Osvajanje Evrope
Radomir Konstantinović

Photo: Wiki

Egzotični klovnovi koji skakuću u opancima

Sve češće se prevodi naša knjiga, pre svega roman, na druge evropske jezike. Ponekad, bar sudeći po kritici i odzivu publike, ona doživljava uspeh, a ponekad taj uspeh nas mimoiđe. Postoje razni glasovi o tome: kako da se “plasira” naša knjiga u inostranstvu, u Evropi, koja knjiga i na koji način? Ne želim svoj glas da pridružim brojnim već glasovima za ovo stručnih ljudi. Ali ne želim, ne mogu da prećutim slutnju sve jaču: da nas, ponekad, obuzima luda strast za uspehom, priznanjem u područjima drugih jezika, i da ta strast skoro postaje groznica: Bolujemo od bolesti koju bih nazvao: osvajanje Evrope. Pred budućnošću naše literature, prevedene na druge jezike, sve češće ne osećamo se kao Evropa koja pokušava, jer nužno mora, sebe da bude svesnija, o sebi da zna više nego što je dosad znala, nego kao evropska periferija koja bi da prodre u sam njen centar.

Jedan moj prijatelj, nedavno, sa strašću me je uveravao kako grčkog pisca Kazandzakisa, nekadašnjeg kandidata za Nobela, niko nije ni “primećivao” dok je pisao raspravu o Bergsonu i bavio se literaturom kao i njegovi evropski prijatelji, ali da je on “osvojio” Evropu, i izdavače i publiku, onoga časa kad se vratio njoj nepoznatom svetu, egzotičnoj Grčkoj, kad je pokušao da prikaže grčke slave, jagnjad na ražnju, hajdučke vatre i pirovanje. Kao da je omađijao sve baš tako: što je otkrio jedan poseban, orijentalni, egzotični svet. Kazandzakis je Evropu, po mome prijatelju, hipnotisao egzotikom. To je bio šok za “anemičnu” Evropu, injekcija vrele krvi u njenu malokrvnu, umornu i, naravno, dekadentnu literarnu dušu. Do guše sita morala i metafizike, filozofije u literaturi, Evropa oseća potrebu, u časovima svog metafizičkog i moralističkog umora, između jednog i drugog Andre Žida, ili Marsela Prusta, da joj poneki naš junak, kao neumorni Zorbas Kazandzakisov, donese miris vina i zemlje, iluziju snage, fizičkog obilja, primitivnu dušu koja još nije obolela od filozofiranja pred životom i smrću nego grabi taj život, i tu smrt, zagrize u nju kao u prvu ženu koju sretne usput (naravno, u nošnji kao u etnografskom muzeju), kao u meso jagnjeta nabijenog na ražanj.

Priznajem: u šokove ove vrste slabo se razumem. Sumnjam čak da je Kazandzakis tako “osvojio” Evropu. Ali, uzmemo li uslovno, metaforički govoreći, da moj prijatelj ima pravo, da je egzotika put Kazandzakisov u evropsku literaturu, zar je to jedini mogući naš put? Da li zaista svi mi, bili Grci, Hrvati, Srbi, imamo u evropskoj misli, u evropskoj duhovnoj radoznalosti samo značaj i smisao egzotičnog cveća, mirisa i pejzaža? Da li pisac ovih jezika, balkanskih, može i sme da pristane na to: da Evropi mog prijatelja uvek donosi egzotiku, i samo nju? Evropa neka se bakće sa intuicijom, savremenom i čovekovom svešću; ona neka proračuna za integralne račune te svesti, neka raspravlja o Bergsonu, o Jaspersu; ona neka pokušava da prodre dublje u totalnog čoveka, u njegov iskonski unutrašnji svet, u njegove snove i poeziju, a mi, eto, mi ćemo da joj dajemo, kad se zamori od tih napora, prodora, slave i promašaja, pomalo egzotike, u dozama koliko hoće, na način koji joj u datom trenutku najbolje odgovara. Naše je da uhvatimo trenutke njenog umora, zasićenosti, i da ih iskoristimo da bismo se čuli.

