Džek, kunem se...

Između Enisa i Alme stvorila se malena provalija, nikakva prava nevolja, samo udaljenost koja je postepeno rasla. Ona je radila u prodavnici mešovite robe, a uvek je morala da radi kako bi uspevali da pokriju dugove koje je Enis pravio. Zbog toga ga je i jednom prilikom zamolila da koriste kontracepciju, jer ne bi mogla da podnese još jednu trudnoću. On je odbio i samo joj rekao da će je rado ostaviti na miru ako ne želi više njegove dece. “Rađala bih ako bi ih ti izdržavao,” dodala je u pola glasa.

Prezir koji je osećala prema Enisu se lagano povećavao svake godine: zbog zagrljaja koje je izbegavala, zbog toga što bi na odmor odlazio sa Džekom, nikada sa njom i devojčicama, zbog toga što je birao loše plaćene poslove zbog kojih bi stalno bio odsutan, zbog toga što bi joj okrenuo leđa i zaspao čim bi legao u krevet, zbog svega toga se polako udaljavala, pa kada je starija ćerka napunila devet, a mlađa sedam, nije mogla više da izdrži, razvela se od Enisa i udala za vlasnika radnje u kojoj je radila.

Enis je nastavio da radi loše plaćene poslove, zadovoljan što je ponovo u blizini životinja, čije mu je društvo vše prijalo od ljudskog, i što može da odustane u bilo kom trenutku i zaputi se u planine čim ga Džek pozove. Nije razvijao nikakva intenzivna osećanja, samo blagi osećaj otupelosti, što ga nije sprečavalo da ide na praznične večere sa Almom, njenim novim mužem i devojčicama. Jedna od tih večeri dogodila se na Dan zahvalnosti: Enis je ćerkama pričao o konjima, pokušavao da se šali i da ne bude jedan od onih tužnih očeva. Posle večere, dok je Almi pomagao da opere sudove u kuhnji, rekla mu je kako je zabrinuta za njega i kako bi bilo dobro da se ponovo oženi. Tada je primetio da je ponovo trudna, četvrti ili peti mesec činilo mu se.

“Onaj koji se jednom opeče…” rekao je naslanjajući se na pult jer mu se činilo da je prostorija počela da se smanjuje.

“Još uvek ideš na pecanje sa Džekom?”

“Ponekad”, činilo mu se da će da skine šaru sa tanjira koliko je snažno trljala.

“Znaš”, rekla je, a iz njenog tona mu je bilo jasno da sledi nešto neprijatno, “Pitala sam se kako to da nikada nisi doneo nešto ribe kući posle tih pecanja. Uvek si govorio kako ste puno ulovili. Jedne večeri sam otvorila kofer sa udicama i ostavila ti poruku. Pisalo je: “Zdravo, Enise. Donesi ulov kući. Voli te Alma.” A ti si se onda vratio i hvalio se kako ste ponovo ulovili gomilu ribe i sve sami pojeli. Sećaš se? Prvom prilikom sam pogledala u kofer, a moja poruka je još uvek bila tamo.”

“To ne znači ništa.”

“Nemoj da me lažeš. Nemoj da me praviš budalom. Džek Tvist. Džek Perverzni. Ti i on…”

Tu je prešla granicu. Uvrnuo joj je zglob, suze su joj se skotrljale niz obraze.

“Umukni”, rekao joj je, “Gledaj svoja posla. Nemaš pojma o čemu pričaš.”

“Vikaću, zvaću Bila.”

“Zovi ga, viči. Nateraću ga da poliže pod. A i tebe ću.” Stegao joj je ruku, a onda je pustio, uzeo šešir i izleteo napolje. Otišao je u bar, napio se, potukao i otišao kući. Dugo posle toga nije video devojčice, mislio je da će ga potražiti kad to budu htele.

Nisu više bili mladi. Džek se popunio u predelu ramena i ruku; a Enis je u iznošenoj odeći bio pognutiji nego pre. Benigna izraslina na jednom od očnih kapaka upotpunjavala je izraz lica sa nosem koji je krivo zarastao posle jedne tuče.

Godinama su se penjali u planine, menjali lokacije, konjima dolazili do tačke Big Horns ili Medicine Bows, ali se nikada nisu vratili na Brokeback.

