Джордже Марьянович: Čovek koji je pokorio Rusiju

Opštenarodno, masovno ludilo za Đorđem Marjanovićem više niko nije mogao da kontroliše. Radio-stanice širom su mu otvorile kapije, televizija - još u povoju - zvala ga je kao gosta, što je bila posebna čast, a ni film nije bio daleko. U kulturnim rubrikama dnevnih listova pojavila se vest da je trio scenarista, Ljubiša Kozomara, Gordan Mihić i Milan Milićević-Lango, podneo beogradskoj kući „UFUS" scenario za jednu muzičku komediju revijalnog tipa pod naslovom „Zvižduk u osam". Po lepom, domaćinskom običaju, producenti filma spremili su saopštenje za štampu: „Televizija je načinila nekoliko uspelih revija bez pretenzija i velikih napora. Smatramo da smo napokon u mogućnosti da sa našim ansamblima snimimo estradnu reviju koja neće zaostajati za uvoznim. Režiju filma poverili smo Savi Mrmaku, reditelju zabavno-muzičkih emisija Beogradske televizije. Računajući sa popularnošću Đorđa Marjanovića i njegovim izvanrednim darom za glumu, očekujemo da će rezultat biti zadovoljavajući".

Rezultat nije bio zadovoljavajući. Naprotiv, filmski kritičari učinili su sve da što efektnije „sahrane" film. Đorđe im je služio za podsmeh, a primedbe tipa „Valjda će sad uvideti da mu za mikrofonom i pred kamerom nije mesto i da je za sve nas bolje da se vrati - farmaciji" dominirale su po štampi. Publika, naročito fanatični obožavaoci Marjanovića, nisu analizirali film: bilo im je dovoljno da je na platnu njihov idol, da peva - i njihovoj sreći kraja nije bilo. Sa stanovišta filmske umetnosti, „Zvižduk u osam" bio je katastrofa; sa stanovišta publike - još jedan Dorđev trijumf!

U Domu sindikata, sa „Plavim ansamblom", Đorđe je, za mesec dana, održao jedanaest koncerata! Predrag Ivanović, koji je radio u „Plavom ansamblu", seća se da je navala publike bila takva da je koncerata moglo da bude bar duplo - ali je Dom sindikata u to doba opsluživao i političare, i estradu, i sindikat: i drugi su, nakon Đorđa, morali da dođu na red!

- Nikako nam nije bila jasna tajna njegovog uspeha - kaže danas Ivanović. - Čim se pojavi na pozornici, odmah je muk u sali. Đorđe lepo radi svoj pos'o, sve to ide... ali, nikako naše muzičke uši da se naviknu na taj falš u njegovom glasu. Kasnije, shvatimo da publici to uopšte nije bitno, jer Đorđe, u stvari, nije samo pevač: on je nešto nedefinisano, pomalo zabavljač, pomalo glumac, pomalo pevač. Dok sam s njim bio u Rusiji, čujem kako Ekaterina Furcova, tadašnji ministar kulture SSSR-a glasno kaže: „Ko tvrdi da mi, Sloveni, nemamo estradu? Primer da je imamo zove se - Đorđe Marjanović!" On je u Moskvi, petnaest dana zaredom imao koncert na stadionu „Lenjin": svaki dan bilo je petnaest hiljada ljudi! To je nešto neverovatno! Đorđe je fenomen našeg doba! Njega su toliko voleli da je to danas nezamislivo. Dobro se sećam: dok je imao koncerte u Domu sindikata, Jovanka Broz mu je poslala pismo u kojem stoji:  „Molim vas, Đorđe, izvinite, ali nisam u mogućnosti da dođem na vaš koncert!"

Po prvi put u svojoj istoriji, nova Jugoslavija suočila se sa muzičkim fenomenom koji je, odjednom, postajao društveni problem. Kao drogirani, obožavaoci Đorđa po desetak sati čekaju ispred kuće; ulaz njegovog stana na Terazijama broj 5 išaran je stotinama grafita - „Đoko, srce, od kada tebe znam, više nisam zaplakala", „Đorđe, jedina naša uteho, šta bismo mi bez tebe", „Ti si sunce koje nas greje"; beogradska pošta se žali da pisma moraju da mu isporučuju u - džakovima! Žene su još i tad bile navalentnije! Nudile su mu brak, zakazivale sastanak, obećavale egzotične seksualne užitke.