Po ovoj logici, koja nas isključuje (treba li to uopšte reći?) iz stvarne literature ovog trenutka, mi, jer pišemo na “malom” jeziku, jer iza našeg jezika leži dinar, a ne funta sterlinga ili rajhsmarka, ne možemo da sanjamo o našem Prustu, ovog vremena, ni Jonesku, ni Rene Šaru, kao što, u slikarstvu recimo, ne treba da idemo u apstrakciju, u snoviđenja, u integralnu ljudsku poeziju, nego treba, samo da bismo obezbedili, najsigurnije, svoje “mesto” u Evropi, da se držimo pirotskog ćilima, narodnog veza i reza, jednom rečju da za kulturu Evrope budemo ono što smo za prosečne engleske ili nemačke turiste, neka vrsta izloga narodne radinosti.

Da se razumemo: ogromne slutnje, strasti, i snage leže u tradiciji ovog jezika, njegovih vizija, pa i u folkloru! Ali ovde se ne radi o glasu čiste, autentične kreativne vokacije koja bi sebe da ostvari, i svoj sadašnji trenutak, kroz naslućeni smisao u oblicima i snovima starijim od njega, još manje o početku velikog pitanja, ogromnog i otvorenog problema: kako da savremenost, kroz prošlost, produži i obogati svest o sebi, već o pozivu na degradaciju: da sebe osetimo moguće u Evropi samo kao egzotično bilje, kao egzotiku njene periferije, njoj nedovoljno poznate, a našu prošlost, ogromnu i krvavu, taj svojevrsni vid i tok evropske prošlosti, kao egzotiku kojom treba osvajati, iz potaja, planski i smišljeno, literarnu i umetničku Evropu.

Ovaj pokušaj da se svedemo na egzotiku, na egzotične klovnove koje će Evropa da vidi, i primi, samo ako skakuću pred njom u opancima, udaraju u bubnjeve i sviraju u zurle, ovu bubnjarsku i zurlašku estetiku koju piše kompleks inferiornosti i došaptava čemerna duša rođena za Čičikova, osećam pre svega kao atak na literaturu: literatura nikad nije nastajala, sem po cenu da izgubi sebe, iz potrebe da nekome ugodi, da se nekome “dopadne”, a pre svega savremena literatura koju, kao ljudski ponos i prkos, i mi, na ovom jeziku iskonskog prkosa i inata (i trgovcu i bogu!) pokušavamo da ostvarimo.

Moj prijatelj pozvao se na primer Vuka, naših narodnih pesama. Pozvao se na Vuka pred Geteom, i pokazao: da ne razume ni Vuka, ni Getea, ni našu narodnu poeziju. On je ubeđen da je Geteov susret sa Vukom bio susret sa torbarom što prodaje egzotiku; nije shvatio da je to, u datom času, u punoj slavi romantike kojoj smo otkrili novi ritam prometejskog nemirenja sa sudbinom ropstva, bio susret Evrope sa samom sobom, sa svojom istorijom i najdubljom strašću, i da časovi kad je Gete prevodio Hasanaginicu predstavljaju časove velikog sjaja, munjevite svetlosti tog susreta.

Ne sumnjam: naša Evropa nije uvek ni geteovska, ni vukovska. Često ona ima lice trgovačkog putnika literature, koji se ponekad iskrca i na našoj stanici, a u glavi nosi, kroz san sopstvenog budućeg profita, ideju o našoj kulturi i literaturi kao oličenjima isukanog handžara, kurjački krvožednih zuba i krvavog, zadimljenog volujskog mesa nabijenog na ražanj.

Ali, da li je to Evropa? I kad su trgovački putnici bili glasnici Evrope, naši glasnici? Gete je Gete, a trgovački putnik, ipak, samo je trgovački putnik: posle njegove zvonjave na našim vratima, evo, vraćamo se poslu koji nas čeka, beskonačnom poslu literature.

*Tekst objavljen u nedeljniku NIN, 24. januara 1960. godine

Oceni 5