Ako život nema zapleta, zašto bi ga film ili fikcija imali?
Jarmush 02 S

Photo: Pinterest

Džim Džarmuš – neprilagođeni superstar

Džim Džarmuš (22. januar 1953.) je američki nezavisni filmski režiser, usamljenik i nekonformista čiji se čudesni indie filmovi na osoben način bave temama čovekove izolovanosti i neprilagođenosti savremenom društvu… Jarmusch u fokus svojih radova stavlja male ljude, njihove obične živote i ispunjava ih nežnom komedijom, vrhunskom pop kulturom (ili preciznije reći rock kulturom) te egzistencijalističkim mislima…

‘’’Ključna stvar, kada je u pitanju Jim, je da je završio u sivilu kada je imao 15 godina … Kao rezultat toga, on se uvek osećao kao imigrant u tinejdžerskom svetu. On je bio imigrant – benigni, fascinirani stranac – od tada. I svi njegovi filmovi su o tome.”

Tom Waitts, muzičar i glumac

Rođen je u Akronu, Ohajo, SAD. Godine 1975. diplomira englesku književnost na Univerzitetu Kolumbija. Tokom poslednjeg semestra akademskog školovanja ovaj mladi panker američkog novoga talasa, preuranjeno sede raščupane kose i ekscentričnog, mračnog odevnog stila, privremeno se seli u Pariz gde većinu vremena provodi u slavnoj pariskoj Kinoteci. Tamo biva upoznat sa širokim spektrom filmova za kakve do tada nije bio ni svestan da postoje, od dokumentarnih i etnografskih filmova, pa sve do zlatnih holivudskih klasika. Svi filmovi bili su prikazivani nekritički i bez hijerarhijskog reda, te je mladi Jarmusch otkrio širinu i opsežne mogućnosti filmske umetnosti, što je u njemu rasplamsalo ljubav prema tome mediju…

… Nakon povratka iz Pariza na Njujorškom Univerzitetu počinje da pohađa filmsku školu. Ubrzo napušta studije i novac namenjen školovanju ulaže u snimanje svog prvog igranog filma Konstantno gluvarenje (1980.). Intrigantno debitantsko ostvarenje predstavilo je publici Džarmušov karakterističan stil ’’ozbiljnog humora“, koji se kasnije pojavljuje i u filmovima  Čudnije od raja i Pod udarom zakona… Džarmuš priča priču o problematičnom mladiću koji pokušava pronaći smisao u životu, priču prožetu duhom nekonformizma i nizom čudesnih likova… U filmu u kojem režiju i scenario potpisuje sam Džarmuš, dok muziku potpisuje u saradnji sa Džonom Lurijem, odvija se sledeća, neobična priča (nastala neposredno po Džarmušovom napuštanju škole): Alojsius Parker, poznatiji kao Ali, potiče iz problematične por odice – majka mu je u mentalnoj bolnici, a otac se vodi kao nestao – dok on sam ima problem sa time što mnogo spava, a dešava mu se da sanja čak i kad je budan. Nakon što se posvađa sa devojkom i ima težak razgovor sa majkom, on besciljno luta ulicama grada, gde upoznaje mnogo živopisnih likova – uličnog muzičara, sredovečnog zaljubljenika u džez, imigrantkinju iz Latinske Amerike i prodavačicu kokica, koja je fascinirana Eskimima. Konačno, susret sa misterioznom ženom, koja vozi prelepi ford mustang, otvara mu mogućnost bekstva od svega…

… Ako život nema zapleta, zašto bi ga film ili fikcija imali?

… Jim Jarmusch ističe se već na počecima po svom drskom, odrešitom i buntovnom pank karakteru. Smatrajući da film mora biti umetnički izraz isključivo jedne individue s vizijom, on insistira da svaki, pa i najmanji deo filmskog kreativnog procesa, bude sasvim u njegovim rukama… Karakteristični za Jarmuscha jesu izuzetno kvalitetno i podrobno razrađeni likovi kojima reditelj posvećuje najveću pažnju, a koji usprkos tome ostaju dovoljno misteriozni, s evidentnom teškom i komplikovanom pozadinom, ali gledaoc ipak o njima ne doznaje dovoljno, pa oni bivaju uvek korak ispred moguće identifikacije ili saosećanja. Publici deluje kao da ih poznaje, ali svejedno likovi uspevaju ostati potpuni stranci. Njegovi likovi nisu ni heroji niti anti-heroji, oni su obični ljudi koje susrećemo na ulicama, pokraj kojih samo prođemo, ne znajući odviše informacija o njima. Njihove dogodovštine su prizemne, a životi uglavnom neuzbudljivi. Oni ne koračaju određenim jasno usmerenim životnim putem, ali tek ponekad nabasaju na sasvim slučajne avanture, baš kao što to biva i u stvarnome životu… Karakteristično za Jarmuscha je i traženje estetike u ružnome, poput američkih industrijskih krajolika, kao i potraga za lepotom u svakodnevici, u onim za filmski svet inače dosadnim trenucima, koji se zbivaju između dve akcije, a koji nikada ne bivaju prikazani na filmskom platnu zbog manjka dramatizacije…

Umetnost vas ne treba podsticati da se osećate dobro, umetnost mora preispitivati stvari, podizati vaše ogledalo, voditi vas onde gde ne želite ili radije ne biste išli u stvarnome životu… Američki nezavisni film pre svega deo je takozvane indie supkulture koja još uključuje i indie muziku, specifični stil odevanja i druge kulturne izraze povezane pridevima poput alternativno, autentično, hip, na rubu, beskompromisno. Američki nezavisni film svojim opozicionim stavom spram masovne kulture na suptilan i nenametljiv način razotkriva njezine brojne mane i propuste, često odražene u formi holivudskog filma. On istovremeno izaziva društveni status quo i holivudsku hegemoniju. Mnogi nezavisni filmovi prihvaćaju neku vrstu sirovoga realizma, prikazujući mračnu stvarnost savremenog života, te od gledaoca zahtevaju da ih intuitivno iskuse i suoče se s grubom realnošću… Prikazujući ružnoću i okrutnost savremenoga sveta te prikazujući normalne ljude s normalnim problemima, indie film razotkriva lažnu prirodu holivudskih filmova: emocije su pojačane, glavni likovi idealizovani i sposobni za savladavanje bilo kojih prepreka. Iako prezentuje paralelni svet, Hollywood nastoji stvoriti iluziju da događaji prikazani na ekranu korespondiraju sa svetom oko nas, tako kreirajući lažnu realnost…