Na koncertima su obožavateljke doživljavale svojevrstan kolektivni orgazam, ali se nisu odricale ni individualnog zadovoljstva: Rade Milivojević „Nafta", čuveni beogradski bubnjar, pamti da su mnoge devojke i žene, u času izlaska Đorđa Marjanovića na pozornicu, ruku držale ispod haljina i suknji! Samozadovoljenje, očigledno, nije plod seksualne revolucije hipi generacije!

Prva ruska iskustva

Sudbonosan korak u karijeri Đorđa Marjanovića bio je odlazak na turneju po Sovjetskom Savezu 1963. godine. Ovenčan slavom najpopularnije muzičke ličnosti Jugoslavije, Đorđe je u Rusiju krenuo tremiran, ali je već na prvim koncertima zaboravio na strah. Pred tamošnjom publikom, slabom na tananu slovensku dušu ogrezlu u životnoj drami - Đorđe je već posle nekoliko koncerata postao estradno-socijalističko božanstvo, mag scene, čovek koji je SSSR-u sklonio muzičku zavesu sa očiju i nevine obožavaoce uveo u svet pesme, glume, drame i lake gimnastike na pozornici. Za samo par meseci, Rusija je bila u ekstazi! Ni Brežnjev, u svojim lucidnijim trenucima, nije mogao da zamisli da će veliki sovjetski narod kapitulirati pred izvesnim drugom Marjanovićem čije mesto u istoriji estrade Lenjinove domovine - do danas niko nije ni primirisao!

Osećalo se to u napisima sovjetske štampe, 1963. godine. „Kijevska pravda" je pisala: „Jugoslovenski umetnici su nas oduševili. Iskrenost s kojom pevaju pokazuje da poštuju publiku i da ne pate od tobožnje elegantne poze umora kao neki drugi strani pevači. Iako se kod nas ne peva stilom koji nam je pokazao Đorđe Marjanović, publika, odmah osvojena iskrenošću toga pevača, dala je oduška svom oduševljenju. Marjanović nosi u sebi divan pevački dar, ali i jedan pomalo naivan talenat, no vrlo prijatan za slušaoce - da publici odmah prezentuje svoje srce. Mada neki misle da su mu gestovi italijanski, njegova spontanost i umetnička iskrenost bliži su Francuzima. Najvažnije je, ipak, da to nije poza, već samo deo kompletnog kalibra jednog pevača visoke klase kao što je Marjanović".

„Literaturnaja gazeta" je zapazila da se „Marjanović sav unosi u tekst i tako se opredeljuje za onu kategoriju pevača zabavne muzike koji misle na ono što pevaju, a nisu uvek svesni šava na pantalonama. Marjanović peva spontano i blještavo i traži od nas da sledimo poruku njegove pesme i da uzvratimo njegov zanos. Nema mnogo pevača koji to postižu".

Ni „Pravda" nije propustila da zabeleži pojavu novog muzičkog čuda u SSSR-u: „...Slušaoci su odmah ocenili da pred sobom imaju majstora koji zaslužuje pljesak. Marjanović peva jednostavno i sa izvanrednom snagom mladosti. On peva kao čovek koji je sa osmehom i raširenim rukama odgovorio na pitanje: Šta je to sreća? Njegov repertoar je dobar i čini čast jugoslovenskoj zabavnoj muzici".

Đorđev uspon i totalno osvajanje Sovjetskog Saveza pratila je njegova umetnička metamorfoza. Iz godine u godinu, koncerti su mu bivali sve spektakularniji, uz silno korišćenje pozorišnih i filmskih elemenata: od već prepoznatljive glume, preko koncepcijskih programa do korišćenja moćnog ozvučenja i svetlosnih efekata. Uvek je - činjenica je - išao korak ispred ostalih: manijakalno spremao program, prevodio tekstove na ruski, vežbao najave, osmišljavao scenski nastup, išao na časove modernog baleta i pantomime! Odbir repertoara bio je umeren, za sovjetske uslove izuzetno progresivan! Nije se libio da prvi na ruskim pozornicama nastupi sa prepevima „Bitlsa" koji su predstavljali jeres; pratio je nove ploče i, u svojim varijantama, prilagođenim sovjetskom ukusu, nudio hitove Boba Dilana, Brajana Ferija, grupe „Mama's and Papa's". Ukratko, Marjanović je bio ruski dvogled na Zapad; jedina šansa komunizma da nasluti puls šou-biznisa.

