Na rođendan Vlade Divljana (1958-2015)
Divv 02 S

Pozdrav iz Zagreba: Vlada Divljan 1981. godine

Photo: Goran Pavelić Pipo

Džaba si krečila, Smrti

Prvo što se desilo nakon što sam čuo da je Vlada umro je da sam negde u sebi naleteo na Danila Kiša koji čita, urla, svoju pesmu povodom smrti Mire Trailović:

 

Kakav dobro obavljen posao, Smrti,

kakav uspeh,

srušiti takvu tvrđavu!

 

Kiš mladolik, kivan, ranjen.

 

Požderati toliko mesa,

skrckati toliko kostiju

za tako kratko vreme.

Potrošiti toliku energiju,

brzo, kao kad se ispuši cigareta.

 

Preliva se u mene, miče moje usne.

 

Kakav je to bio posao, Smrti,

kakva demonstracija sile.

(Kao da ti ne bismo

verovali na reč.)

 

A onda su krenule slike, jedna preko druge. Okupacija uspomena. Odbljesci farova. Zrakovi ugašenih sećanja, na plafonu besane noći.

Sve bez reda, bez nauma.

Neke neme, neke zvučne.

Skorije – jače, turobnije. Starije – setnije, lelujavije.

Skupljam zrake i pakujem. U malu kutiju. Onu iz Ja sam tu. Otvara se danima.

Otvaraće se godinama.

A počinje sad…

ŠIBENIK, 1981: Tu smo se prvi put sreli. U hotelu "Solaris", na jednoj od stanica turneje "Zajedno" Idola i Filma.

Odmah sam ga iznervirao, reći će mi posle. Radeći intervju sa Idolima za "Džuboks", previše sam detaljisao oko Papića, sa kojim su odnosi tada već bili u vrenju. Proći će još koji mesec pre nego što će to da iscuri u javnost, ali ja sam trebao da prepoznam kada da stanem.

Naravno, nije pomoglo to što sam čačkao po tome jesu li Idoli muzičari, intelektualci ili kvaziintelektualci.

I na kraju, sigurno nije pomoglo što sam usred najkulijeg jugoslovenskog benda tog trenutka izgledao nezgrapno u uniformi mornara JNA.

Od totalne bede me spasio nekakav vic, sada zaboravljen, o retkom viđanju devojaka.

SVETI SAVA: A sprijateljili smo se zapravo posle Odbrane.

Žurka povodom venčanja Seke i Mome Rajina. Džuboksovci, pajkićevci, Zeljo (legenda!), Srđan, Vlada. I mladenci.

Divljan mi kaže kako mu se svidelo što sam u recenziji Odbrane spomenuo Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Objašnjava dokle je išao u ostavljanju tragova svoje fascinacije.

"Znaš ono kad se na kraju A Day in the Life čuje šuškanje papira i skičanje klavirske stolice kad McCartney ustaje posle finalnog akorda?"

"Da, i?"

"To sam pokušao da imitiram u Hajde, sanjaj me sanjaj."

U pozadini svira Billy Jean. Spontano skrenem temu na to kako bas-linija Davida Williamsa ima neumitnost sudbine.

Vlada zastane i ufiksira me pogledom. Ja se zapitam da li je ovo još jedan "Opet Papić" momenat.

Međutim, on vadi značku sa likom Svetog Save iz svog revera i zakači je za moj. Hm…

Prođu dani i jedan drugi Vlada (moj tadašnji šef u Energoprojektu) pita me šta mi znači to "religiozno obeležje". Lažem da sam išao u školu "Sveti Sava" i to kupi par dana mira. A onda ponovo: "Šta ti je to? Mi ne možemo da propagiramo ništa pred našim klijentima. Šta će reći u Zagrebu?" Tad smo nešto radili sa "Inom".

Izbrojim do deset, sto i okrenem značku tako da je lik Svetog Save usmeren ka meni, a poleđina ka svetu. I tako odem u Zagreb.