Kao asistent američkog režisera Nikolasa Reja (legendarnog tvorca ’’Buntovnika bez razloga“, pre svega) dobio je priliku da radi kao asistent produkcije u filmu ,, Lightning over water“ Vima Vendersa, posvećenog pomenutom američkom režiseru (1983. godine kultni reditelj nemačkog Novog talasa – Wim Wenders, nakon snimanja jednog od svojih filmova, sasvim slučajno uviđa da ima višak 16-milimetarske filmske trake u trajanju od četrdesetak minuta, te je velikodušno daruje svome prijatelju Jimu Jarmuschu, ne sluteći da je time posejao seme nečega što će uskoro izrasti u najvažniji američki nezavisni film 1980-ih godina. Služeći se Wendersovom trakom, duboko inspirisan tematikom i filmskim stilom Johna Cassavetesa (američkog glumca i režisera, pionira nezavisnog filma), Jarmusch snima 32-minutni crno-beli film naslovljen Novi svet, u kojem glave uloge imaju sami muzičari: jazz svirač John Lurie, bivši bubnjar grupe Sonic Youth Richard Edson (kultne grupe američke nezavisne rokenrol scene osamdeseth) i mađarska kantautorica Eszter Balint)… Ispostaviće se da je to bio uvod u njegov drugi igrani film i legendu američke filmske nezavisne scene…

… Svojim drugim filmom – Čudnije od raja (1984.) u kome prikazuje čudno putovanje troje glavnih likova od Njujorka do Floride, Džarmuš stvara jedno od najznačajnijih ostvarenja američkog nezavisnog filma, odbacivši istovremeno konvencije tradicionalnog holivudskog filma… Kroz naizgled jednostavnu priču o mladiću koji, kao i većina ljudi s kojima se susreće, životari u Njujorku, što se tek neznatno menja posetom rođakinje iz Evrope, film izuzetno uverljivo prikazuje rezignirani svet savremenih Amerikanaca, pomirenih sa sivom, neuzbudljivom svakodnevicom u kojoj nema nimalo interesantnih događaja niti likova, a kamoli vanjskog glamura. Junaci filma Čudnije od raja u večnome su begu i potrazi za novim životnim prostorom, bolje rečeno u potrazi su za Rajem, uvereni da su grad ili država u kojoj se nalaze krivi za monotoniju njihovog postojanja, pa iz Mađarske odlaze u New York, iz kojega zatim beže u Cleveland, te u Miami. Ali svugde im se svakodnevica svede tek na besciljno sedenje pred televizorom i kockanje. Došavši na jezero Erie, koje je jedna od najpoznatijih atrakcija Clevelanda, oni se nađu pred belim, izbrisanim prostorom – pred Jarmuschevom metaforom za njihove živote. Onde Eddie utvrdi da, koje god mesto da posete, sve uvek izgleda isto, čime je jasno da jedina promena koja se mora dogoditi jeste ona u njihovim umovima. Ono što nastavlja biti karakteristična konstanta Jarmuscheva opusa je sam vizuelni prikaz američkoga pejzaža: u potpunom kontrastu s Amerikom kakvu vidimo na holivudskom filmu, Jarmuscheva Amerika siva je, bezlična, hladna, industrijska, ulice su puste, te sve nalikuje prizorima iz hladnoratovske Istočne Europe… Takvu atipičnu atmosferu režiser je uspeo ostvariti koristeći duge kadrove, suzdržane dijaloge (iako neretko cinične, pa i duhovite) te nepoznate glumce (uglavnom amatere) prosečnog izgleda, u neatraktivnim ambijentima. To je žanrovski hibrid crne komedije i filma ceste kroz koji se provlači suptilna kritika američkog društva. Radnja prikazana u filmu lišena je dramatičnosti. Ispod surovog eksterijera svakodnevice prožete uglavnom gledanjem televizije i životarenjem, skriva se duboko usađeni zajednički osećaj usamljenosti, odbačenosti, nerazumevanja, težnje za promenom, želje za ljubavlju i toplinom  – čime Jarmusch nudi kritiku otuđenosti inertnog pojedinca izgubljenog u savremenom svetu… Film je nagrađen Zlatnom kamerom na filmskom festivalu u Kanu iste godine…

…Umesto da pronađem priču koju želim ispričati, te joj naknadno dodajem detalje, ja najpre prikupljam detalje, a tek onda nastojim izgraditi slagalicu iz priče. Imam temu i vrstu raspoloženja, i likove, ali ne i radnju koja teče ravno kroz film…

… Filmom Čudnije od raja, snimljenim za svega 100.000 američkih dolara i na 16-milimetarskoj traci „iz druge ruke“, Jim Jarmusch je 1984. godine nehotice postavio novi filmski trend i udario temelje savremenoga američkoga nezavisnog filma. Svojim nepretencioznim filmskim ostvarenjem Čudnije od raja, koji je nastao sasvim slučajno, na darovanim ostacima nekvalitetne filmske trake, Jim Jarmusch promenio je filmsku istoriju, pokrenuvši tako razdoblje savremenog američkog nezavisnog filma… Film je žanrovski neodređen – kombinacija crne komedije i egzistencijalističkog horora, prožeta tematikom besciljnog i beskrajnog putovanja karakterističnog za film ceste ( road movies, što se svakako može dovesti u vezu i sa mladalačkim, knjiškim idolima Džima Džarmuša koji su se ogledali u poeziji i prozi beat – on the road – generacije), te stilskom estetikom i elementima noir filma. Kroz likove socijalnih outsidera–bitnika, doseljenika, kockara i nezavisne žene koja se beskompromisno opire društvenim i kulturnim normama, Jarmusch je tematizovao otuđenje pojedinca u modernom SAD-u…