U maju 1983. godine proveli su nekoliko dana pored hladnih planinskih jezera. Jedne večeri, dok su sedeli pored vatre, Enis je čvrsto zagrlio Džeka, pričao mu o tome kako ćerke viđa jednom mesečno, da Alma, koja je dobila ime po majci, već ima sedamnaest, a da je mlađa Fransin živa vatra. Džek je pokušavao da ugreje dlan između Enisovih nogu i pričao mu kako je zabrinut za sina, koji je disleksičan ili nešto još gore, da ima petnaest godina i da jedva može da čita, a Lorin se ponaša kao da je sve u redu. Novac je njen i ona odlučuje o svemu.

“Želeo sam sina”, reko mu je Enis, “ali su ćerke sada sve što imam.”

“Ja uopšte nisam hteo decu. Ništa nije ispalo onako kako sam zamislio”, odgovorio mu je Džek.

Varnice su im padale na lica i otvorene dlanove i ubrzo su se skotrljali u prašinu. Jedno se nikada nije menjalo: strast koju su osećali, a koja je jačala zbog neredovnog viđanja, i osećaj da vreme leti i da ga nikada nema dovoljno.

Dan ili dva kasnije bili su spremni da krenu nazad. Enis se naslonio na Džekov auto i rekao mu kako ne veruje da će moći ponovo da se izvuče pre novembra.

“Novembar? Šta se, do đavola, dogodilo sa avgustom? Rekli smo avgust: devet, deset dana. Isuse! Zašto mi to pre nisi rekao? Imali smo nedelju dana da pričamo o tome. Moramo da idemo negde na jug. Moramo da odemo u Meksiko jednom.”

“Meksiko? Džek, dobro me poznaješ. Znaš da su ovi naši susreti moja jedina putovanja. Moram da radim u avgustu, našao sam dobar posao. Razvedri se, Džek. Možemo da lovimo u novembru, da ubijemo finog jelena.”

“Znaš šta, prijatelju? Ovo je jebeno sranje. Ranije smo se lakše viđali. Ovo sad je kao da čekam papu.”

“Džek, moram da radim. Ranije sam stalno menjao poslove. Tebi je lako, tvoja žena ima novca. Zaboravio si kako izgleda kad si stalno bez novca. Jesi li čuo za alimentaciju? Godinama je već plaćam, a moraću još neko vreme. Ne mogu da odustanem od ovog posla. Jedva sam i ovih nedelju dana izvukao. Morao sam da obećam da ću raditi u avgustu. Imaš bolju ideju?”

“Imao sam je jednom” odgovorio je Džek ogorčeno.

Enis ništa nije odgovorio, polako se ispravio i krenuo ka svom kamionetu. Onda je promrmljao nešto što su samo konji čuli, okrenuo se i vratio nazad.

“Bio si u Meksiku, Džek? Meksiko je bio mesto za one stvari, čuo je da pričaju o tome.

“Naravno da jesam. U čemu je problem?”

“Reći ću ti ovo, Džek, i ne šalim se. Sve ono što ne znam moglo bi da te ubije ako bih ikada saznao.”

“A ja ću ti ovo reći samo jednom: mogli smo da imamo dobar život zajedno, jebeno dobar život. Ti nisi hteo ono što smo imali na planini. To je sve što imamo, dečko, sve što smo ikada imali. Izbroj na prste sve naše susrete za ovih dvadeset godina, pa onda izmeri povodac na kojem me držiš, a onda me pitaj šta sam radio u Meksiku, pa mi reci da ćeš me ubiti zato što mi je potrebno ono što jedva dobijam. Nemaš pojma koliko je teško. Ti i ja nismo isti. Ja ne mogu da živim od par jebanja godišnje. Ovo je previše za mene, kučkin sine. Voleo bih da znam kako da dignem ruke od tebe.”

Kao što oblaci pare pokuljaju iz toplih izvora, tako je iz njih poletelo ono o čemu godinama nisu govorili: sramota, krivica, strah, sve ono što inače nije bilo lako izgovoriti sada je vitlalo iznad njih. Enis je stajao kao da ga je neko prostrelio kroz srce, nepomičan i posiveo u licu, a onda je pao na kolena.

“Isuse”, rekao je Džek, “Enise? “ I pre nego što je izašao iz kamiona, dok je pokušavao da razume da li je srčani udar ili samo izliv emocija, Enis je već ponovo bio na nogama. Ono što su izgovorili nije bilo ništa novo, i ništa nisu završili, ništa započeli, ništa rešili.