Vladi šefu se to nije svidelo. Ali Divljanu jeste.

"Fina subverzivnost", namignuo mi je.

NY: Vladinu hercegovačku dovitljivost sam iz prve ruke iskusio 1984, kad smo se vraćali iz Njujorka.

Tamo smo otišli jer je Ćira (Milisav Ćirović, glavni i odgovorni urednik "Džuboksa") provalio da zbog sarajevske Olimpijade JAT ima nekakav specijalni let iz Amerike i da su karte ka tamo praktično džabe.

Muvali smo se po Njujorku jedno dve nedelje (vrlo hladnog) februara, intervjuisali Richarda Hella, išli u Klub 54, gledali Right Stuff, ustanovili da je Southern Comfort jedan običan liker i, na kraju, sleteli u Surčin.

Ja sam doneo par farmerki i gomilu besplatnih ploča, koje sam pokupio po diskografskim kućama. A Vlada – mali pokretni studio.

U to vreme su na Surčinu bila dva carinska pulta, nalik onima u samoposluzi, sa nešto nižim delom gde se stavljao prtljag. Nemajući šta da prijavim, ja odem na prvi pult kod, kako se ispostavilo, žene-carinika, a Vlada, pametno, na drugi – kod muškarca.

I dok sam ja objašnjavao kako stvarno nisam platio ništa za tih 50-ak ploča, jer sam, evo vidite, akreditovani muzički novinar i tako dalje i tako bliže, Vlada je mrtav hladan nogom gurao poveću kutiju elektronike ispod svog kofera i to tako da gornji vrh kutije nije prelazio nivo police na koje se spuštao prtljag za pregled.

Ja prosto nisam mogao da verujem da tako nešto može da prođe, to jest da će Vlada na čisti šarm i hladnokrvnost, pa i drskost, uspeti da bukvalno progura par hiljada dolara vrednu robu cariniku ispod nosa.

Ali jeste!

Dok sam ja zabezeknut gledao kako će se odviti njegova priča, carinica je prekopala moj kofer, našla dva para farmerki, prebrojala ploče i raspalila popriličnu carinu, bez obzira na moje proteste.

Divljan je za to vreme mirno, ne hajeći haja, prošvercovao mali brod. Bez kinte!

MOSKVA: Januara 1986. smo se obojica našli u Moskvi. Rajka i ja na medenom mesecu. On u poseti tadašnjoj devojci Danki, koja je tamo studirala.

U hotelu "Beograd" (a gde drugo?) pili smo Sovyetskoye Shampanskoye, jeli kavijar i pevušili Đokinu verziju Natali.

Terao me je da mu po ko zna koji put prepričavam kako sam, došavši da živim u Moskvu sa roditeljima 1968, obnevideo od nostalgije, izmolio mamu da odemo na koncert Đorđa Marjanovića u sali "Lužniki". Došlo nas je jedno 14.000, ali ja sam znao da će se Đorđe sigurno setiti baš mene, jer sam, kao član hora "Drinke Pavlović", ja bio onaj dečko koji je pevao iza njega na bini Doma sindikata i zajedno sa mojim dobrim drugom Coletom đuskao za Đokom dok je on šetao sam mikrofonom kroz publiku.

U pauzi između dve pesme mama i ja smo mu dali ogromnu bombonjeru i ja sam žarko, žarko zamolio Đoku da je odnese mojim drugovima iz "Drinke Pavlović", da pozdravi svakoga, a naročito Coleta i moju razrednu Olgu Žunić.

Đoka me ama ništa nije čuo, ili razumeo, jer me je na svu tu moju deklamaciju samo potapšao po ramenu i odgovorio na ruskom: "Spasiba, spasiba, maljčik."

Tek mnogo godina kasnije, kad se ispostavilo da je i Vlada znao mog druga Coleta, da su pevali zajedno i da ga je i Vlada posećivao posle nesreće (Cole se slupao vozeći vespu i praktično postao biljka), ukapirao sam zašto mu se ta priča dopala. Ne zbog ironije situacije, već zbog čiste emocije prema školskim prijateljima.