Fenomen Đorđa Marjanovića nije ostao neprimećen u svetskoj štampi. Krajem šezdesetih o tome je pisao američki „Newsweek" magazin: „Dvadeset šest godina (?!), repertoar sastavljen od pesama „Beatlesa", Johnny Hallidaya i festivala u San Remu, mladalački izgled nestašnog dečaka - to je pevač, ime mu je Džordž (George) Marjanović, koji oduševljava sovjetske devojke i mladiće. Njegova popularnost u ovoj zemlji je tolika da baca u zasenak sve ostale zvezde".

Đorđe je Rusima otvorio prozor ka Zapadu

Decembra 1969. torinska „La Stampa" donela je prikaz svog moskovskog dopisnika: „Bit-repertoar, glas ‘kao Adriano Celentano’, kosa i držanje hipika - to je Jugoslaven Đorđe Marjanović, idol sovjetske mladeži. Njegovi se koncerti u Moskvi ne razlikuju od nastupa Hallydaya u Parizu, ‘Rolling Stonesa’ u Londonu ili Boba Dylana u New Yorku. Isti je, naime, ritam, iste pjesme, ‘poruka’, zanos slušalaca i završni prizori skupne histerije. Marjanović je 14.12.1969. pjevao u moskovskoj „Estradi". Bila je kišovita i tugaljiva večer, ali je dvorana ječala od urnebesa. Unutra su sjedile većinom žene - djevojčice od 14 do 18 godina, ali je bilo i mnogo onih što su prevalile pedesetu (valjda da bi držale djecu na oku?), a stiglo je i nešto čupavaca. Marjanović je vikao, a parter mu je uzvraćao. Na kraju su curice jurnule ne bi li bar pipnule idola. Koncert je snimala i kolor-televizija više od jednog sata, ali tko zna neće li biti prtljanja s cenzurom, posebno zbog tih tinejdžera.

Đorđe Marjanović je bistar i spretan mladić. Prije nekoliko godina uživao je u Rusiji umjereni ugled kao pjevač tradicionalne vrste, ali otkad je uvezao zapadnu muziku, žanje praskav uspjeh. Takvog importa dotad nije bilo. Ni najslavnija i najbogatija ‘pop’ pjevačica Edita Pjeka, svojevrsna ruska Mina, nije se toliko usudila. ‘Shvatio sam", reče Marjanović, „da se i ovdje ukus mijenja!’ Crvenokosa Edita Pjeka rođena je u Parizu, u poljskoj obitelji, a živi u Lenjingradu. Jednom je nogom u jednom, a drugom u drugom svijetu, ali njena najsmelija ‘skretanja’ ne idu dalje od francuskih šansonijera. Đorđe Marjanović dotle šeće bez reda između ‘Beatlesa’, ‘Animalsa’, sanremskog festivala. Njegov je uspjeh više društveni nego umjetnički fenomen. Izvodi pjesme koje sovjetska omladina sluša sa BBC-ja i ‘Glasa Amerike’ i snima na magnetofonske vrpce. U Marjanoviću gleda ono što je prije mogla samo zamišljati. Njegovi su nastupi prozor otvoren na tajanstveni Zapad, na bajnoviti svijet ‘Anđela’ iz San Franciska" (Preuzeto iz „Vjesnika", 24.12.1969).

Eho Marjanovićevih trijumfa po SSSR-u stizao je u talasima i do jugoslovenske javnosti. Pisma sovjetskih građana poslužila su domaćoj štampi kao materijalni dokaz da se „tamo, u Rusiji, stvarno nešto dešava". U jednom od beogradskih nedeljnika („Sport i svet", 10. aprila 1966.) objavljeno je pismo izvesne M. E. Komarove iz Moskve, s punom adresom - ul. Nježdanovej 2/14, k. 31.

„Obaveštenje u novinama da u Sovjetski Savez stiže Đorđe Marjanović obradovalo je moskovske gledaoce, ali ih je u isto vreme i ogorčilo zato što su se ulaznice za sedam koncerata prodale za tri dana - pisala je M. E. Komarova. - Ogromna dvorana Dvorca sportova u Lužnjikima, koja ima 14.000 mesta, nije mogla da primi sve koji su želeli da posete koncert. Kada smo ušli u dvoranu, iznenadila nas je praznična atmosfera: mnogi gledaoci su nosili cvetove. Počeo je koncert. S velikim uspehom nastupao je ‘Plavi ansambl’, a takođe i Beti Jurković, (Radoslav) Graić, (Sabahudin) Kurt, (Nikola) Karović. No, svi su čekali svog ljubimca - Đorđa Marjanovića. I, evo, počinje drugi deo.