Ono čega se Džek kasnije sećao i za čim je žudeo, a čega nije mogao da se oslobodi, bilo je ono daleko leto na planini Brokeback, kad mu je Enis prišao s leđa i privukao ga sebi u tihi zagrljaj. Dugo su tako stajali pored vatre dok im se senka pretvarala u stub stvoren iz jednog. Čulo se kako prolaze minuti u Enisovom džepu dok su se grane pretvarale u pepeo. Zvezde su treperile kroz vrelinu iznad plamena. Enis je disao polako i tiho, pevušio i klatio se u tom ritmu, a Džek se uzdao u stabilne otkucaje njegovog srca i vibracije njegovog glasa, pa tako zadremao, u stojećem položaju, upao u san koji nije bio samo san, već nešto omamljujuće, nalik na trans, i stajao je tako sve dok Enis nije progovorio: “Vreme je da krenem, kauboju. Hajde, spavaš na nogama, kao konj.” A onda ga blago protresao, pa nestao u tami. Onda je čuo kako je uzjahao i dobacio mu: “Vidimo se sutra.”

Kasnije se taj zagrljaj okamenio u njegovom sećanju kao jedini trenutak sreće u njihovim teškim, razdvojenim životima. Ništa nije moglo da ga pomrači, čak ni svest o tome da Enis nije hteo da ga okrene ka sebi jer nije hteo da vidi ili oseti da je Džek onaj kojeg drži u zagrljaju. I možda, mislio je, nikada nisu ni otišli dalje od tog zagrljaja.

Enis nije znao ništa o nesreći mesecima, sve dok se razglednica koju je poslao Džeku u novembru nije vratila sa pečatom: PREMINUO. Odmah je okrenuo Džekov kućni broj, što je učinio samo jednom ranije, kad je Džek pogrešno protumačio poziv i krenuo ka njemu iste večeri. To mora da je neka zabuna: Džek će se javiti, mora da se javi. Ali se nije javio. Iz slušalice se čula Lorin: “Ko? Ko je to?” “Enis”, ponovio je. Onda mu je ispričala kako je Džek pokušavao da popravi gumu i kako je ova eksplodirala i ubila ga na mestu. Deo od točka mu je polomio vilicu i nos, i dok su ga pronašli već se bio udavio u sopstvenoj krvi.

Ne, pomislio je, oni su ga i sredili nekom alatkom.

“Džek te je spominjao”, rekla je Lorin,”išli ste zajedno na pecanje ili u lov, znam to. Obavestila bih te, ali nisam bila sigurna kako se zoveš. Džek je adrese svih svojih prijatelja držao u glavi. Imao je samo tridesetdevet godina. Strašno je to.”

Ogroman oblak spustio se na njega. Nije mogao da zna da li je stvarno bila nesreća, ali ga je zamišljao kao leži, kako kosti pucaju, i kako nema nikoga da ga okrene i pomogne mu da diše.

“Sahranjen je tamo?” pitao je, a hteo je da je opsuje što je dozvolila da Džek umre sam u blatu.

“Podigli smo mu spomenik, ali je uvek govorio kako želi da bude kremiran, a pepeo da bude rasut po planini Brokeback. Nisam znala gde je to. Tako smo i učinili, ali je polovina pepela ostala ovde, a drugu polovinu sam poslala njegovim roditeljima. Mislila sam da je ta planina tamo negde gde je odrastao. Ali znajući Džeka možda je to i neko izmišljeno mesto gde viski teče u potocima.”

“Radili smo jednog leta na toj planini,” rekao joj je Enis, a jedva je mogao da govori.

“Rekao je da je to njegovo mesto. Mislila sam da je tamo išao da se napije. Mnogo je pio.”

“Njegovi roditelji su još uvek na istom ranču?”

“Da. Biće tamo dok ne budu umrli. Nikada ih nisam upoznala. Nisu došli ni na sahranu. Javi im se, biće im drago da se ispuni poslednja želja njihovog sina.”

Bez sumnje je bila ljubazna, ali je taj glasić bio hladniji od samog leda.

Put do ranča Džekovih roditelja vodio je kroz napuštenu zemlju. Kad je stigao video je da na poštanskom sandučetu stoji “John C. Twist.” Bilo je to jadno malo mesto, zaraslo u šiblje.

Seo je za kuhinjski sto sa Džekovim ocem. Majka, oprezna u pokretima kao da se oporavlja od neke teške operacije, pitala ga je da li želi kafu ili pitu od višanja.

