da odmah pobije svu mušku decu u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji. Mali Joža se čudom spasao tako što ga je majka iznela iz štale u koju se već bili došli Ante Trumbić, Frano Supilo i Georgi Dimitrov da donesu darove, i pustila ga u pletenoj košarici niz Sutlu. 

Domaćin ne štedi: Maršal Tito u alholnom društvu sa Aleksandrom Rankovićem

Zato su se Kumrovčani, koji su inače veoma zavideli onima iz Međugorja, odmah setili i ove legende i vidovitog Martina. Naime, Martin je pored miševa često viđao i druga Tita.  Zato su ga poslali u Zagreb da ispriča šta vidi i da zatraži podršku odozgo, tj. od CK SKH. Kada je Martin ispričao Ivici Račanu priču o tome kako je baš prošle nedelje, vraćajući se kući iz bircuza, slučajno prošao pored Titove rodne kuće i video druga Tita (“…a naš ti  Jožek pred hižicom lebdi i veli: Martine, majku ti božju jebem…”). Račan se samo namrštio i kratko rekao da će dati stvar na diskusiju u CK. Naravno da stvar nigde nije dao i jedino što je od svega ostalo je izreka “Martin u Zagreb, Martin iz Zagreba”.

Deda Mraz

Posle druga Tita, građani Jugoslavije najviše poštuju Deda Mraza. Naročito pioniri. Deda Mraz međutim nije bog, nego čovek  u crvenom odelu koji deci u  Jugoslaviji i  drugim socijalističkim zemljama poklanja igračke za Novu godinu. Podseća malo na onog iz Coca Cole, ali ne dolazi za Božić jer ateista. Uostalom, prvi put je ušao u  Jugoslaviju s Rusima, na kamionu umesto na sankama. 

Vole ga djeca i Džemal Bijedić: Dedek Mraz v Mariboru 1960. godine

Deda Mraz je dobar, pa ne obilazi samo decu, nego i funkiconere, tako da su najlepši dočeci Nove godine uvek bili na Brdu kod Kranja. Drug Tito je bio dobar domaćin, hranio je goste  zasekom i uveo običaj da svi moraju da nose šarene papirne kapice na glavama. Kapica je najlepše stajala Džemalu Bijediću jer je ovaj imao ubedljivo najveću glavu u saveznim organima vlasti, pa i šire.

Deda Mraz ih je uoči svakog prvog januara obilazio decu po preduzećima u kojima su radili njihovi roditelji i poklanjao im tzv. “paketiće” pune bombona i čokoladica, od čega su se klincima zubići prvo kvarili, a oko sedme godine,  i ispadali. Zato su nakon pada Berlinskog zida nove vlasti osudile Deda Mraza (u odsustvu), pa je morao da pobegne na Severni pol. Međutim, bivša deca i dalje veruju da Deda Mraz u svom skrovištu na Severnom polu u dubokoj ilegali i dalje gaji irvase. I kuje planove za povratak.    

Usmeren: Turist v kratkih hlačah decembra v Mariboru 1959. godineObrazovanje i nauka

Usmereno

Osnovu školskog sistema SFRJ čini usmereno obrazovanje. Obrazovanje se zove “usmereno” jer se, za razliku od svih ostalih obrazovnih sistema u svetu, deca u Jugoslaviji ne opredeljuju se za jednu od nauka, već za jedan od “smerova”.

Takvih smerova ima mnogo, a najpopularniji je rampadžijski. Mada nije loš ni  poslastičarski (pogotovo odsek za tulumbe), a ni kočničarsko- skretničarski. Svaka srednja škola u SFRJ ima svoj poseban program, a jedini zajednički predmeti su “marksizam” i “opštenarodna odbrana i civilna zaštita”.

