Dveri, kako to glupo zvuči

Mejnstrim mediji pišu da se „vratio na fabrička podešavanja“ (duhovito) i da se nakon pokušaja da se ponaša proevropski, ponovo okrenuo ekstremnom desničarenju. Neiskvarena srpska voćka, koja je ranije rađala obično uoči Parade ponosa, evoluirala je u srpsku opoziciju, što znači da sada može da cveta tokom cele godine. Ti cvetovi zaudaraju, budući da njihov vonj traži da se vratimo u ružnu prošlost – po Obradoviću bi ratni zločinci Karadžić i Mladić trebalo da završe u istorijskim udžbenicima kao „srpski prvaci“, migranti bi Srbiju trebalo da zaobilaze u širokom luku, a pripadnici LGBTIQ+ populacije da prestanu da postoje, ako je moguće odmah.

Ništa od navedenog nije novo, ali je razlika u tome što su Dveri na prethodnim izborima prešle cenzus, što bi onome što govore moglo da pruži veći legitimitet. Njihovi glasovi su se čuli i pre, pa se Obradović u periodu između 2016. i 2019. godine isticao raznolikim idejama, od kojih se najveći broj ticao ukidanja homoseksualnosti.

Da je situacija izmakla kontroli, pokazuje i to što Obradović i Dveri gotovo svakodnevno raspiruju homofobiju i transfobiju i pokušavaju da zabrane EuroPride koji je planiran za septembar. Kao i obično tvrde da to nije posledica mržnje i primitivizma, već želja da se zaštite srpska deca, koja eto imaju sve, još im samo fali Srbija bez gejeva. Nikome ne pada na pamet da se neka od te dece od svojih vršnjaka razlikuju baš po seksualnoj orijentaciji, te da ovakve izjave pogubno utiču na njih.

Iako je svakom zdravom građaninu/ki jasno da razloga za otkazivanje EuroPride-a nema, Obradovića to ne sprečava da iznosi netačne tvrdnje koje uvežbava još od devedesetih godina. Demonizacijom LGBTIQ+ državljana i državljanki ove zemlje nanosi veliku štetu, posebno mladima koji još uvek nisu izgradili jake odbrambene mehanizme.

Udruženje Da se zna piše da „Obradović dobro zna da su bezbednosni rizici tokom održavanja prajda jedino radikalni desničari koje svojim nastupima i lažima ohrabruje, te da je bezbednosni rizik, između ostalih, i on sam“. Važno je da se napomene da dezinformacije koje pušta u etar ne utiču samo na sudbinu Parade, već i svih kvir građana koji ionako trpe ogromne pritiske sredine.

Da se zna podseća i da su prema podacima CINS-a „Dveri od 2015. do 2020. godine iz budžeta Republike Srbije dobile skoro 225 miliona dinara, a Transparentnost Srbija navodi da će parlamentarna lista POKS-Dveri građane Srbije koštati još oko 286 miliona dinara u naredne četiri godine“. Ako se ima u vidu da se ovaj novac troši na širenje laži i ugrožavanje manjinskih grupa, jasno je da nešto mora što pre da se promeni.

Svaka organizacija koja koristi decu kao izgovor za širenje mržnje nam ne misli ništa dobro. Obradović i LGBTIQ+ građane i građanke zloupotrebljava kao mamac za nove glasače, ali ne shvata da je situacija drugačija nego pre dvadeset godina. Zahvaljujući hrabrim aktivistima i aktivistkinjama, te svima koji su se u međuvremenu autovali, Srbiji je postalo jasno da gejevi, lezbejke, transrodne i biseksualne osobe postoje. Istina je da se mnogima to ne dopada, toliko da su spremni da beogradske zidove šaraju pozivima na linč, ali se čini da je mnogo više onih koji se slažu da niko nije slobodan dok svi nismo slobodni.

Neki od njih su uz pomoć Gej lezbejskog info centra (GLIC) na govor mržnje Boška Obradovića odgovorili peticijom kojom se traži da se pokret Dveri zabrani na sto godina. Potpisnici između ostalog ističu i da je neophodno da se svi građani zaštite od delovanja fašističkih organizacija, te da govor mržnje koji je odavno zaštitni znak ovog pokreta doprinosi povećanju nasilja i retorike zla koja je postala opšte mesto u javnim prostorima u Beogradu.

Udruženje Da se zna na kraju poručuje da će se svi LGBTIQ+ građani ove zemlje „snagom argumenata, ali i svim drugim raspoloživim i legitimnim sredstvima boriti da dveraška ideologija, poput radikalske ili ideologije Nacionalnog stroja, završi tamo gde joj je mesto – na smetlištu istorije“. Verovatno nas ni nakon toga ne bi ostavili na miru, ali je ipak važno da se govor mržnje u javnom prostoru ograniči i na kraju možda savlada, a po principu govorite šta vam volja u vaša četiri zida, ali tiho.

Na kraju je važno da se istakne da i LGBTIQ+ građani svoj glas podižu zbog dece. Služe im i kao uzori koji pripadnicima kvir populacije i dalje nedostaju – u životu, u školi, na poslu, u svetu uopšte. Vreme je da se svima koji odrastaju i žive uz teret različitosti poruči da Boško Obradović i Dveri nisu Srbija, te da nisu sami i da mogu da žive onako kako zaslužuju.

Nemogućnost da se izrazi sopstveni identitet dovodi do nezadovoljstva, odvajanja, nemogućnosti da se sa drugima normalno komunicira, do mentalnih poteškoća, često i do samoubistva. Hteli mi to da priznamo ili ne, ne osećamo se dobro ukoliko nam društvo stalno poručuje da s nama nešto nije u redu. Suprotstavljanje homofobiji, te vidljivost, mogu da imaju neverovatan uticaj na živote onih koji trpe nasilje od najranijeg detinjstva. Ako ni zbog čega drugog, zbog toga bi trebalo ućutkati Dveri (ne, govor mržnje nije sloboda govora) i sve drugo što na njih podseća.

Tekst objavljen u magazinu Optimist