Dokumentarac čudesniji od fikcije
El Shatt nacrt za utopiju

Photo: Kadar iz filma

El Shatt – nacrt za utopiju: Šta sve možeš kad si Jugosloven

Nakon što je protekle nedelje prikazan na Festivalu autorskog filma u Beogradu, o dokumentarcu El Shatt – nacrt za utopiju Ivana Ramljaka govorilo se najpre u kontekstu opšteg neznanja o temi kojom se bavi. Naime, malo je poznato da su tokom Drugog svetskog rata mnogi ljudi s našeg podneblja otišli u izbeglištvo u Egipat. Na našem portalu su pre nekoliko godina objavljene fotografije koje su tamo nastale, ali samo zahvaljujući tome, dakle, pukim slučajem, znala sam nešto o toj temi, i dalje nedovoljno.

Žene, deca, starci, kao i oni muškarci koji nisu bili sposobni za borbu, odlazili su organizovano na sever Afrike. Sve se odvijalo pod pokroviteljstvom britanske vlade, a najviše ljudi sa ovih prostora otišlo je upravo s područja Dalmacije. Mnogi od njih, ako ne i svi, bili su zakleti komunisti rešeni da u kampu u pustinji organizuju život onako kako će ga organizovati u budućoj SFRJ i tako pokažu nepoverljivim Britancima da imaju razlog da ih podrže i, najvažnije, pruže potporu Titu.

Zvuči naivno, gotovo neverovatno, ali nemali broj svedoka tog vremena koje je Ramljak našao i uzeo za sagovornike govori suprotno. Njegov pokojni deda bio je jedan od izbeglih, a reditelj je želeo da za ovu priliku nađe ljude koji su u to vreme bili deca, ali dovoljno odrasla da imaju već formirana sećanja. Istina, sećanje je varljiva stvar, naročito ako je obojeno nostalgijom, no svako svedočanstvo o tom jedinstvenom istorijskom trenutku je vredno tim pre što o njemu nema dovoljno informacija. Gotovo da ne postoji nijedno obeležje ni u Egiptu ni ovde, osim jednog spomenika. Neke zajednice i narodi bi zdušno sami sebi podigli spomenik zbog odvažnosti i ponosa i ne bi ga tako lako zaboravili pred promenom prilika i režima.

Iako su bili izmešteni i u ekstremnim vremenskim uslovima, mnogi živi svedoci pamte taj dvogodišnji period (od 1942. do 1944) kao vreme najveće slobode. Srećni što su zaštićeni od užasa rata, mogli su iole rasterećeni da žive slobodno u utopiji koju su sami stvarali. Otud i naslov filma – oni su zaista gradili sopstvenu utopiju, za razliku od drugih kampova u kojima su boravili ljudi iz nekih drugih zemalja. Defetizam, utučenost, besmisao preovladali su kod nekih drugih, ali nikad kod Jugoslovena. Ključ je bio, verovali ili ne, u kulturi. I to ne samo u kulturno-umetničkim programima i radionicama koje su organizovali, već i u kulturi kao načinu života, što podrazumeva osmišljavanje i organizaciju dana, životnog prostora, pa i odnos prema drugima i prema zajednici. Pored toga što su organizovali raznorazne sekcije, zabavne večeri, obrazovali se te se bavili zanatima i sportom, okopavali su baštice čiji su plodovi uspevali i na pesku, imali improvizovane ceremonije venčanja, kao i mise, a na kraju su se i sahranjivali na uređenom groblju. Podigli su i organizovali čitavo društvo u malom, a glede religije zanimljivo je to što su se svuda, pa i na mnogim grobovima, zajedno mogli naći i petokraka i krst.

Jugosloveni su bili i među retkima koji su pomagali siromašnom arapskom stanovništvu. Britanci su ih terali i tretirali kao lopove i ljudski otpad, no naši ljudi su rado pružili ruku i komad hleba budućoj nesvrstanoj braći. I dalje sve zvuči neverovatno, čak i cinično, ali kada se bolje pogleda, posredi su samo ljudskost i zajedništvo.

Udruženi rad, ali i udruženo uživanje, slavlje i patnja. I ideja u koju možda nisu svi verovali, ali su je na licu mesta živeli – iz nužde, potrebe, obaveze, svejedno je. Svakako, videli su i iskusili da je moguće i da bez podrške – uzajamne i sistemske – nema života, samo preživljavanja i borbe za goli opstanak.

Oceni 5