Film Pod udarom zakona (1986.) prikazuje priču o tri osuđenika u zatvoru u Nju Orlinsu, produbljujući Džarmušov odmetnički stav neprilagođenosti jednog buntovnog, usamljenog u svojim vizijama sveta i nezavisnog umetnika i čoveka… Fokusirajući se na malu grupicu karaktera koji pokušavaju iskočiti iz ustaljenosti svoje sredine te iz ništavila proživeti nešto više, Down by Law prati trojicu nedužnih likova (Tom Waits, Roberto Benigni i John Lurie) koji igrom slučaja završavaju u zatvoru. Zbog svoje nedužnosti i bitnijeg posla u životu od izležavanja u zatvoru oni se odlučuju na beg. Sve ostalo je istorija, ili u Jarmuschevom slučaju svakodnevica sastavljena od razgovora na rubu egzistencijalizma, komedije i pop kulture, te gomila fizičkih napora koji se nikome ne rade. Film je snimljen u nezavisnoj produkciji kao neobičan spoj film – noira i komedije… Crno – belu visoko stilzovanu fotografiju s dominantnim sivim tonovima potpisuje kultni direktor fotografije – Robi Miler (poznat po saradnji pre svega sa Vimom Vendersom, a potom i nizom drugih vrhunskih filmskih režisera – u rasponu od Džarmuša i Pitera Bogdanoviča do recimo Šredera, Vajde, Fridkina i Larsa fon Trira…) … Slika džarmušovskog andergraund miljea nehajnih autsajdera i čudesnih likova koji tumaraju obodima sveta je podcrtana Lurijevim džez tonovima i Vejtsovim andergraund pesmama. Scenario i režiju potpisuje Džim Džarmuš u svom karakterističnom minimalističkom, autentičnom stilu nezavisnog odmetnika…

… Godine 1986., nakon premijere filma Pod udarom zakona, Jarmusch u jednome intervjuu izjavljuje da ga veliki filmski studiji gotovo svakodnevno obasipaju ponudama za snimanje većih i komercijalnijih filmova, filmova u boji, što ga posebno ljuti i čini ga još tvrdoglavijim u nameri da snima minimalističke, skromnije filmove nad kojima ima potpunu kontrolu. Finansirajući svoje filmove samostalnim prihodima (često zaradom iz evropskih bioskopa), prikazujući melanholičnu svakodnevicu društvenih outsidera, tematizirajući kulturni clash i demistificirajući sliku Amerike kakva se prikazuje u holivudskom filmu, te čvrsto držeći sve karte u svojim rukama, ostajući pritom veran samome sebi i svojim idealima, Jim Jarmusch dokazao je da se bez Hollywooda može, a svojim je filmskim stilom definisao istinski američki nezavisni film

Vrhunac početne, kultne andergraund faze stvaralaštva Džima Džarmuša zaokružuju dva neverovatna ostvarenja – biseri minimalizma i osobenog pogleda na umetnost i svet jednog originalnog i nezavisnog filmskog buntovnika. Po skromnom mišljenju autora ovih redova bili su to filmovi koji će zauvek obeležiti Džarmušovu intrigantnu filmsku odiseju, neki sasvim drugačiji put u svetu koji posustaje pred duhom praznine i komercijalne apokalipse tzv. autora…

Film Misteriozni voz (1989.) prvi je od dva nezaboravna filmska udara genijalnog Džarmuša, slika jednog jedinstvenog rokenrol duha nezavisnosti i bunta koji će obeležiti njegov izraz i svet. Režiran minimalističkim stilom i snimljen besprekornom kamerom već pomenutog genija filmske fotografije – Robija Milera, film daje sliku američkog društva, suptilnu kritiku socijalne scene kojom dominira otuđenost i duhovna ispraznost. Tvorac izvrsne muzičke podloge je nezaobilazni Džon Luri, uz malu pomoć glasa Toma Vejtsa… Voz je savršena metafora u ovom filmu. Nije važno gde je bio ili  čak i gde ide. Bitan je zvuk njegovog zvižduka dok pronalazi put kroz noć…

“Najbolja stvar u vezi Mystery Traina je da vas vodi u Ameriku za koju smatrate da bi trebali moći da sami pronađete, ako samo znate gde da tražite.”, reči su čuvenog filmskog kritičara Rodžera Eberta.

Misteriozni voz predstavlja omnibus (od tri dela) koji prikazuje grad Memfis, hotel i duh rokenrola i bluza, duh pop kulture i ludila savremenog sveta otuđenosti i bezidejnosti… Dok u prvom delu ovog impresivnog omnibusa – nazvanom Daleko od Jokohame pratimo priču o mladiću i devojci (dok apatični Jun tvrdi da je Carl Perkins otac rokenrola, njegova devojka, brbljiva i vedra Mitzuko potpuno je opčinjena Elvisovim likom i delom) dolaze iz daleke Jokohame da odaju počast duhu grada Elvisa Prislija i rokenrola, gradu koji slovi kao meka ranog, južnjačkog bluza i B.B. Kinga, drugi deo, zvani  Duh, prati udovicu iz Rima koja odseda u istom hotelu grada Memfisa, upoznaje razne lokalne čudake i čuje priču o duhu Elvisa Prislija koji opseda grad i sve njegove žitelje i posetioce. Čudesno Džarmušovo mini remek delo zatvara priča Izgubljeni u svemiru koja prati trojicu mladića (jednog od njih, lik Džonija koji neodoljivo podseća na Elvisa, tumači slavni Džo Stramer iz grupe ,, The Clash“, jednog od omiljenih Džarmušovih pank bendova) koji gluvare noću po Memfisu, ubijaju prodavca pića (tačnije, to čini upravo Džoni u trenutku rastrojstva nakon što ga je ostavila devojka), odlaze u hotel i na kraju filma beže od policije hvatajući ,, misteriozni voz“ kojim svi napuštaju Memfis… Bila je to impresivna,, kaurismakijevska“ estetika (takođe minimalistička, čudesna estetika slavnog filmskog režisera iz Finske – Akija Kaurismakija, umetnika koji je svojevrsni pandan Džarmušu unutar evropskog nezavisnog filma, sličan po duhu, humoru i estetici, buntu prema mainstreamu), minimalistička slika modernog sveta ludila, besposličarenja, gluvarenja, beznađa i pop kulture, sveta bez emocija i bilo kakve saosećajnosti…

… Još jednom Jarmusch kao glavne junake postavlja likove dezorijentisane u kulturi, strance izgubljene na nepoznatoj zemlji, koji su u večnoj frustrirajućoj potrazi za nečim što nikada ne prolaze – za snom, za boljim životom, za pronalaskom vlastitoga identiteta. Ono što povezuje likove iz svih triju delova je činjenica da su oni stranci (Japanci, Italijanka, Britanac) čije nepoznavanje Amerike ih vodi ka lutanju kroz najopasnije i najružnije četvrti Memphisa, i naposletku ih sve okuplja u tmurnom, otužnom memorijalnom Elvisovom hotelu. Upravo kroz oči stranaca, Jarmusch nudi potpuno drugačiji pogled na Ameriku. Tematizuje se i nemogućnost komunikacije među likovima, koji se ni u jednome trenutku suštinski ne razumeju: zbog nepoznavanja jezika (japanski par i vodič u muzičkom studiju), kulturalnih razlika ili pak razlika u karakteru (Jarmusch suprotstavlja letargične likove, poput Luise i Juna, s hiperaktivnim osobama punim života kao što su Dee Dee i Mitsuko). Jedina spona koja ih povezuje, i jedino što iz letargičnih likova izvlači emocionalne reakcije, jeste Elvis čiji lik služi kao metafora za američku popularnu kulturu…