Najpre nastupa ‘Plavi ansambl’, a zatim na scenu izlazi Đorđe. Salu zapljuskuju ovacije, Đorđe pozdravlja publiku i počinje da peva. Raduje nas njegov novi repertoar koji on peva s njemu svojstvenim majstorstvom. Jedna pesma smenjuje drugu. Najveći uspeh su postigle pesme ‘Milord’ i ‘Ruski ča ča ča’. Posle svake pesme Marjanoviću su donosili bukete. Zadivljavalo nas je što zimi ima tako mnogo cveća. Izbrojali smo da je Đorđe primio 54 buketa, a posle pesme ‘Tri godine sam te sanjao’, koju je Đorđe pevao na bis, jedna devojka je donela velikog plišanog medveda. Po završetku koncerta publika se dugo nije razilazila i Marjanović je morao još tri pesme da otpeva na bis".

Na istoku ništa novo: Đorđe nastavlja da osvaja Rusiju

Dimenzije Marjanovićevog uspeha u SSSR-u nije lako izmeriti. Već dve i po decenije njegovo lice - na javi i u snu - poznaje svaki sovjetski građanin. Sva vrata velike Rusije bila su mu otvorena: družio se sa akademcima, piscima, režiserima, baletskim umetnicima, ministrima. Za tamošnju publiku je bio „naš Đorđe", naročito posle razvoda sa Zlatom i venčanja sa mladom Ruskinjom Eli Borisijenko, što je, logično, bio posebni sentimentalni garnirung za sovjetske obožavaoce koji su ga primali kao umetnika i - zeta. Đorđeva prva kćer, Natalija, rođena je u Lenjingradu; kćer Nataša i sin Marko, u Beogradu.

Porodične i profesionalne veze sa Sovjetskim Savezom postale su nešto sasvim prirodno u životu Đorđa Marjanovića. Više ništa nije moglo da ga iznenadi, čak ni kad je 1968. proglašen za počasnog člana Komsomola, i kao nagradu za „učvršćivanje prijateljskih odnosa između omladine Sovjetskog Saveza i Jugoslavije", dobio počasnu diplomu i - zlatni sat!

Iznenađenja su ga čekala u domovini gde su mnoge njegove kolege s podsmehom govorile o „Marjanovićevom padu popularnosti u Rusiji" i, busajući se u grudi, tvrdile da sovjetska publika ne zna šta valja dok - oni ne stignu. Bilo je to vreme kad su sovjetske granice bile širom otvorene za jugoslovenske pevače i orkestre, koji su, osećajući „dobru tezgu", hitali put Rusije, nespremni, neuvežbani, spremni da rade i dan i noć za neku rublju više. Iz Moskve se februara 1971. „Radio TV Reviji" javio Miodrag Marović i svojim člankom „Pevanje bez predaha" izazvao oštro reagovanje.

„Gotovo istovremeno - pisao je Marović - ovde su se našle četiri estradne grupe - tri iz Beograda i jedna iz Zagreba. Na sceni su se redali Arsen Dedić i Gabi Novak, Miki Jevremović, Radmila Mikić, Bojan Kodrič, grupa „One i oni" sa Minjom Subotom, Daliborkom Stojšić, Bobom Stefanovićem i Lidijom Kodrič, zatim Đorđe Marjanović, Dragan Stojnić, Zoran Milivojević i drugi. Zahvaljujući slučajnom skupu svih ovih umetnika, i brojnih orkestara koji ih prate, prvi koncert Đorđa Marjanovića u velikom Dvorcu sportova koji prima 12.500 posetilaca, ličio je na nekakav jugoslovenski festival zabavne muzike. Ne samo na sceni, nego i u prvim redovima, nalazili su se naši poznati umetnici estrade, dok ih je publika često aklamirala, izvikujući njihova imena (...) Međutim, naši ansambli su potpuno prepušteni ćudima organizatora i u svemu su sasvim zavisni šta će on učiniti. Ugovori koji se, posredstvom naših koncertnih agencija sklapaju u Jugoslaviji, pusto su slovo na papiru. Organizator se ponaša onako kako je njemu najzgodnije (...) Tako se grupi „One i oni" u Moskvi organizuje samo jedan „zatvoreni" koncert u Domu književnika za publiku koja tamo može da dođe samo preko propusnica... Grupi u kojoj su Miki Jevremović, Radmila Mikić, Bojan Kodrič i drugi, daje se mogućnost dvodnevnog gostovanja na sceni Estradnog pozorišta u Moskvi, s tim što će se po povratku u sovjetski glavni grad organizovati novi koncerti. U telefonskom razgovoru sa Radmilom Mikić saznali smo da im je turneja po SSSR-u produžena za 10 dana, i da u Moskvi neće biti gostovanja (...)

