EKV, rođeni u getu

Kada se pre 35 godina pojavio album Katarina II, po mnogo čemu je bio revolucionarno izdanje. Još uvek se na njemu čuo odjek Šarla akrobate, ali se naslućivao i budući razvoj benda koji je već na trećem albumu S vetrom uz lice, postao dominantan izraz ove, po mnogo čemu, jedne od najznačajnijih jugoslovenskih grupa svih vremena. Njime je novotalasno zaveštanje postepeno uvođeno u mejnstrim, odnosno, Katarina je stvorila prostor u koji su kasnije zakoračili i mnogi drugi bendovi sličnog usmerenja.

Autorski tandem Milana Mladenovića i Dragomira Mihajlovića, snažno podržan ritam sekcijom Ivice Vdovića i Bojana Pečara i osvežavajućim klavijaturama Margite Stefanović, ponudili su deset pesama, gotovo pola u zoni eksperimenta Šarla akrobate, dok je druga polovina utirala put kasnijem izrazu Ekatarine Velike. Pesme Mora da se čisti, Kad krenem ka, Platforme poigravale su se muzičkim žanrovima, dok su Aut, Radostan dan, Geto i Jesen bile i ostale gotovo himne ove grupe sve do njenog nesrećnog raspada.

U obe svoje faze Katarina je po mnogo čemu bila samosvojstven bend. Posebno u vreme Žike Todorovića za bubnjevima, kompletnma grupa je bila frontmen. Nije redak slučaj da pevač i uz njih eventualno neki drugi članovi grupe budu izdvojeni i prepoznati od strane publike kao bitniji od preostalih. Milan, Magi, Bojan i Žika su faktički bili ravnopravno tretirani.  Naravno, postoje lični afinitite koji više ili manje prevagnu na ovu ili na onu stranu, ali kao retko gde se celokupan sastav posmatrao kao jedinstven organizam kako je to bio slučaj sa Katarinom. Magi je pred kraj života ustvrdila – Milan je bio moj glas, Bojan je bio moja boja. Najbliže opisu načina na koji je funkcionisao sastav je onaj iz hrišćamske dogme o jednoj suštini i tri lica. U njihovom slučaju u toj fazi benda četri lica su disala zajedništvom koje je rezultat istovetne prirode, odnosno duha, koji su srčano produktovali  prilikom svakog novog izazova, albuma ili koncerta.

Nakon odlaska Bojana i Žike, Katarina se približila obrascu ostalih bendova. Frontmeni su bili Magi i Milan. Ostali su bili izmenjivi. Što se i dešavalo. Na kraju njih dvoje su krenuli na turneju po Srbiji kao akustičarski dvojac  i tom prilikom su zabeleženi neki od najblistavijih nastupa grupe ikada.

Paradoksalno, prvi album Katarine u sferi zamisli i izražaja najviše liči poslednjem Neko nas posmatra. Čak i s vizuelne strane, rešenja omota ta dva albuma, moglo bi se reći da mlada Afrikanka s prvog posmatra članove benda sa poslednjeg. U to vreme Magi mi je govorila da ih sve više zaokuplja vraćanje sirovom zvuku, neopterećenom raskošnom produkcijom koja je krasila međuizdanja. Zanimljivo je da su na albumu Neko nas posmatra obradili pesmu grupe Time, Dade Topića, dok je on za potrebe albuma posvećenog Ekatarini obradio Jesen s prvog albuma.

Tekstualno, Katarina je bila moćan sastav. Znam devojku koja se jednom prilikom obratila Milanu sledećim rečima – „pročitala sam tvoje jevanđelje i razumela sam ga“. On ju je zbunjeno i nemo posmatrao verovatno i sam nesvestan gotovo ezoteričnog odnosa koji se pleo oko njih i u kome su njihovi sledbenici od Katarine videli nešto mnogo više od tek voljenog benda. Možda se negde već tada sa zebnjom naslućivalo da im je rok trajanja ograničen, da ono - Budi sam - konačno rezultita u - Još par godina.

Naravno, sve su to nagađanja, ali osvetljavaju mističnu crtu koju je Katarina imala, a koja nalikuje onima iz istorije rock'n'rolla tipa Joy Division ili The Doors. U pitanju je momenat kad grupa prestane da bude samo muzika, kada preraste samu sebe i postane ugaoni kamen načina na koji publika doživljava i njih i sebe i svet oko sebe. Stvaran svet oko mene.

Time se jedino može objasniti veo misterije koji i dalje prekriva ovu grupu mada je do danas objavljena obimna faktografija koja do detalja osvetljava i njihove privatne živote.

Katarina je neponovljiv sastav. Na način na koji su The Beatles neponovljivi. Ne samo zbog sinergije samih članova, niti zbog njihove tragične sudbine, niti zbog nespornog muzičkog i tekstualnog kvaliteta. Neponovljiva je zbog fidbeka koji su dobili od publike, a koji nisu svesno izazivali, već je došao kao spontana reakcija na ono što oni jesu iskreno bili. Mnogi su pokušali da ostvare identično, ali videlo se da u zametku svega stoji namera. Katarina nikada nije želela da bude ovo ili ono i to se osećalo. Njih je sudbina neumoljivo gurala da budu ono što su bili dok ih konačno nije žrtvovala na oltaru kreativnosti ponikloj iz osećanja očaja.

Kada je umrla Margita, u svetlu tadašnjeg ponovnog okupljanja Bijelog Dugmeta i grupe Kande Kodže i Nebojše – upitao sam se ko će se za moju generaciju okupiti jer je Katarina mrtva. To pitanje odzvanja i danas. Kad se rodiš u emotivnom getu, on zauvek ostaje u tebi ma koliko se činilo da si mu umakao. I tada oči krenu da se sklapaju, od umora.

Pre 35 godina započeta je jedna od najblistavijih priča jugoslovenskog roka. Slično bivšoj zemlji i ona je odumirala na rate dok se konačno nije ugasila. Svetao trag koji su ostavili iza sebe traje i danas. Trajni pokazatelj koliko je sve u međuvremenu otišlo u aut.