… Filmom Tajanstveni voz Jim Jarmusch nastavlja temu stranaca i outsidera izgubljenih u bespućima američke kulture i svakodnevice, kao i sa prikazom druge strane američkoga pejzaža – onog industrijskog, ispraznog i neiskvarenog preteranom urbanizacijom. Likovi su u fokusu radnje, a ovoga puta je lik Johnnyja napisan upravo za Joea Strummera, pevača punk grupe Clash, čiji je Jarmusch bio tada veliki obožavaoc. Iako snimljen u bogatom tehnikoloru kako bi bolje tematizovao bleštavilo i popularni značaj Memphisa, stilski ovaj film ostaje ipak minimalistički, jer boje koje dominiraju jesu hladne plave, s ponekim isticanjem jarko crvenih elemenata (opet kaurismakijevski koloritni šmek, sličnih tonova i retro manira koji se oslanja na bazični rokenrol stil i sasvim obične, u stvarnom životu uglavnom neprimetne ljude). Takođe, noćnim scenama Jarmusch je najavio novu fascinaciju neonskim svetlima, mračnim, opasnim ulicama i napuštenim prostorima kojoj ostaje privržen u filmu Noć na zemlji

… Kad god gledam neki novi komercijalni američki film i shvatim na koji je način priča strukturisana, volio bih videti one delove koje su izostavili iz filma, više od onih koji su ubačeni u film. Zanimaju me trenuci između. Uvek me zanimaju male, obične stvari, i pretpostavljam da upravo zato imam tendenciju ka pisanju onakvih scena koje bi inače bile izostavljene u konvencionalnijim, komercijalnim ili transparentnim stilovima…

Prvi, sudbinsko i nezaboravno poglavlje jedne kultne autorske ličnosti u svetu modernog, nezavisnog američkog filma završava i zaokružuje antologijski omnibus (ovaj put sastavljen iz pet delova) – Noć na zemlji (1991.), film koji prati događaje u pet različitih gradova sveta, sudbine ljudi koji se voze taksijem pričajući svoje neobične životne priče i prolaze kroz gradove koji svojim značajnim mestima govore o sebi i onome što čini njihov jedinstven duh…

Ovaj turoban film (prepun ironije i crnog humora) svojim dugim kadrovima donosi atmosferu različitih gradova, megapolisa na dva kontinenta. Fotografiju punu ugođaja i mekanih boja uradio je znameniti snimatelj Frederik Elmes ( poznat po saradnji s Dejvidom Linčom u klasicima: ,, Plavi somot“ i ,, Divlji u srcu“), uronivši u tamu i spleen svetskih metropola… Od urnebesnih scena Roberta Beninija u Rimu, preko ludila Njujorka i Los Anđelesa i slika savremenog košmara hladnog i užurbanog sveta stranaca, preko oporosti i sarkazma slepe devojke koja se vozi ulicama setnog Pariza do tragikomike koja kulminira u ,, kaurismakijevskom“ kraju na ulicama zaleđenog Helsinkija, slikama sveta bezdušnosti gde se sve kupuje novcem i gde je otuđenost oduzela svaku čovekovu nadu u humanost i iskrenost, intrigantni i pronicljivi Džarmuš gradi iz ugla nepristrasnog posmatrača sliku modernog sveta, sliku malih, velikih ljudi i njihovih života na margini pozornice bogatih i moćnih… Bio je to fantastičan spoj komedije i drame izražen kroz sjajno napisane dijaloge…

Prvi deo antologijskog omnibusa odigrava se u Los Anđelesu. Poslovna žena dolazi u L.A. i kreće ka Beverli Hilsu… Ona je agent za kasting i traži mlade, talentovane glumice… Na putu do kuće, ona neobičnoj devojci koja vozi taksi i ponaša se krajnje nekonvencionalno (muškobanjastu, buntovnu taksistkinju Corky tumači impresivna Winona Ryder) nudi ulogu na novom filmskom projektu i mogućnost da postane filmska zvezda… Ipak, ponuda je glatko odbijena (ovim suštinskim odbijanjem sna kojeg sanjaju mnoge američke devojke – da postanu glumice, dok Corky jednostavno želi da postane mehaničarka, je Jarmusch simbolično, ali sasvim jasno, Hollywoodu dao do znanja koji je njegov stav spram mainstreama, te da baš nikada ne želi pripadati većini)… Neke druge vrednosti, stav i pogledi na život i svet u očima mlade taksistkinje imaju prioritet od čisto materijalnih i prolaznih…

Nakon Los Anđelesa selimo se u još jedan od simbola urbane Amerike – grad Njujork. Izvesni crnac pokušava da taksijem stigne do Bruklina, ali ga sudbina spaja s taksistom početnikom… Vozač taksija je stranac iz tadašnje Istočne Nemačke i pokušava da opstane u megapolisu kao taksista… U prigušeno setnoj džez atmosferi Njujork prikazuje svoje noćne čari… Pre svih tu je čuveni, čarobni bruklinski most optočen svetlošću velegrada… Džarmuš prati sudbine malih ljudi, njihove priče s margine… ,, Ja sam klovn“, progovora o svojoj neobičnoj sudbini taksista Helmut. ,, Novac mi je potreban, ali mi nije bitan“…

Slike moderne Amerike, okupane svetlom neona i speenom noći zamenjuje sledećom pričom večni Pariz, grad ljubavi, romantike, poezije i svetlosti… Ovaj put taksista je crni momak iz Obale Slonovače… On vozi slepu devojku ( nakon što iz taksija izbaci neugodnog, pijanog političara)… ,, Zar slepi ljudi ne nose crne naočare?“, početno je pitanje jednog od niza crnohumornih, urnebesnih ,, džarmušovskih“ dijaloga koje postavlja taksista slepoj putnici. ,, Nikad nisam videla slepca!“, njen je cinični, šeretski odgovor koji lucidnošću humora boji atmosferu ovog briljantnog filma… Odgovarajući na silna i naporna pitanja taksiste tokom vožnje o slepoći, devojka mu daje do znanja da o životu zna mnogo više od njega, te da je istinski slepac u taksiju zapravo on…  Pored sjajnog, crnog humora film obiluje izvrsnom , melanholičnom muzikom… Vozeći se taksijem, pod okriljem noći, ljudi otkrivaju svoju dušu i poglede na život i svet…