“Hvala, gospođo. Kafa bi bila sasvim u redu.”

Starac je sedeo u tišini i ljutito piljio u Enisa. Bio je to onaj tip muškarca koji mora da bude glavni u svemu. Nije mogao da prepozna Džeka u njemu, a ni u majci.

“Mnogo mi je žao zbog Džeka. Ne mogu da vam opišem koliko. Dugo sam ga poznavao. Došao sam da vas pitam da li želite da odnesem njegov pepeo na planinu Brokeback. Bio bih srećan da uradim onako kako je želeo.”

Zavladala je tišina. Enis se zakašljao, ali ništa više nije rekao.

Onda je starac progovorio: “Znam gde je Brokeback. Mislio je da je previše dobar da bi bio sahranjen u porodičnoj grobnici.”

“Dolazio je kući svake godine”, rekla je majka, kao da nije čula ono što je otac rekao, “Čak i kad se oženio tamo u Teksasu. Pomagao bi ocu, popravljao ogradu, kosio, sve što treba. Sačuvala sam njegovu sobu, ista je kao kad je bio dečak. Možeš da vidiš ako želiš.”

“Džek bi govorio: Enis del Mar, dovešću ga ovde uskoro i sredićemo ovo mesto”, progovorio je starac ponovo, “Imao je tu ludu ideju da ćete vas dvojica da se doselite ovde, sagradite kolibu i pomažete mi da vodim ovo mesto. Onda je ovog proleća doveo nekog drugog tipa, nekog komšiju iz Teksasa. Hteo je da se razvede i da se vrati ovde, ali je i to propalo kao i sve njegove ideje.”

Enisu je sada bilo jasno da Džeka nije ubila guma. Ustao je i rekao da želi da vidi sobu. Onda se prisetio onoga što mu je Džek jednom ispričao o ocu: kako ga je pretukao, bacio na pod, a onda se ispišao po njemu zato što je mislio da, tada petogodišnji Džek, galami i pravi previše nereda u kući.

Soba se nalazila u vrhu stepeništa. Bila je mala i previše vruća, a zraci sunca padali su na dečački krevet koji se nalazio pored zida. Prozor je gledao na put posut šljunkom koji se protezao na jug, i Enisu je palo na pamet kako je to bio jedini put koji je Džek znao dok je odrastao.

Iz ormara, plitke šupljine u zidu, virio je par pantalona i iznošene čizme za koje se Enisu učinilo da ih je video ranije. U drugom delu ormara visila je košulja. Otkačio ju je sa eksera na kojem je visila. Bila je to Džekova stara košulja koju je nosio onog leta na planini. Osušena krv na rukavu bila je Enisova, a potekla mu je iz nosa kada ga je Džek udario kolenom onog poslednjeg dana u planini.

Pomislio je kako je košulja neobično teška, a onda je video da je u njoj još jedna košulja, rukava pažljivo uvučenih u Džekove rukave. Bila je to njegova košulja za koju je mislio da se davno izgubila, njegova prljava košulja koju je Džek ukrao i stavio je u svoju, sastavio ih kao dve kože, jednu unutar druge, dve u jednoj. Prislonio je košulje na lice i udisao polako nadajući se da će da pronađe ostatke onog leta, Džekov slankasti miris, ali nije bilo ničega osim sećanja na planinu od koje nije ostalo ništa osim onoga što je držao u rukama.

Roditelji mu nisu dali Džekov pepeo. “Ostaće u našoj porodičnoj grobnici”, rekao je otac, a majka je promrljala kako bi volela da ih ponovo poseti.

Nekoliko nedelja kasnije kupio je razglednicu sa slikom one dobro poznate planine i okačio je u svojoj prikolici, pored dve stare košulje. “Džek, kunem se..” prošaputao je razmišljajući o tome kako Džek nikada od njega nije tražio da se zakune.

Negde u to vreme počeo je da ga sanja, onako kako ga je prvi put video: kovrdžavog i nasmejanog, sa krupnim zubima. Sanjao ga je sa tugom, ponekad sa onom starom radošću, a budio se ili na mokrom jastuku ili u mokroj posteljini.

Pokušavao je da veruje da postoji neki prostor između, gde bi stvarno mogli da se sretnu, ali ništa više od toga nije mogao da učini, a ono što ne možeš da popraviš moraš da podnosiš.

Brokeback Mountain, The New Yorker

Preveo: Milan Živanović