Nekrunisani kralj jugoslovenske estradne scene, kako ga u Moskvi zovu, Đorđe Marjanović i sam je ovog puta postao lutka kojom su se organizatori na najbezobzirniji način poigrali. Po ugovoru sklopljenom u Beogradu, on je trebalo da u najvećoj i najuglednijoj sali Dvorca sportova, nastupi na pet koncerata, uz još dva ili tri u Teatru ,,Estrada". Dogodilo se, međutim, da su još pre njegovog dolaska u Moskvu bile prodate ulaznice za osam koncerata - od kojih su četiri priređena u dva dana. Na jednom od prvih, Đorđe je dobio jaku prehladu, koja se u Lenjingradu pretvorila u zapaljenje pluća sa temperaturom od 40 stepeni. Ali, on je nastavio gostovanje po Odesi i čitavom nizu drugih mesta, da bi ga bez ikakvog predupređenja u Moskvi ponovo čekala četiri koncerta u dva dana, u Domu sportova, pored 14 koncerata za sedam dana u Teatru „Estrada", i dopunskog koncerta u jednom jedinom slobodnom danu u velelepnom kinoteatru „Oktobar" (...) Po savetu lekara Antituberkulozne bolnice u Moskvi, naoružan snimcima koji su pokazivali sveže tragove pneumonije, Đorđe je zamolio prekid turneje. Organizatori su čak odbili da ga saslušaju. Naši umetnici su onda otputovali kući u veoma neprijatnoj atmosferi".

Đorđe nije izdržao da ne odgovori i već u idućem broju ,,TV Revije" pojavilo se njegovo pismo: „Sovjetska koncertna agencija „Goskoncert" nije samostalna organizacija, već pripada Ministarstvu kulture SSSR. Kadar „Goskoncerta" sačinjavaju visokostručna lica koja objektivno vrednuju sve programe gostujućih grupa. Svaka turneja zaslugom „Goskoncerta" a ne zaslugom Jugokoncerta" - precizno je isplanirana, tako da mi u Jugoslaviji, još pre polaska na put u SSSR, znamo ne samo gradove u kojima ćemo gostovati, već i hotele u kojima ćemo boraviti. A to su najbolji hoteli i najkomfornije sobe (...) Želeći po svaku cenu veliku zaradu, a bez dovoljno snage, kvaliteta i rutine da održavaju po dva koncerta dnevno, mnoge naše grupe zaista devalviraju umetnost i srozavaju teško stečeni ugled naše estrade u Sovjetskom Savezu. Što je još gore, pojedinci se služe intrigama i ponašaju se krajnje nekolegijalno. Na primer: šta je trebalo Ž. Dančuu da u Kijevu, na pitanje kad će doći Đorđe Marjanović, odgovori „Ko je to!?". Ili: članove jedne zagrebačke grupe nije mrzelo da u svoj prtljag za SSSR stave i nekoliko primeraka „Plavog vjesnika" koji mene godinama proglašava ,,najdosadnijim licem TV-ekrana", da bi time dokazali - šta? Idemo dalje: naš renomirani pevački par, Gabi Novak i Arsen Dedić, svojevremeno se čudio u Moskvi čime sam ja to osvojio prefinjenu sovjetsku publiku, kad u Jugoslaviji „Đorđe ne predstavlja ništa"! (...) Ne samo da su pokazali razumevanje za moje zdravstveno stanje, već su baš ljudi iz „Gostkoncerta" insistirali da prekinem turneju. Zaista su me ostavili u uverenju da sam za njih ne samo umetnik, već i čovek koji ne sme potišten da ode iz njihove zemlje".

Završavajući pismo, Đorđe je napisao pravu odu sovjetskoj publici od koje se - do današnjih dana - nije rastao. U ovoj ljubavnoj izjavi, punoj emocionalnog naboja po Marjanovićevom ukusu, krije se odgonetka tajne: kakva je publika koja voli Đorđa?

„Gostoprimljiva, osećajna, prefinjenog ukusa, iskrena, sa izvanrednim osećajem za sve umetničko, ta publika me godinama uverava da je jedini put svakog umetnika - iskrenost. Zato se sa svake sovjetske turneje vraćam fizički umoran, ali duhovno osvežen, osnažen..."

(Nastaviće se)