Krećući se uzlaznom, sve humorističnijom i sarkastičnijom linijom jednog sasvim neobičnog, šeretskog ludila buntovnika i otpadnika od materijalistički ustrojenog sveta praznine i bezosećajnosti, Džarmušovim taksijem stižemo i do još jednog večnog grada – Rima… A tu štafetnu palicu ludila, urnebesnog dijaloga i crnog humora preuzima nezaboravni Roberto Benini – ovaj put kao taksista ( nakon što je već svoj lucidni duh i urnebesni humor iskazao kao jedan od zatvorenika u filmu ’’Pod udarom zakona“, ne računajući, naravno, njegovu impresivnu glumačku i rediteljsku karijeru i kultni film ’’Život je lep“)…’’Ništa se ne vidi. Mogli bi staviti i jača svetla u Rimu“’’Ovog zida nije bilo juče… Biskup sam u Rimu u 4 ujutro. Kakva nesreća!“… ređaju se urnebesne replike kojima nas Benini uvodi u svet grada ljubavi… Njega zaustavlja sveštenik, kreće luda vožnja ulicama noćnog Rima i Beninijeva komična seksualna ispovest pomenutom svešteniku – tu su blasfemične storije o vođenju ljubavi sa bundevom (kao prvo seksualno iskustvo), potom ovcom (koja se zvala Lola), bratovom ženom… Na karju svega sveštenik umire u taksiju od srca…’’ Običan sveštenik, a težak kao kardinal!“, reči su unezverenog taksiste koji pokušava da ukloni telo mrtvog putnika…

Neobično putovanje preko sveta taksijem okončava se u gradu Helsinkiju, gradu još jednog genijalnog filmskog stvaraoca – Akija Kurismakija, ništa manje otpadnika, usamljenika, nezavisnog i angažovanog filmskog autora… Duše dva filmska diva susreću se u taksiju koji plovi hladnom, kaurismakijevskom atmosferom dalekog Helsinkija… Ulogu taksiste tumači jedan od kultnih Kaurismakijevih glumaca – Mati Pelonpa… Pijana mušterija zove se Aki, dok je ime taksiste Mika (aluzija na imena braće Kaurismaki)… Dok pratimo priču o gubitku posla, alkoholizmu, beznađu, socijalnom dnu, margini (osenčenu britkim crnim humorom), taksista Mika se nadovezuje još crnjom sudbinom o gubitku prvorođenog deteta… Na kraju filma i života čovek ostaje sam i ponižen u jebenom svetu ’’gde ništa nije besplatno!“…

… Ovo minimalističko filmsko ostvarenje čija se radnja odvija od sumraka pa do svitanja, ne prikazuje nikakve dramatične trenutke, niti slučajni susreti taksista i klijenata ikome od njih suštinski izmene živote. Ni sam gledaoc na kraju ne nauči nikakvu važnu lekciju – on se tek pridružio taksistima u njihovim kratkim noćnim vožnjama, kada su ljudi koje oni voze otvoreni i ranjivi, te voljni pričati o svojim životima i pokazati svoje drugo lice. Ono što je ovde najvažnije jeste upravo Jarmuschov odabir taksista za glavne protagoniste filma. Taksisti su jedni od onih ljudi s kojima nam se svakodnevno životi tek usputno i jedva opazivo okrznu. Njima se ne pridaje nikakva posebna pažnja, niti postoji želja za podrobnijim upoznavanjem istih, dok ostalim ljudima tek predstavljaju uslužno sredstvo koje ih s tačke A odvodi na tačku B… U holivudskim su filmovima taksisti na još nezavidnijoj poziciji: kada bilo koji lik pozove taksi, scena se najčešće prekida, a iduće što vidimo jeste izlazak lika iz taksija, i radnja se neometano nastavlja. U ponekim prilikama prikaže se obris ili nemo lice bezimenoga taksiste koje je u funkciji scenografskog rekvizita. Oni su potpuno nebitni, a njihova priča zbog nezainteresovanosti javnosti ostaje neispričana. Upravo zato Jarmusch odaje počast taksistima na sebi svojstven način – čineći ih zvezdama ovoga filma. U noćnom usamljenom i pomalo tužnom raspoloženju, popraćenom jazz pesmama Toma Waitsa, vozeći se pustim krajolicima najvećih gradova sveta koji svi nalikuju jedan na drugoga, publika stiče uvid u šarolike, neobične, ali često tmurne i teške sudbine osoba iza volana. Njihovi klijenti svi od reda mogu biti zvezde nekoga filma, filma iz kojega su izašli ušavši u taksi, i u kojega će se ponovno uključiti kada naposletku zalupe vratima. Ali u Noći na zemlji, oni su sekundarni i nevažni, i prepuštaju mesto na filmskoj traci istinskim zvezdama naše svakodnevice. Još jednom slaveći naizgled malo i nebitno, te dokazujući da se od segmenata života inače potpuno ignorisanih od strane filmske industrije, može ostvariti dugometražni film, ovom crnohumornom komedijom (tragedijom, hororom, dramom…) Jim Jarmusch još jednom dokazuje da je istinski i nenadmašivi poeta običnog i svakodnevnog

Bio je to kraj jedne nezaboravne Džarmušove stvaralačke dekade i niza filmova koji će mu vremenom doneti kultni status. I mada je usledio niz ništa manje značajnih filmova, početna magija ostala je do dana današnjih nedodirnuta i obeležena neobičnim sjajem u tami poput dalekih zvezda u svetu pokretnih slika…

… Sve je teže dobiti podršku za filmove koji su pomalo neobični i nisu toliko predvidljivi, niti zadovoljavaju očekivanja svakoga, a to je lepota kinematografije: otkrivanje novih filmova u svim formama… Postoji usamljenička faza dok pišem scenario, onda jurim pare, a onda sam na brodu s ekipom i tada je uzbudljivo, isrpljujuće i boažnestveno, a onda sam opet sam u sobi za montažu… Čitav proces snimanja filma za mene je kao zavođenje, divlji seks i onda trudnoća (u montaži)…