On je gajio to isto. Od kolevke, pa do… 4. marta.

SLAVIJA: Kasnije te iste 1986. našli smo se na kafi u hotelu "Slavija". Začudo, nešto jako rano ujutru. Opet začudo, pili smo samo kafu.

"Pazi se Engleza, opasni su", kaže mi.

"Što?"

"Opasni za tebe. Suviše si iskren."

To mi kaže kao stariji brat (a mlađi je od mene mesec i po), zabrinut za moj i Rajkin plan da ostavimo sve i pokušamo život u Engleskoj.

"A zar to isto nije opasno i za tebe i ovde?"

Nije odgovorio.

OKSFORD: Godine 1988. su on i Sale Šandorov, posle izlaska Tajnog života… došli da nas posete u Oksford. Verovatno da vidi da li smo okej.

Vodao sam ih po koledžima.

Ovde je studirala Tačerka, tu Grejem Grin, tamo princ Pavle.

Zagrebao je po ogradi "Bejliola".

Da pomiriše mast istorije.

DINA, STEVAN, BEČ: Javio mi se iz auta marta 1999. Dina, tek novorođeni Stevan i on na putu za Beč.

U Australiju je otišao 1991, iz ljubavi i zbog rata. Vratio se kad je i jedno i drugo prestalo.

U Beč – zbog nove ljubavi i novog rata.

Ovog puta nije prestalo.

NIJE HITNO: Brindizi, luka u Apuliji, avgust 2013. Kaća i ja upravo sleteli i iznajmljujemo auto da bismo otišli do Alberobela, gde nas čekaju Saša Rakezić i Goran Tarlać. Počinjemo rad na knjizi o Luni, novosadskom bendu iz osamdesetih, a počinjemo u Alerobelu jer tamo danas živi Bale, gitarista benda.

Na recepciji rentakara haos. Neki tip ispred nas ne može da nađe papire, viče, psuje, preti. Zvoni moj mobilni. Vlada.

"Ej, Divljanu, gde si? Slušaj, u gužvi sam. Je li hitno ili mogu da ti se javim za pola sata?"

"Nije hitno, imam rak."

Susret u Zagrebu:  Vladimir Stoisavljević Vaki i Vlada Divljan

KONČITA: Poslednju Evroviziju gledamo zajedno kod njih u Beču. Pavle, Dinin i Vladin mlađi sin, agituje da se glasa za Austriju.

Zovemo prijatelje po Evropi da se uključe i podrže Pavla.

Austrija pobeđuje, Pavle likuje, Končita ponovo kreće sa Rise Like a Phoenix.

Obasjana reflektorom odozgo, izgleda kao Isus. Bio je maj.

ŠIBICE: Vladina soba je mešavina studija i intimnog muzeja. Svaki predmet ima svoje mesto. I priču.

Naletim na kutiju šibica i mahinalno je otvorim. Puna je kao oko uredno odsečenih noktiju. Sećam se da sam to već jednom video, davno, kod njega u garsonjeri u Đure Daničića, i da sam mu tada rekao da me to podseća na smrt. Navodno, nokti rastu satima posle zadnjeg daha. Otkinuti, ni nokti ne rastu. Čista smrt.

O tome razmišljam dok Vladi masiram leđa. Svaka tetiva mu je zategnuta od ležanja. Prija mu trljanje oko kičme, naročito kod nižih pršljenova.

Prija i meni, jer pod rukama osećam živu, brujeću energiju koja zrači iz njega.

Teram misli o noktima.

Ovo nije kraj, ni početak kraja, nego je kraj početka večnosti.

Džabe si krečila, Smrti.

* Tekst objavljen u nedeljniku “Vreme” 12. marta 2015. pod naslovom “Na vest o smrti gospodina V. D.” prenosimo sa dozvolom autora

Oceni 5