Reforma školskog sistema u SFRJ nije išla ni glatko ni brzo. Otpori su bili veliki, pogotovo iz konzervativnih akademskih krugova, pa su prilikom uvođenja usmerenog obrazovanja morale da budu zatvorene sve gimnazije u zemlji. Ovo je imalo pozitivan odjek u inostranstvu. Pol Pot, Kije Sampan i Heng Samrin bili su toliko impresionirani da su odmah dali da se Šuvarova “Bijela knjiga” prevede na kmerski. Jedino im nije bilo jasno zašto su Jugosloveni zatvorili samo gimnazije, a ne i profesore.

Zahvaljujući Šuvaru, naše škole danas obezbeđuju neuporedivo viši nivo obrazovanja od slišnih škola u Velikoj Britaniji, Francuskoj ili Nemačkoj. A o glupim Amerikancima i da ne govorimo. Oni ne znaju čak ni kada je bila Četvrta neprijateljska ofanziva.

Najbolji među “usmerenjacima” nastavljaju školovanje na jednom od mnoštva univerziteta širom zemlje. One koji nemaju dovoljno novca za školovanje, stipendira  drug Tito. Novac za stipendije poticao je od zajedničke ušteđevine koju su on i Jovanka godinama odvajali od usta i stavljali u kasicu na Jovankinoj nahtkasni. Stipendisti Titovog fonda  bili su inace poznati po tome što za razliku od normalnih studenata ne studiraju 15 godina, već žure da daju ispite u roku. I što stalno jure nešto što se zove “prosek”. 

Ekskurzije

Povratak u školske dane: Drug Tito na ekskurziji u Zgornjoj radovni. u Sloveniji, 18. avgusta 1955. godine

Jugoslovenska deca vole da idu u školu i da uče domaćinstvo, OTO i Krležine drame. A još više vole ekskurzije. Krajem svake školske godine nastavnička veća vode učenike u posetu nekom drugom mestu  u SFRJ kako bi deca upoznala svoju domovinu i više je volela. Adolescente, pune velikih očekivanja i planova kako će da puše cigarete, piju pivo, a možda i da se vataju, ukrcaju u , recimo, Beogradu, i istovare u , recimo, Poreču.

Pošto je put dug, programom je predviđen odmor na mestima posebno zanimljivim za tinejdžere. Takva mesta su masovna stratišta, grobnice i spomenici NOB-a. Ali, to nije bilo važno - na ekskurzijama je bitno samo ono što se radi kad padne mrak, uz pesmu "Da li znaš da te volim" Dade Topića, ili, još bolje,  “Crni leptir” YU-grupe. Međutim, omladinci su obavezno morali da slušaju (i pevaju) i jednu naročitu pesmu koja se zvala “Računajte na nas”.

“Računajte na nas” je najpoznatija pesma tzv. “dvorskog” pravca u jugoslovenskoj zabavnoj muzici (eng. : “dog pop”), koju podjednako vole sve generacije: pioniri, domaćice i penzioneri. Zato na eksurzijama učenici ovu pesmu pevaju zajedno sa svojim nastavnicima. Pored ekskurzija, pesma se izvodi i na radnim akcijama, kao i u  kasarnama JNA, nakon polaganja svečane zakletve. 

Računajte na nas: Autor Đorđe Balašević obaveštava publiku da je 'za zakletvu Titu spevao stih'

Ovom pesmom autor obaveštava publiku da je “za zakletvu Titu spevao stih” i to u ime svoje generacije, rođene “pedeset i neke”. Zatim autor tvrdi da, uprkos bojazni da omladinu  “nosi pogrešan tok” (jer ova “sluša ploče i svira rok”), u njoj , tj. omladini, “struji krv partizana”, te da zato ona zna “zašto je tu”. Na kraju autor poručuje drugu Titu, SSNO-u i SSUP-u:  “računajte na nas”.

Za izvođenje i slušanje ove pesme  potrebna je jedna gitara, malo sluha i jak želudac.      

(NASTAVIĆE SE)

Oceni 5