Džim Džarmuš je umetnički superstar sa senzibilitetom odmetnika, neprilagođeni usamljenik i gubitnik koji veruje u stari dobri pank. Iako ga svrstavaju među predstavnike film noira i avangarde, Džarmuš tvrdi da snima komedije i da je njegov omiljeni filmski režiser legendarni komičar Baster Kiton. Džim Džarmuš, senzibilni odmetnik vozi svoj klasični motocikl i živi u Baueriju, leglu pijanaca na Menhetnu. Kao tinejdžer je nosio crno zbog Hamleta, Zoroa i Roja Orbisona, a onda su došli pank i Kleš, klubovi i ljubav prema poeziji i bendu Nika Kejva ’’Bad seeds“. Verovao je u ideje jednog revolucionarnog, buntovnog pank vremena. I još uvek veruje. Kad je depresivan sluša Sinatrin klasik ’’My way“ u obradi pank ikone, pokojnog Sida Višisa i legendarnih ’’Sex Pistols“. Tvrdoglavo se drži svoje lične vizije i još uvek se nikome i ničemu nije prodao. I radi još uvek samo ono što želi – uprkos svemu i svima. Čudno izgleda, nonšalantan je, fin, duhoviit, ciničan, zabavan. Novinari su njegovu nakostrešenu pank frizuru nazvali ’’pompadur“ i tvrde da izgleda kao čovek koji je upravo video duha. ’’Moja kosa nije farbana“, naglašava nonšalantno Džarmuš…

 ,, Radije bih da uopšte nemam para nego da ceo život isprogramiram tako da ih zaradim. Ne verujem ničemu što je u trendu ili moderno“.

Džarmuš tvrdi da ne analizira ni sebe ni svoje filmove, tako da je posmatraču prepušteno da pogađa zašto su izolovanost i neprilagođenost njegove glavne teme. On kaže da se uvek osećao kao autsajder. U školi je bio ćutljiv i nepopularan, verovao je u vanzemaljce i verovatno izgledao kao jedan od njih… Gotovo minimalističkim, crno-belim tonovima Džarmuš slika sliku sveta u kome je samoprognani pojedinac – tzv. Gubitnik (nezainteresovan za bilo kakvo takmičenje u suludoj materijalističkoj društvenoj igri prestiža i vlasti) osenčen oporo-lirskim osećanjima u neameričkom duhu nekoga ko je na vreme odustao od trke i igre i okrenuo leđa gramzivoj i licemernoj sredini – prepunoj buke, ispraznosti i ’’božanstvenog“, nekreativnog sivila…

… Nikola Tesla je bio diskreditovan i tretirali su ga kao ludaka zbog toga što je njegovo pravo interesovanje bilo besplatna energija za sve ljude i njegova želja da pronađe načine koji bi u osnovi onemogućili ratovanje… Tesla je želeo stanje bez ratova i besplatnu energiju. To nam je, zbog sada prisutnog korporativnog, gotovo kripto-fašizma u svetu, uskraćeno, a opet, te stvari su potpuno moguće. Postoji mnogo alternativa. Ne moramo plaćati korporacijama za energiju. Postoji veliko pitanje zašto su stvari postavljene ovako umesto na drugi način …

Muzika je svakako jedan od najbitnijih i najvitalnijih delova Džarmušovog stvaralačkog izraza – bilo da su u pitanju njegovi filmovi ili njegove svirke sa rok bendom…

… Volim mnogo različitih vrsta muzike tako da mi je muzika omiljena. Mislim da je muzika najjača stvar koju ljudi proizvode kao izraz. Ne znam kako tačno da definišem novi psihodelični pokret, ali postoji mnogo bendova koje zaista volim čija je muzika opisana kao psihodelična. Takođe volim dron muziku, volim trans muziku, volim različitih kategorija metal muzike koju zovu stoner muzikom ili dum metalom. Takođe sviđa mi se andergraund hip hop i mnogo drugih stilova… Kada pravite film, to traje nekoliko godina. Potrebno je dve godine da stvorite film; od pisanja scenarija i pronalaženja finansija, do snimanja i montaže. Muzika je veoma neposredna, tako da stvari izlaze veoma brzo. Slika i zvuk su veoma slične stvari za mene pošto stvaraju atmosferu. Film je najbliže vezan za formu muzike zato što film teče pred vama u svom sopstvenom vremenu. On poseduje svoj unutrašnji ritam, on je montiran i ima promene i pokrete. Pokušavam iz muzike da učim o procesu pravljenja filmova i razmišljam o muzici u filmskim terminima… Živim u Njujorku dugo vremena i Lu Rid je nešto poput našeg kuma rokenrola. Lou Reed i The Velvet underground su probijali led i u vreme kad je V.U. tek počinjao, ljudi su ih mrzili i smatrali da to čak nije ni bila muzika već buka, a danas vidite kako se prožima inspiracija i uticaj Velveta…

Filmsko stvaralaštvo Džima Džarmuša traje već preko četiri decenije (od debitantskog filma ’’Permanent vacation“(1980.) i provokativnim opusom pokazuje simpatije prema autsajderima jednog rigidnog i ispraznog društva. Čvrsto utemeljen na marginama američke kinematografije, Džarmuš pleni nizom upečatljivih filmskih ostvarenja u kojima na originalan način spaja sopstvenu naklonost prema evropskom autorskom i umetničkom filmu i ljubav prema američkoj subkulturi. Plod te jedinstvene ljubavi, beskompromisnosti i hemije jesu filmovi poput ’’Pod udarom zakona“, u kojem se pojavljuju kultni pesnici i muzičari rokenrola Tom Waitts  i John Lurie, ’’Tajanstveni voz“(obojen duhom Elvisa Prislija),’’Noć na zemlji“, jedinstveno putovanje čarobnim džarmušovskim svetom urnebesne tragike ili recimo donžuanovsko ,, Slomljeno cveće“, osvrt na jedan propali ljubavni život…

… Godine 2016. Džim Džarmuš, autor brojnih filmskih klasika – u rasponu od Čudnije od raja (1984.), preko antologijskih Misteriozni voz (1989.) i Noć na Zemlji (1991.) pa do Slomljenog cveća (2005.) i Samo ljubavnici preživljavaju (2013.)( Jarmusch je svojim filmom – Only lovers left alive istovremeno uspeo ispričati mitološku priču o postanku sveta i pošastima besmrtnosti, otvoreno biti ciničan prema hipsterizmu te novim vampirskim trendovima ali i ispričati fascinantnu priču o zavisnicima. Vampirski par u ovom filmu se gleda sa simpatijama, jer su oni zapravo neprilagođeni na dobar način, nalik savremnim frikovima koji nisu uleteli u zamku konzumerizma i isprazne zabave. Možda se tako oseća i sam Džarmuš, okružen holivudskom mašinerijom snova koja u filmovanim crtaćima traži brzo bogaćenje na box-officeu, ne vodeći računa o bilo čemu drugom osim o parama. Njegov cinični osvrt u vampirskom žanru veoma je uspeo i zbog činjenice da ovaj film ima džarmušovski šmek, ali da je napravljen na fonu nekih filmova koji takođe prikazuju savremeni svet postapokaliptičnim filmskim jezikom, kao mesto naseljeno živim mrtvacima. Tako, paradoksalno, vampiri koji su živeli vekovima, govore o mestima na kojima je nekad bujao život, a danas su napuštena, ruinirana ili više ne postoje, igraju uz singlice iz pedesetih, krstare kolima u potrazi za nekom vrstom uzbuđenja u gradu koji je izgubio nekadašnji sjaj. Dok su kroz čitavo folklorno pamćenje vampiri služili za prezentaciju izopačenika, požudnost i devijaciju, Jim Jarmusch prikazuje njihovu potrebu za krvlju na sasvim novi način – šta ako su oni samo umetnici postali zavisni o heroinu koji samo iščekuju nečistu dozu koja će ih dokrajčiti?), snima svoje najnovije andergraund ostvarenje, božanstveno i pritajeno remek delo , film Paterson – još jednu svojevrsnu odu svim malim, velikim ljudima ovoga sveta, odbačenim antijunacima i svojeglavim ekscentricima, odu jednom velikom pesničkom delu (epskoj poemi Paterson) i njenom legendarnom američkom tvorcu, velikanu američke poezije – Vilijamu Karlosu Vilijamsu..

… Kad si dete, naučiš da postoje tri dimenzije: visina, širina i dubina. Kao kutija cipela. Kasnije čuješ da postoji četvrta dimenzija: vreme. Onda neki kažu da možda postoji i peta, šesta i sedma…

… Završim sa poslom, popijem pivo u baru, pogledam u čašu i bude mi drago…

Andergraund usamljenik i svojevoljni izgnanik, poeta čudesnih noći velegrada i svih onih koji ne pristaju na bestidne ultimatume sveta koji nas svojom strašnom bukom i gramzivošću svakodnevno pritišće cedeći iz nas poslednje atome života, Džim Džarmuš, ovaj put kroz svoju uobičajenu, sablasno iskrenu i ogoljenu, pitku priču o još jednom od svojih antijunaka, usamljenih marginalaca sveta, odaje počast poeziji i jednom od najvećih američkih pesnika – Williamu Carlosu Williamsu, poeti za kojeg je rečeno da je najznačajniji književnik – doktor posle Čehova… Duh Vilijamsa prožima melanholične slike gradića Patersona, dok njegova moćna poezija odzvanja kroz stihove mladog Patersona, vozača autobusa i sanjara, i boji dušu filma…Božanstvena smirenost prožima celim svojim bićem ovaj neobični film, natopljena lepotama pitkosti poezije, romantikom fotografije Frederika Elmesa i prekrasnim tonovima setne muzike koja neodoljivo podseća na Inarituov vanvremenski i setni 21 gram – dirljivo ogledalo čiste ljudske duše… Duh velikog Vilijama Karlosa Vilijamsa, čoveka i umetnika koji je američkoj poeziji dao nešto sasvim drugačije (kao inovator čiji su eksperimenti doneli nove ideje i pesničke slike) i uticao svojom lirskom lepotom i snagom na beat generaciju, Njujoršku školu i mnoge književne pokrete koji su se pojavili posle pedesetih godina 20. veka, čudesno provejava kroz kadrove jedne priče o ljudskoj svakodnevnici, priče o moći ljubavi, snova, trpljenja i mašte…

… Ljubavna pesma… Imamo gomilu šibica u kući. Uvek ih držimo na dohvat ruke. Trenutno je naš omiljeni brend Ohio Blue Tip, iako smo ranije više voleli brend Dijamant. To je bilo pre nego što smo otkrili Ohio Blue Tip šibice. One su odlično zapakovane, u čvrstim, malim kutijama, sa crnim, svetlo plavim i belim oznakama… sa rečima napisanim u obliku megafona. Kao da žele još glasnije da poruče svetu: Ovde su najlepše šibice na svetu…

Amerika, Paterson, Nju Džerzi… Mesto rođenja i stvaralaštva slavnog američkog poete Vilijamsa… Mesto dešavanja jednostavne životne priče, jednostavnog čoveka i njegove žene, unutar jedne sasvim obične nedelje u životu i unutar jednog sveta snova, romantike, poezije i mašte – laganog, smirenog, usporenog tempa…

Paterson (Adam Driver) je vozač autobusa u malom industrijskom gradiću Patersonu u Nju Džerziju… Njegov život, kao i život većine ljudi na ovom svetu je rutina koju svakodnevno prolazi : od ranog jutarnjeg ustajanja i razmene nekoliko nežnosti sa ženom Lorom, preko dnevne rutine vozača autobusa kroz svakodnevnicu gradića čije se slike razlivaju kroz prozore autobusa i mešaju sa životnim pričama putnika… Paterson je tiha, skromna, introvertna duša, sanjar koji svoje impresije o životu beleži kao poeziju… Njegov život je čudesna, smirujuća rutina: šetnja psa nakon posla svako veče, odlazak u lokalni bar na po jedno pivo, razgovor sa masom anonimnih likova, čije sudbine se isprepliću u kovitlacu vremena koje ih sve neumitno lomi i usisava, potom povratak kući ženi Lori ( Golshifteh Farahani), još jednoj sanjarskoj, romantičnoj, umetničkoj ali i, za razliku od njega, ambicioznoj duši, koja se strasno bori za svoje vizije i snove…

… Dužina šibice je 3.81 cm, drška od meke borovine,uz zrnasti, tamnoljubičasti vrh, tako uzdržan i razjaren, i tvrdoglavo spreman da bukne u plamen, paleći možda, cigaretu žene koju volite, po prvi put… po prvi put i posle toga ništa nije bilo isto…

… To si mi ti pružila, ja postajem cigareta a ti šibica, ili ja postajem šibica a ti cigareta, što goreći od poljubaca tinja ka nebu…

Džarmuš, taj jedinstveni andergraund poeta i beskompromisni borac, prikazuje nam još jednu izvanrednu životnu priču sa oboda moderne Amerike (neke druge Amerike) o još jednom malom, velikom čoveku unutar bezdušne mašinerije sveta svojom originalnom poetikom vanrednog filmskog estete crno belih tonova. On na paletu života nabacuje pastelne boje jednog tihog trijumfa svakodnevnice i poezije nad dominantnim ludilom užurbanog i preambioznog sveta ,,velikih ideja i dela“… Lirika duše i toplina srca dati su u svom punom, tajanstvenom sjaju, nagoveštavajući trijumf svih nas, sasvim običnih smrtnika, nad nemilosrdnim protokom ubice, nad nemilosrdnim protokom vremena… Unutrašnja snaga čoveka koji iskreno voli, trpi i žrtvuje se za svoje ideale, kao i lirika besmrtne duše, trijumfuju tiho i neprimetno u Džarmušovom fenomenalnom, poetičnom nadahnuću…

… Sjaj… Kad se probudim pre tebe, a ti si okrenuta ka meni, licem na jastuku, kose rasute okolo, ugrabim priliku da te posmatram, zadivljen ljubavlju i uplašen da ćeš možda otvoriti oči i da će te dnevna svetlost uplašiti. Ali, možda kad dnevna svetlost umine, videćeš kako moje grudi i glava implodiraju za tebe, njihovi glasovi uhvaćeni unutra poput nerođene dece, koja se boje da nikad neće ugledati svetlost dana. Rupa u zidu sada nejasno sija, kišovito je plava i siva. Vezujem cipele i silazim dole da stavim kafu…

Tih, introvertan, romantičan, liričan, snen, prigušenog svetla, usporenog koraka i pritajenog daha, natopljen milozvučnom poezijom svakodnevnog, Paterson, džarmušovski maestralni prikaz života pretvara se na kraju u jedinstvenu, nadahnutu i unutrašnjom lepotom duše osenčenu romantičnu poemu, simfoniju američke svakodnevnice na rubovima andergraunda i neke druge Amerike – bez lažnog sjaja, patetike, prenaglašenih tonova i isprljanih boja novca, gramzivosti i uzaludne jurnjave za ničim… Pretvara se u lirični portret jedne setne, senzitivne duše i njenog večnog, plamtećeg unutrašnjeg sjaja besmrtne ljubavi…

… Bez ljubavi… kakvog razloga ima za bilo šta?

… Iste godine snimljen je još jedan u nizu džarmušovskih, ultimativnih bisera, ovaj put dokumentarac pod nazivom Gimme danger

„Ovo je manje dokumentaran film a više ljubavno pismo”, rekao je genijalni Jim Jarmusch za svoj film posvećen grupi The Stooges i Iggyju Popu (legendama američke nezavisne rokenrol scene, formiranim još tokom druge polovine šezdesetih godina 20. veka), koji je svetsku premijeru doživeo u Cannesu, a ime je preuzeo od istoimene pesme benda Iggyja Popa – The Stooges – s epskog albuma „Raw Power“ iz 1973. koji su producirali Iggy Pop i David Bowie. Ta fenomenalna priča o šezdesetim i sedamdesetim godinama te grupi The Stooges nije Jarmuschova prva saradnja s Iggyjem Popom jer je harizmatični pevač imao manje uloge u njegovim filmovima „Kafa i cigarete“ (kultni crno – beli film Džima Džarmuša iz 2003., koji sadrži nekoliko vinjeta i nekoliko odvojenih, a ipak, povezanih skečeva. Kafa i cigarete nastao je od prvobitna tri kratkometražna filma s kraja osamdesetih, a naknadno povezanih dodatim kratkim skečevima. Imajući za poveznicu uobičajenu društvenu konvenciju – pijenje kafe i pušenje cigareta, reditelj uvodi niz neobičnih, gotovo asocijalnih likova koji, razgovarajući o nekim “sporednim i nevažnim” temama poput korištenja kofeina, komentarisanja nekih likova iz filmova i crtaća te pitanja tipa je li Elvis imao blizanca, progovaraju o svojoj nesigurnoj, rezigniranoj egzistenciji, dovodeći u pitanje smisao druženja s ljudima) i „Mrtav čovek“ ( nadrealna džarmušovska priča iz 1995., priča o Vilijemu Blejku (Džoni Dep), naivnom mladiću koji se upućuje na Divlji zapad, gde ga čeka obećani posao knjigovođe u lokalnoj čeličani. Vlasnik čeličane Dikinson (Robert Mičam) mu saopštava da je mesto popunjeno i Blejk, potrošivši sav novac na put, utočište pronalazi kod bivše prostitutke Tel (Mili Avital), ali tu noć će se naći na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Biće osumnjičen za ubistvo prostitutke i njenog mladića i biće izdata poternica za njim. Blejk beži u divljinu, gde ga pronalazi Indijanac Niko (Gari Farmer). Indijanac ga greškom zameni sa engleskim romantičarskim pesnikom i vizionarom Vilijamom Blejkom(William Blake) i odlučuje ga produhoviti, biti njegov vodič u svet duhova. Bio je to Džarmušov mračni komentar na život u Americi uvijen u formu nadrealnog vesterna)… Nastavši u Ann Harbouru u Michiganu usred kontrakulturne revolucije, moćni i agresivni rock’n’roll zvuk benda The Stooges probio je krater u muzičkom pejzažu kasnih šezdesetih. Napadajući publiku mešavinom rocka, bluesa, R&B-a i free jazza, ovaj bend posejao je seme onoga što će u nadolazećim decenijama biti nazvano punkom i alternativnim rockom. Džarmušov dokumentarac Gimme Danger priča je o The Stooges, jednom od najvećih rock’n’roll bendova svih vremena, smeštena u muzički, kulturni, politički i istorijski kontekst. Prenosi njihove zgode i nezgode, istovremeno objašnjavajući razloge njihovog početnog komercijalnog neuspeha, kao i dugogodišnjeg uticaja…

„Tražio sam snimke koje nisu dosad viđene, kako bi dobio film koji je divlji, zbrkan, zabavan, emotivan, snažan, upravo onakav kakvi su bili The Stoogesi“, objasnio je Jarmusch i rekao da je najteži deo bio prikupiti foto i video materijal. U potragu se uključio i Iggy Pop: „ Zvao sam obožavatelje, narko dilere, čudne sledbenike benda i govorio im da daju čoveku ono što traži’“, dodao je Iggy Pop tvrdeći kako je iz tog razdoblja imao samo fotografiju s roditeljima…

U svetu bez duha, iskrenih emocija, ideja i kreativnosti, koji nepovratno posustaje i nestaje pred rušilačkim naletima komercijalne apokalipse, umetnici i individualci (koji se tvrdoglavo drže ličnih vizija, ne prodaju nikome i rade samo ono što žele – uprkos svemu i svima) poput Džima Džarmuša predstavljaju ohrabrujuće zrake svetlosti u tami sveta (ne)pokretnih slika, svetu umetnosti i lepote unutar koga duh pokreće tvar – uprkos svemu i svima.

*Objavljeno na portalu Fenomeni

Oceni 5